Јул – месец устанка против фашизма

РЂЕ, ЗА МНОМ!

Од 1.324 проглашена народна хероја борбе против фашизма и окупатора за ослобођење у Другом светском рату, један је постао симбол – Сава Ковачевић

Призор први – 21. јул 1941. године

   Већ неколико дана праште пушке по Црној Гори. Изгледа као да се цела земља дигла на устанак. Већ 13. јула ослобођен је Вирпазар, Ријека Црнојевића, чак и део обале од Милочера до Сутомора. Мојковац пада 15. јула, а италијанска батаљонска колона пресретнута је код Кошћела. Том приликом побијено је 70, а заробљено 290 италијанских војника. Један за другим падају градови Колашин, Бијело Поље, Беране, Даниловград. Италијански гарнизони у остатку Црне Горе почињу да се баракадирају. Ако су негде и морали да се крећу, ишли су у јаким колонама, ојачаним оклопљеним возилима.
   Италијанским војницима су укинути изласци, сви седе у касарнама. Поготово по варошицама и касабама. Тако и у Грахову. Касарна карабињера смештена је у школи. Унутра осамдесетак људи, а испред стражари у пуној ратној спреми. Ипак, све је деловало мирно. Одједном, у зору, са узвишице изнад касарне неко поче да урла. Нечији силовит глас дозивао је „макаронџије” и нудио им да се лепо, као људи, предају, па им се ништа неће десити. Иначе... Онај стражар је заждио у школу, а кроз прозоре, још раније преграђене џаковима песка, извириле су цеви. Заузврат, са брда је запраштало.
   Више од три стотине устаника осуло је паљбу по школи. Све уз повике макаронџијама да се сад држе. А ови изнутра узвраћају из све снаге, пушкомитраљези само шарају. Међутим, једино што постижу је обијање стена иза којих се крију побуњеници. Ни они нису у бољем положају. Пушкама против солидне грађевине ништа не могу да постигну, а испред школе је сувише велики брисани простор да би се слала бомбашка одељења.
   Пушкарало се сатима. Италијани су упорно позивани на предају. Узалуд. Очекивали су појачање које ће разбити опсаду. Само, то појачање никако да стигне, пошто су устаници пре напада исекли све жице и минирали све путеве ка Грахову. Борба је већ улазила у трећи дан, а ниједна страна није показивала знаке умора. Онда се бркати командант устаника досетио да у оближњем селу постоји топ од 37 милиметара. Топ је после капитулације у Апрлиском рату из оближњег гарнизона неко од мештана једноставно покупио, довукао у село и сакрио. Ваљаће некад. А уз топ, четири сандука са по шест граната. Довукли су га на положај, само да би схватили да је неисправан. Поломљена је ударна игла. Срећом, у одреду су се нашла и два машинбравара, који су за неколико сати отклонили квар. Бркати командант испробао је топ, утврдио да ради и цев је уперена ка школи. После једне испаљене гранате, кроз џакове са песком извирила је бела застава. Карабињери су се предали. У школи су остала четири леша. Заробљеници су били преплашени. Међу мрким горштацима, наоружаним до зуба, који су их попреко гледали, нису баш могли нечему да се надају. Ипак, ови су их неколико дана пазили, хранили, онај бркајлија им је одржао политички говор, који је неко превео на италијански. Остављена им је лична спрема, све осим оружја. Снабдели су их и храном за пут, па у две колоне упутили ка Дубровнику и Требињу.
   Чим су Италијани стигли до своје прве јединице, саслушан је командант станице у Грахову. Често је помињао оног бркајлију, команданта устаника. Убрзо се и извештај нашао на столу команданта дивизије „Таро”, стациониране у Котору. Извештај о паду Грахова пратила је и белешка обавештајаца о оном бркатом команданту. Стајало је да се ради о тридесетшестогодишњем Сави Ковачевићу, родом из села Нудо код Грахова.
   Од младости је био пољопривредник, али му је брзо то досадило, па је радио као дрвосеча. Касније је радио у руднику „Трепча” на постављању жичаре, па се отиснуо пут Београда. Тамо је радио у штампарији „Времена”, па онда као кесонац на изградњи новог Савског моста. Члан Комунистичке партије од 1925. године, истицао се у партијском раду. Под утицајем старијег брата Николе, цела породица била је наклоњена комунистичком покрету. То није могло дуго да остане тајна за полицију, па је Сава због револуционарног рада притваран, а једно време, неких девет месеци, провео је у шуми, наоружан. Последњи пут је ухапшен после 27. марта, када је на демонстрацијама у Никшићу позивао на борбу. Пуштен је на притисак народа. У војсци је служио као артиљерац, а као изразито бистар, догурао је до подофицирског чина.
   Обавештајни подаци су даље говорили да је један од главних организатора устанка од 13. јула, који је онда пренео у свој родни крај. Када је италијански командант прочитао извештај, схватио је да ће се за Саву Ковачевића тек чути. И био је у праву.

