Живот пише драме

СУСРЕТ НА СОКОЛОВОМ ЈЕЗЕРУ

Иако су неидентификовани летећи објекти и неразјашњене појаве у ваздушном простору широм света честа тема, потрага за истином је и даље на самом почетку

Амерички Пентагон је покренуо федералну агенцију ААРО (Канцеларија за аномалије у ваздушном простору), која прикупља податке о непознатим летелицама и ваздушним појавама у САД. Тако је прича о НЛО из домена научне фантастике и теорија завере одједном постала државна ствар. И мада се о овим појавама највише говорило након Другог светског рата, бројни случајеви су забележени вековима уназад.
    Још за време савезничких подухвата у Европи 1944. и 1945. године, амерички и енглески пилоти су извештавали о непознатим летелицама које прате њихове авионе. Помињу их као металне лоптице, мале цилиндре, а најчешће су то светла која се крећу на невероватан начин. Већина пилота је сматрала да је у питању немачки „вундервафен”, нова врста напредног оружја које су развили нацисти. Иако су Немачка и силе Осовине располагале ракетама „В-2” и антиавионским оружјем, нису имале ништа налик на „Фу фајтерсе”, како су их звали савезнички пилоти. У већини случајева „Фу фајтерси” би се појавили изненада, пратили авионе неко време, те одједном убрзали на преко двеста километара на час више од брзине којом су се дотад кретали. Таква технологија није била могућа у оно време.
    Једну од првих забележених непознатих летелица (или ваздушних појава) видели су житељи немачког града Фраје Рајхсштат (данашњи Нирнберг) још 1561.године. На пролеће, „многи мушкарци и жене били су сведоци борбе Сунца, Месеца и звезда”, како је записано на дуборезу издавача књига Ханса Гласера. Даљи преводи овог дубореза и списи начињени у манастирским штампаријама наводе да се тог дана „приказала велика троугласта појава на небу уз различите лопте и цилиндре који бљују ватру и дим једни на друге”, а касније су „на кровове кућа у граду падале златне лопте, које је обавијао црвени дим”. Овај догађај се преносио целом Европом усмено и писмено и до данас се сматра веродостојним историјским сведочанством.

У другој половини 20. века, случајеви су учестали, а у САД се појављују и бројни часописи, видевши прилику да зараде на распрострањености ове теме, псеудонауке и „трке у свемиру”, која је у то време беснела између Американаца и Совјета. Већина ових извештаја, испоставиће се, била је лажна, настала под утицајем научнофантастичних филмова.
    Ипак, толико је случајева пријављено да је и Америчко ваздухопловство морало званично покрене пројекат „Плава књига”. Заправо, он је у тајности постојао још од почетка педесетих година, будући да је Пентагон био уверен да су НЛО заправо нови совјетски авиони и балистичке ракете. Шездесетих се „Плавој књизи” придружио и низ познатих научника, али је до 1969. године, када је пројекат званично окончан, закључено да је „више од деведесет одсто случајева везано за атмосферске или космичке појаве, те да нема никаквих доказа да се ради о непознатим летелицама и технологијама”. Ипак, од 12.618 случајева садржаних у „Плавој књизи”, око два одсто је остало заиста – необјашњено.
    Такав је случај од маја 1967. године на Соколовом језеру у националном парку Вајтшел у канадској покрајини Манитоба. Наиме, Стив Мичалак, инжењер и геолог-аматер из града Ривер Хајтс, долазио је ту да пеца и тражи кристале кварца. Понекад би нашао и мале количине драгоцених метала попут сребра.

Тог дана, посматрајући велики комад кварца, пажњу му је скренуло огромно јато дивљих гусака које прави велику буку. Птице су очигледно биле уплашене. Када је погледао преко обале, изнад воде је угледао две летелице које исијавају црвенкасто светло. Стив је био навикао да виђа разне авионе близу језера и у први мах је мислио да се ради о новој врсти огледних летелица.
    Једна се убрзо спустила на обалу, док је друга остала у ваздуху. Стив јој је пришао, али на њој није било никаквих ознака нити натписа. По његовој каснијој скици, била је пречника десетак метара, висока око четири и личила је чинију.
     „Неки делови су сијали црвеном бојом, као да је у питању загрејани челик”, испричао је доцније. „С друге стране су била отворена врата или некакав четвртасти отвор. Чуо сам гласове, али нисам разумео језик”.
    Обратио им се на енглеском, руском и немачком језику, али није било одговора. Кроз отвор је делимично видео нешто што личи на командну таблу са светалцима. Када је покушао да додирне део летелице, рукавица му се запалила и одмах сагорела. Утом су се врата затворила, а летелица је испустила облак врелог гаса. Неколико секунди затим, обе летелице су се удаљиле великом брзином. Стив је изгубио свест, а нашли су га канадски коњички полицајци.
     У болници је утврђено да има бројне опекотине, од којих је једна на стомаку четвртаста и решеткаста. Како му се стање погоршавало, пребацили су га у САД, на водећу клинику за лечење опекотина. Тамо су лекари открили и да му је број лимфоцита изузетно низак, као код жртава снажног радиоактивног зрачења.

Стив Мичалак је до смрти 1999. године тврдио да је у питању тајна америчка летелица и никада није сматрао да се сусрео с посетиоцима из свемира. Његов случај је до данас уистину неразјашњен, а пропраћен је великом количином медицинске документације, телевизијских емисија, новинских написа и књига о ванземаљцима и њиховим посетама, али је он одбијао да у свему томе учествује.
    О овом догађају је снимљен и научнофантастични филм „Господари таме”, те албум „Фалкон лејк инсидент” бенда „Викертанс”, снимљен у колиби покрај Соколовог језера.