За читање и уживање - Антон Павлович Чехов

ЖИВЦИ

Архитекта Димитрије Осипович Ваксин вратио се из града у своју вилу под свежим утиском тек доживљене спиритистичке сеансе. Свлачећи се и лежући у своју самачку постељу (мадам Ваксина беше отпутовала у Манастир Свете Тројице), он поче и нехотице да се сећа свега што је чуо и видео.
   Сеансе управо није ни било, већ је цело вече прошло у страшним разговорима. Некаква госпођица је изнебуха проговорила о погађању туђих мисли. С мисли су неприметно прешли на духове, с духова на привиђења, а с привиђења на живе сахрањене људе.
   Некакав господин је прочитао страшну причу о мртвацу који се преврнуо у гробу. И сам Ваксин је затражио тацну и показао госпођицама како треба говорити с духовима. Између осталих, он дозва свог покојног ујака Клавдија Мироновича и у мислима га запита да ли је време да препише кућу на женино име, а ујак му на то одговори да је све добро што се на време учини.
   – Много тајанственога и страшнога има у природи – мислио је Ваксин покривајући се јорганом. – И нису толико страшни мртваци, колико та неизвесност.
Изби један сат после поноћи. Ваксин се преврну на другу страну и погледа испод јоргана на плавичаст пламичак кандила. Пламен је тињао, једва осветљавао иконе и велики портре ујака Клавдија Мироновича који је висио наспрам постеље.
   – А шта да радим ако се у овом полумраку сада појави ујкина сен? – сину Ваксину у памети. – Не, то је немогуће! Привиђења су предрасуда, плод незрелих умова.
   Ваксин ипак навуче јорган преко главе и још јаче зажмури. У уобразиљи му промаче леш који се у гробу преврнуо, почеше да наилазе ликови: покојна ташта, један друг који се обесио, утопљеница... Ваксин поче да гони од себе те мрачне мисли, али што их је енергичније гонио, ликови су бивали све јаснији, а мисли све страшније. Подиђе га језа. Ђаво би знао шта је ово...
   – Бојим се као дете! Глупо!