Призор други – 15. фебруар 1943. године

   Немци су покренули нову офанзиву, касније названу Четврта. Бесне битке око Неретве. Главнина партизанских снага покушава да се пробије на исток. Пред њима се испречио градић Прозор. Италијани су га утврдили колико год су могли. Изгледало је као да је цео градић у саливеној љуштури од бетона и челика. На сваких 150 метара по један бункер. У два појаса, да може да се покрива и брани и суседни, и простор испред себе. Сваки опасан са три реда бодљикаве жице. Ископани ровови, дрвеће посечено да не смета метку. У гарнизону око 800 Италијана, из дивизије „Мурђе”. Снабдевени свим што може да им затреба да истрпе шест месеци опсаде. Спремни, само чекају да се неко одважи да их нападне.
   А тај неко је Трећа дивизија. У њеном саставу и Пета пролетерска бригада, са командантом, сада надалеко чувеним Савом Ковачевићем. Први напад почео је око 20 часова. Неколико минута пре, Сава је својим борцима одржао кратак говор, чисто да их упозна са околностима. Објаснио им је да се испред њих нашао градић Прозор, да у њему има више од 700 Италијана, и то ће они вечерас да побију. Кратко и јасно.
   Јуриш за јуришом, талас за таласом. Чују се само експлозије артиљеријских зрна, минобацачи рију земљу пред жицом, штекеће аутоматско оружје. Светлећи меци трасирају пут осталима. Италијани испаљују небројене светлеће ракете, светло је као у по бела дана. Борци остају на жици. Сава је схватио да нема смисла да се људи тако жртвују, па је наредио повлачење. Само ће изгинути на жицама, бункерима не могу ни да приђу.
   Сутрадан, на саветовању команданата, појавила се некаква цедуља, а на њој свега пет речи: „Прозор ноћас мора пасти. Тито”. Савина јединица појачана је са неколико артиљеријских оруђа. Напад је опет почео у вечерњим сатима. Прво је артиљерија покушавала да отвори пролаз борцима, али без успеха. Курири свако мало долазе до команданта Саве. Реферишу да покушај бомбаша да дођу до бункера није успео, ако је неки и стигао до жице, остао је тамо. Сава је лично предводио један јуриш, како би се уверио да је пробој немогућ. Једва је извукао живу главу, а док је посматрао мапу, куда би могло да се покуша, синуло му је.
   Наредио је да се на прву линију на рукама донесе један брдски топ. Артиљерци су се појавили после десетак минута, све уз дреку ко је то наредио, где то има да артиљерија иде у стрељачки строј. Ипак, прострељени погледом команданта, заћутали су. Наредио је да сви пуцају из свега што имају, како би омогућили друговима да се са топом привуку што ближе. Поставили су топ и испред строја. А онда му је пришао Сава, стари артиљерац. Нешто је подешавао око нишана. На крају, погледао је кроз цев. Нивелисао је и затражио да му додају гранату. Окинуо је, и кров једног бункера одлетео је у ваздух, као поклопац са тегле. За њим и други, па трећи. Италијански митраљези су заћутали, начињен је пролаз кроз жицу, кроз коју је навалила бујица бораца. Био је то вихор, а не јуриш. Све на челу са Савом, који је борце предводио уз свој чувени повик:
   – Рђе, 'ајте за мном!
   Италијанска посада била је прегажена. У освит дана, док су борци још чистили кућу по кућу, изводили престрављене Италијане, Сава је седео на неком одваљеном комаду бункера и на колену писао извештај штабу Треће дивизије у заплењеној бележници италијанског „колонела”. Наређење је извршено, Прозор је пао. У потпису само „Сава”.

Призор трећи

   Неколико дана после напада на Прозор, офанзива је у пуном јеку. Ипак, штаб Пете пролетерске застао је у месташцу Острошцу. Да мало одахну, а нашло се ту и заплењеног провијанта. Таман да се спреми мала вечера, и за штаб и за борце. Нису поштено јели већ данима. За столом у једној од кућа седи штаб, са њима и курири. Руча се готово мирнодопски. Из даљине допире грмљавина артиљерије, али нико не обраћа пажњу. Одједном, таман кад су навалили на пун котао алве, зачује се брујање мотора и митраљеска паљба. Ово је било близу, опасно близу.
   У тренутку, цео штаб нашао се на прозору. А напољу, становници се растрчали по улици, беже. За њима уз улицу иду три италијанска тенка. Пуцају насумице. Гусеницама дижу прашину, а по зидовима остаје траг рафала. Какви тенкови, откуд тенкови? Још је Сава неколико сати раније шином препречио пут преко оближњег железничког моста. Нису очекивали да ће било ко да удари са те стране. Италијани о свом јаду забављени код Јабланице, са друге стране реке, Острошац је деловао безбедно. А сад три тенка ниоткуда. Баш том блокираном пругом, преко моста. Тенк је, наравно, шину померио као шибицу, и наставио ка насељу. На почетку је на њему висио грозд пешадинаца, на који су партизани осули паљбу. Војници су се распршили куд који, али су тенкови наставили у насеље.

