Подвиг човека без последње адресе

ВИШЕГРАДСКИ ФАНТОМ БЕЗ ВОЗНОГ РЕДА

Машиновођа Војин Никитовић решио је да се из пакла НДХ спасе тако што ће украсти воз, напунити га избеглицама и кренути према Србији...

У августу 1941. године Вишеград је био једно од последњих места на кугли земаљској у којима је било упутно бити Србин. Пошто је цела Босна и Херцеговина припојена такозваној Независној Држави Хрватској, то се и Вишеград нашао у оквиру Велике жупе Врхбосне. Уследио је масовни терор усташа. Оно мало српског становништва које је избегло нашло се у градовима на граници, у покушају да се домогну Србије и какве-такве сигурности. Вишеград је тих дана наликовао на мравињак. Избеглице из целе Источне Босне нашле су се у граду и околини. И сви су гледали преко Дрине, покушавајући на било који начин да се пребаце. У том мноштву несрећника нашао се и машиновођа Војин Никитовић.
   Додуше, њега је рат затекао на служби у Вишеграду, возио је на прузи за Ужице. Усташе су неко време остављале на миру стручно особље. Били су им потребни. Не задуго. Никитовић је начуо да се спрема и његова ликвидација. Одлучио је да бежи у Србију, како зна и уме. Чак је договорио пребацивање преко неких кријумчарских веза. Остало му је само да сачека позив, да кријумчари припреме прелазак у Србију,  далеко од званичних граничних прелаза и будних очију јаких стража на њима. Док је чекао, трудио се да не изазива сумњу.
   Време је углавном проводио на железничкој станици, као и годинама уназад. А станица пуна избеглица. Мушкарци, мада је њих најмање, жене, деца, старци. Сви с нешто пртљага избезумљени бауљају около. Непрестано долазе гласине да се усташе спремају да заврше започето, да се избеглицама у Вишеграду црно пише. Само је питање сата кад ће да нагрну и покупе их. Свакакви кријумчари мотају се међу људима и нуде да их пребаце. То се углавном завршава отимањем последње цркавице, уз обећање да ће се вратити по њих. А то се ретко кад догоди. Међу свим тим несрећницима у Никитовићу сазрева мисао да мора некако да им помогне. Он ће и прећи у Србију, али ће они остати. То не сме да дозволи. Коначно му је синуло. Па он је машиновођа, отеће неку од многобројних композиција са вишеградске станице. Укрцаће избеглице и прећи у Србију.

Са седмог колосека

   Морао је пажљиво да дела, да не привуче пажњу осталих железничара и стражара на станици. Предвече, 10. августа, пришао је неким познаницима међу прогнаницима. Објаснио им је план. Њихово је било да обавесте што више људи, покупе само најнужније ствари, како би остало више места, и да се у току ноћи сместе у низ закачених кола на седмом колосеку. Упутио их је да то учине непосредно пре смене страже. Надао се да ће стражаре до тада опхрвати умор, да ће гледати само како да се што пре сурвају у кревет, и да неће бити превише ревносни. Једном од познаника дао је клин за скопчавање локомотиве за кола. Оставио их је тако и упозорио да буду спремни, чим он наиђе с локомотивом.
   Нешто пре поноћи ушао је у ложионицу. Још раније је са чуваром договорио да се овај за тренутак склони и окрене поглед на другу страну. Чувар је послушао, схватио је да има нека неодложна посла код шефа станице, да нико после не би могао да му пребаци да није био довољно будан. Тих неколико минута Војину је било довољно да узме локомотиву број 85009, одраније спремну за пут. И сам машиновођа се чудио како све иде као по лоју. А онда је схватио да у локомотиви спава ложач Рагиб Токо. Нема везе, мора да настави. Лагано је покренуо машину, одвезао је до седмог колосека и прикопчао с низом кола.



   Обишао је вагоне, а унутра набијено више од пет стотина људи. Сви дрхте и чекају полазак. Кад су га неке избеглице виделе да се трчећим кораком удаљује од воза, помислили су да их је издао и да иде по усташе. Не, Војин је готово одлетео до скретнице, поставио је у положај за излаз из станице. Вратио се у локомотиву. Композиција је пуном паром напустила Вишеград, у правцу Вардишта, односно Србије. За све њих, правац спаса. 
   Како се воз покренуо и цимао, ложач се пробудио. Ништа му није било јасно, ко је овај машиновођа, куд су кренули. Никитовић му је одговорио да вуку неки хитан транспорт до Шаргана. Наредио му је да што боље ложи, како би брзо стигли. То је била варка, само да га запосли, да не примети да се из станица успут дају зауставни сигнали.
   Ложач Рагиб слушао је наређење. Даје све од себе, не диже главу, зној липти, лопата на путањи тендер-ложиште само ради, машина гута угаљ. Ипак, на станици Добрун машиновођа Никитовић успорава и зауставља машину. Изашао је на перон, а колега железничар обавестио га је да шеф станице и командант посаде у Вишеграду захтевају да се одмах врати натраг. У супротном, они ће послати потеру, да врати и њега и воз. Међутим, Војин се није поколебао.