Тик-так-тик, куцао је сат у другој соби. Код сеоске цркве на гробљу зазвони ноћни чувар. Звонило је полако, тужно, чисто је човеку срце чупало. Ваксин се хладно најежи по потиљку и леђима. Учини му се да изнад његове главе неко дише, као да је ујак изишао из оквира на зиду и нагнуо се над њим. Ваксину дође неиздржљиво, страшно. Од страха стисну зубе, притаји дисање. Најзад, кад је кроз отворени прозор улетео бумбар и зазујао му изнад постеље, он не издржа: сав очајан тргну гајтан од собног звонцета.
   – Деметрије Осипичу, was wollen sie? – зачу се тренутак касније иза врата гувернантин глас.
   – Ах, то сте ви, Розалија Карловна? – обрадова се Ваксин. – Немојте се, молим вас, узнемиравати. Могао је и Гаврило...
   – Хаврилу ви сами у варош отпустил, а Глафира некуд синоћ отишла. Никога нема. Was wollen sie doch?
   – Ево, шта сам хтео да кажем. Овај... Ама, уђите, немојте се женирати! Код мене је мрак.
   У спаваћу собу уђе дебела, црвена Розалија Карловна и застаде у ставу ишчекивања.
   – Седите! Видите у чему је ствар...
   Шта да јој каже, запита се Ваксин, гледајући попреко ујаков портре и осећајући како се постепено умирује.
   – Ево шта сам управо хтео да вас питам. Кад сутра слуга пође у варош, не заборавите да му кажете да... Овај, купи чауре... Та што не седнете?
   – Чаур? Добро. Was wollen sie noch?
   – Ich will... Ништа ја нећу, али... Аман, седите, брате, још ћу се нечег сетити.
   – Није пристојно да девојка седи у мушка соба. Ви сте, како видим, Деметриј Осипич, несташко. Ја разуме. Због чаур човека не буде... Ја разуме.
Розалија Карловна се окрену и изађе. Ваксин малко умирен разговором с њом, а стидећи се своје малодушности, навуче преко главе јорган и зажмури. Десетак минута осећао се прилично, али му после опет навалише у главу оне исте глупости. Он отпљуну, напипа шибице и, не отварајући очи, упали свећу. Али му ни светлост не поможе. Уплашеној уобразиљи чинило се да из једног угла неко гледа и да ујак на зиду трепће.
   – Позвонићу опет, ђаво да је носи – одлучи он. – Рећи ћу јој да сам болестан. Замолићу да ми донесе капљице.
   Ваксин зазвони. Одговора није било. Зазвони још једном и, као у одговор на његову звоњаву, зазвони и на гробљу! Обузет страхом, хладан као лед, он истрча као без главе из спаваће собе и, крстећи се и грдећи себе због малодушности, полете ка гувернантиној соби онако бос, само у доњем рубљу.
   – Розалија Карловна! – поче он дрхтавим гласом, куцајући на врата. – Розалија Карловна! Спавате ли? Ја сам болестан... Има ли капљица?
   Одговора није било. Наоколо је владала тишина.
   – Ја вас молим... Разумете ли? Чему та ваша бојажљивост, не разумем, нарочито кад је човек болестан? Каква сте ви то цирлих-манирлих?! У вашим годинама...
   – Ја вашој жени буду казат. Не да мира поштеној девојка! Кад сам живела код барон Анциг, па је барон хтео доћи код мене за шибиц, ја разуме... Ја одмах разуме какав шибиц и кажем баронес. Ја сам поштен девојка.
   – Ах, ког ће ми врага ваше поштење? Ja сам болестан. И молим вас да ми дате неке капљице. Разумете ли? Болестан сам.
  – Ваш жена поштен, добар жена, треба да је волите. Да! Она је благородни. Ја не жели бити њен непријатељ!
   – Ви сте будала, и то је све! Разумете ли? Будала!
   Ваксин се наслони на довратак, прекрсти руке преко груди и почека да га прође страх. Да се врати у своју собу, где тиња кандило, а ујак са зида гледа у њега, није имао снаге, а да стоји овако крај гувернантиних врата само у доњем рубљу, незгодно је у сваком погледу. Па шта да ради?

Изби два сата, а страх нити је пролазио нити попуштао. У ходнику помрчина, a из сваког угла гледа нешто мрачно и нејасно. Ваксин се окрену лицем према довратку, али му се одмах учини као да га неко отпозади повуче за кошуљу и додирну за раме.
   – Их, дођавола! Розалија Карловна!
   Одговора није било. Ваксин неодлучно отвори врата и завири у собу. Морална Швабица је спокојно спавала. Мала светиљка је осветљавала рељеф њеног позамашног, једрог тела. Ваксин уђе у собу и седе на плетени кофер до врата. У присуству живог створа, иако заспалог, било му је некако лакше.
   – Нека спава Швабурина – помисли Ваксин. – Поседећу код ње и, чим сване, одлазим. Сад рано свиће.
   Очекујући свануће, Ваксин прилеже малко на кофер, подметну руку под главу и замисли се. Шта ти значе растројени живци! Човек образован, паметан, а ипак... Ђаво би га знао! Просто срамота!
   Ускоро, слушајући мирно, равномерно дисање Розалије Карловне, и он се сасвим умири.
   Кад се у шест часова изјутра Ваксинова жена вратила из манастира и није нашла мужа у спаваћој соби, упутила се гувернанти да затражи од ње ситнине да плати фијакер. Ушавши у Немичину собу, видела је ову слику: сва разузурена од врућине, спавала је на кревету Розалија Карловна, а два корака од ње, на плетеном коферу, згрчио се Ваксин и спавао сном праведника. Био је бос, само у доњем рубљу.
   Шта је рекла жена и како је изгледао муж кад се пробудио, то препуштам да опише неко други. Ја признајем своју немоћ и полажем оружје.