Велике љубави српских сликара

СОФИЈА, МОЈ АНЂЕО!

Константин Данил био је толико заљубљен у своју жену Софију да је Богородици подарио њен лик

Судбине срећних или несрећних љубави наших познатих сликара у прошлости и данас су надахњујућа тема. За чувеног банатског сликара прве половине 19. века Константина Данила (1802–1873), љубав живота била је Софији Дели. Упознао ју је као двадесетчетворогодишњак у кући кикиндског поджупана Иштвана Карачонија, који је младу Софију после смрти њених родитеља примио у дом као штићеницу. Од тог трена креће нова епизода у његовом животу.
   Наоко необичан и помало тајанствен, Константин Данил је у тадашњој банатској средини био познат и тражен као портретиста и аутор слика верског садржаја. Водио је миран и срећан живот доброг великобечкеречког грађанина који је добро зарађивао од свог рада.
   Данилови биографи описали су га као онижег, сувоњавог сликара који је тело држао увек право и да је, када је са неким говорио, гледао њу или њега право у очи. По природи племенит и ненаметљив, презирао је све оно што је вукло на простаклук и баналност. Чак и када је сликао, заузимао је увек свечан, господствен став, што је нарочито остављало снажан утисак код његових млађих помоћника, а потом и ђака које је подучавао у свом атељеу. Никад у сликању није журио, радио је полако и педантно, јер није желео, како је говорио, да му се ни после сто година нађе мана. Идеализовану слику света за којим је жудео, на лепршав и углађен начин уносио је и у своја платна.

Данилове слике биле су оно друго лице које је он као уметник желео да има, али му природа, нажалост, то није подарила. Погрбљен, слабовид, рошавог лица, сетног погледа, тих и повучен, он је због свог изгледа био уздржан и повучен пред женама, поготово пред оним које су плениле лепотом. Међутим, када је имао прилику да се са неком лепом женом сретне и разговара лице у лице, њу је тако нетремице гледао право у очи, готово пиљећи, да су га се поједине жене у оно време плашиле и због тога га избегавале.
   Ипак, један сусрет у кући Карачонијевих у Великом Бечкереку са младом Софијом код Данила је осећања распламсао до те мере да ју је одмах запросио и убрзо се са њом венчао. Хроничари нису пропустили да забележе његов однос према жени, те један од њих о томе дословно каже:
   „...Жена му је била висока и пуна, пореклом Немица. Њу је Данил узимао за модел када је сликао Матер Божију. Њу су звали Молерка... он ју је обожавао.”
   Насупрот заљубљеном сликару, нестална Софија је у рошавом и кратковидом уметнику видела „лудог малог сликара” који се сувише заноси њом. После извесног времена Софија испољила је знаке нервозе, осећала је тескобу, Данил је све мање привлачио, чак је размишљала и да га остави. Ипак је одлучила да то не чини, јер би то било погубно за сликара засутог поруџбинама, те би се то одразило и на њен материјални положај.
   Како би удовољио готово свакој њеној жељи, Данил је 1836. године саградио нову, већу кућу у Великом Бечкереку и уредио врло раскошно, по укусу супруге, не би ли је задржао крај себе. Данилов млађи колега, касније познати сликар Стева Тодоровић, када је наступао на концертима са Корнелијем Станковићем, искористио је боравак у Великом Бечкереку да посети великог сликара.

Тодоровић је са пуно утисака причао о Данилу (са којим је све време говорио на српском), о његовој богато намештеној кући, скупоценим предметима и егзотично уређеној башти где су били засади племенитих врста грожђа. Уз све напоре посвећеног и оданог сликара да удовољи својој изабраници, показало се ипак да љубав није била обострана.
   Због честих послова, путовања и обавеза које је преузимао, Данил је са времена на време изостајао од куће на дуже време, те је Софија у мужевљевом одсуству тражила разоноду у друштву млађих мушкараца, који су је забављали и правили јој друштво. Мада је Данил то наслућивао, одбијао је да поверује у гласине о њеном неверству, већ је и даље обасипао поклонима, пажњом и лепим речима.
   Када ју је тешка болест приковала за постељу, годинама је пожртвовано неговао са великом бригом. Тренутке повременог привидног оздрављења користио је да наслика њен лик као лик Богородице за слику коју је, у знак сећања на своју Софију, поклонио својој сестричини Нери и њеном мужу Стефану Лајошу, који су живели у Даниловом родном Лугошу (Румунија).
   Када је Софија преминула 1872. године, потпуно је запоставио посао, ретко је узимао кичицу у руке и одбијао нове поруџбине. Кућу коју је са пуно љубави опремао са њом дао је на продају. Из огласа у ондашњем банатском гласилу „Вохенблат” сазнаје се колико је било Данилово богатство које се простирало на близу 600 квадратних метара под зградама и исто толико под земљиштем, док је посебно ограђена башта имала безмало хиљаду квадратних метара. На наговор пријатеља да се врати сликању и завршетку започете велике слике „Света породица” само је одговорио:
   „Зар не видите да је и мене за собом понела у гроб?”
   Нешто више од девет месеци после Софијине смрти, Константин Данил умро је 25. маја 1873. године. За њега је Софија била и остала Богородица која га је узносила у сфере уметности којој се више није вратио.