Потера касни

   Одгурао је шефа станице Добрун у канцеларију. Тамо, телефон. Машиновођа га граби и почиње махнито да врти. Позива све станице од Добруна до Шаргана. Жели да их обавести да вози транспорт за Србију, да уза се има око 500 људи наоружаних до зуба. Ако неком случајно падне на памет да га зауставља, биће приморан да сам осигурава пролаз возу. А то укључује и употребу оружја.
   Знао је да су на успутним станицама слабе непријатељске посаде, ако их је уопште и било. Од већих средишта и гарнизона, као што је Ужице, довољно су удаљени, да помоћ никако не може да им стигне на време. Исто тако, скренуо им је пажњу да случајно не покушавају да блокирају пругу, праве неке одроне или паркирају возове, јер он неће презати да се судари са свим што му се нађе на путу. Нема шта да изгуби. Ни он, ни оних петсто несрећника у возу. Проћи ће кроз сваку препреку.
   Залупио је слушалицу и погледао шефа станице, који је само трептао. Вратио се у локомотиву и – пуном паром напред! Воз готово да је пролетео кроз станице Вардиште, Мокра Гора и Јатаре. На свакој од њих станично особље давало је сигнале Никитовићу да заустави композицију. Њему то није падало на памет. На сву срећу, колеге железничари су оне телефонске претње схватили озбиљно, а како се ником од њих није губила глава због неког лудог машиновође, све су скретнице биле отворене. Ко зна какву војску вози, спремну на разне невоље. Зато, нека прође, па нека се њим они даље виде шта ће и како ће.
   Воз је безбедно доспео до станице Шарган Витаси. Ту је Војин морао да заустави композицију, плашио се да му котао не експлодира од великог притиска. Особље станице га је сачекало, загледали су га готово као чудовиште. Није им било јасно како се само усудио да украде цео воз, па још да га претера у Србију. Скренули су му пажњу на то да је цела пруга узбуњена, све станице редом. Јављено им је и да је за њим кренула потера, а команда Вишеграда поновила је наређење да се одмах врати натраг. Ближе Ужицу су постављене и заседе. Сви чекају Никитовића, избеглице и овај воз-фантом.
   Војин се оглушује и о ово наређење. Не само о наређење, већ и о савете и вапаје уплашених колега. Били су убеђени да ће и они да страдају због његове лудости. Храбри машиновођа објаснио им је да, ако им је лакше, кажу да им је припретио оружјем, и да нису могли да га зауставе.
   Решио је да настави даље. Претходно је проверио кола из композиције и у једном теретном вагону нашао гомилу оружја. Све то је поделио избеглицама, за случај да улете у неку од најављених заседа. Макар да скупо продају коже. Наредио им је да не излазе из воза, већ да напуне пушке, држе их на готовс, по могућству да се виде кроз прозоре и отворе. Сам је узео нешто од оружја и ушао у локомотиву. Наставио је ка Ужицу.

Тунел број 17

   Нижу се станице Кремна, Биоска, Врутци. На свакој од њих – железничари који не смеју да зауставе воз, мада се труде из петних жила. Машу, дају сигнале, показују Војину да није нормалан, сви ће страдати. А овај не хаје, наставља. Коначно, притиска кочницу и воз се зауставља. Било је то пред тунелом број 17, близу станице Стапари, на свега неколико километара од Ужица, где су се у том тренутку налазили Немци. Чак ни Војин Никитовић није хтео да даље искушава срећу, и улети у неку заседу. Или набаса на немачка појачања, која су сигурно кренула из Ужица, чим се прочула вест о фантомском возу који нигде и никоме не стаје.
   До тада је и ложач Рагиб схватио да нешто никако није у реду. Почео је да се буни, да прети, да плаче, где ће он сад, шта ће, назад не сме, помислиће усташе да је помагао Никитовићу при бекству. Војин га је на једвите јаде умирио, објаснио му да нема разлога да се боји, јер му он јемчи живот у Србији. Неће му недостајати ни длака с главе, а у Босну нема због чега да се враћа.
   Машиновођа је обишао заустављену композицију, кроз чије прозоре су вириле хладне цеви. Рекао је путницима да изађу напоље. Нема разлога за страх, све је готово, у Србији су. Готово да је одржао збор поред заустављеног воза. Онда је упутио избеглице у околна села, где су их прихватили као најрођеније. Ипак, није заборавио да их претходно разоружа. Заједно са ложачем Рагибом сакупио је оружје на гомилу. Део су сакрили у тунел, у отворе за које су знали само железничари. Део је завршио у пећини поред пруге. А онда су и они напустили заустављени воз. Нестали су.
   Тако су Немци, који су кренули из Ужица, наишли на празну локомотиву и још празније вагоне. Само су у једном нашли остатке сандука од пушака и муниције. Претражили су околину, али нигде трага ни железничарима ни избеглицама ни оружју. Остало им је само да бесне, пошто се локомотива још увек пушила.
   Храбри, а понешто и дрски машиновођа Војин Никитовић о сакривеном оружју одмах је обавестио Божу Радаковића и Михајла Миливојевића Мињца, ужичке железничаре, машиновође. У Железничкој чети нешто касније основане Ужичке републике, Мињац је био командир, а Божа политички комесар. Оно Војиново оружје свакако им је добро дошло.

* * *

   Приликом недавне посете Народном музеју у Ужицу, на изванредној новој поставци посвећеној Ужичкој републици, аутора музејског саветника историчара Радивоја Папића, међу силним оружјем, заставама, униформама, чудима, пажњу овог новинара привукла је једна фотографија железничара, с потписом да је реч о човеку који је у Вишеграду украо воз пун избеглица и тако пребегао у Србију. Ипак, осим нешто штурих података у књизи „Железница и железничари Ужичке републике” Бранка Медића и Драгољуба Јанковића, из 1961. године, на које нас је Папић љубазно упутио, других података нема. Тако је даља судбина Војина Никитовића и даље непознаница. Ако неко има неки податак, нека јави редакцији „Политикиног Забавника”.