ПОРОДИЦА

   У последњем јуришу легендарног команданта, у групи његових курира, био је и његов синовац, петнаестогодишњи Драган. У том налету покосио га је митраљез. Неколико сати раније, погинули су и отац и рођени брат Саве Ковачевића, Благоје и Јанко. Старији брат Никола, који је утицао на све Ковачевиће да приступе борби, тада је био у Канади и САД, где је радио као изасланик КПЈ у Комунистичкој партији САД. Био је и новинар. Радио је на популаризацији Народноослободилачког покрета, како међу југословенским исељеницима, тако и међу Американцима и Канађанима. По завршетку рата, 1945. године, постављен је за амбасадора у Софији. Од 1948. године био је члан Централног комитета КПЈ, а био је и председник Президијума Народне скупштине. Умро је 1967. године. Његов други син, Митар, проглашен је за народног хероја.
   Сава Ковачевић сахрањен је на месту где је погинуо, а после рата је над хумком подигнут споменик. Изнад споменика вијорила се пролетерска застава.


   Док су се курири распитивали да ли кућа има задњи излаз, Сава се у два скока нашао на степеништу. Успут је поскидао бомбе са опасача курира. Он и пратилац истрчали су из куће и улетели у неки бетонски канал. Чим је последњи тенк прошао поред њих, Сава је излетео из канала уз узвик „Овај је мој!” У неколико скокова нашао се на металном чудовишту које је и даље сипало олово наоколо. Отворио је поклопац куполе, хитнуо неколико бомби унутра, затворио и свом тежином се навалио преко њега. Потмула експлозија, и тенк је стао. Слично су поступили и борци са другим тенковима. За мање од петнаест минута, сва три су савладана без губитака. Преживели Италијани објаснили су да су у борби на Јабланици разбијени и да су у брзини промашили пут, прешли реку, па се пругом упутили према Коњицу. И ту их је дочекао Сава, да оконча њихов ратни пут. Када је ислеђивање завршено, сви присутни позвани су у штаб на алву. Па и они заробљени Италијани.
   А Сави је то био већ други тенк уништен или заробљен на готово исти начин. Неколико месеци раније, новембра 1941. године, на путу Билећа–Вилуси напао је колону италијанске дивизија „Мерке” и сам, у скоку, заробио тенк.

Призор четврти – почетак јуна 1943. године

   Кањон Сутјеске. Опет офанзива, овај пут још већа и силовитија. Све што су имали, Немци су бацили на Врховни штаб и дивизије око њега. Вишеструк обруч био је затворен. Да све буде горе, уз колоне партизана биле су и хиљаде рањеника. А терен брдски, врлети тешко проходне и за обучене и одморне војнике, а камоли за изнурене герилце који са собом вуку рањенике.
   У најтежим тренуцима битке за рањенике, Сава Ковачевић постављен је за команданта Треће дивизије. Ударне. Када је примао команду, рекао је да је положај тежак, али ће ухватити у коштац са непријатељима и тући их баш онако као што су их свуда и тукли. А све то 4. јуна, када му је песник Иван Горан Ковачић песмом честитао постављење и чин пуковника, новоуведен у партизанској војсци. И одмах у борбу, на чело, јер какав је то командант и пуковник који стоји назад и командује, док људи гину?
   Трећа дивизија креће у пробој, а уз све то добили су и задатак да штите Главну оперативну групу и Централну болницу. Дивизија је тражила погодно место за пробој. Нападали су Немце који су држали обруч, опипавали терен. 11. и 12. јуна дошло је до тешких борби на Вучеву, код Маглића, на десној обали Сутјеске одбијен је снажан немачки удар на болницу коју је Сава штитио. Коначно, 13. јуна, Сава је одлучио да се крене у општи напад на левој обали, свим снагама дивизије. На Кошуру, изнад Тјентишта, загрмеле су бомбе, стотине митраљеза заштектало у истом часу, што Савиних, што непријатељских. Богата жетва за оловна зрна. Ехо командантовог гласа одбијао се од литица кањона Сутјеске:
   – Рђе, за мном! Јуриш! Ура!
   Све што је могло да се креће, укључујући и оне лакше рањенике, пошло је за тим гласом. Испред свих јуришао је пуковник Сава Ковачевић, са пушкомитраљезом. За њим, пратећа чета и његови курири. Сви јуре, урлају из свег гласа и пуцају. А онда је један рафал пресекао тај трк команданта. Погођен, Сава пада. Брзо се пронела вест, само две речи, „погибе Сава”.
   Његови саборци, са сузама у очима, стајали су поред свог команданта, иако је битка и даље трајала. Скинули су му ознаке, да га непријатељ не мрцвари ако сазна ко је, и узели оружје. Покрили су га неким шињелом, испод кога су вириле жуте артиљеријске цокуле, по којима је Сава био препознатљив. Никоме није пало на памет да их узме, мада су оскудевали у обући, многи су били буквално боси. Ко да узме Сави чизме на које је био поносан?
   Петнаестак дана касније, пуковник Сава Ковачевић проглашен је за народног хероја. Одликован је и совјетским Орденом Кутузова. А није дуго потрајало, преселио се у народну песму. Ако је из ње икад и излазио...

Број: 3362 2016.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић