Како су нестали Обреновићи

НЕСУЂЕНЕ НЕВЕСТЕ СРПСКОГ КРАЉА

„Жените се, Господару, јер само када краљевска династија Србије буде имала толико законитих наследника да сви претенденти и сви политички коцкари морају изгубити сваку наду на успех, само онда моћи ће Србија извршити своју националну мисију.”
   Здравица председника владе Владана Ђорђевића краљу Александру о Новој 1900. години

Крајем 19. века краљ Александар Обреновић остао је једини изданак породице Обреновић. Владарско бреме морао је да понесе као дечак од свега 13 година. Око његове будућности најразличитије планове плели су његови несложни родитељи, намесници, министри и остали српски политичари. Питање краљеве женидбе спадало је у једно од животних за будућност владарске породице.
   Но, углед династије Обреновић урушен је већ скандалозним разводом краља Милана и краљице Наталије 1888. године.
   С друге стране, Обреновићи су (као и Карађорђевићи, уосталом) били народна династија, потомци једног устаничког, револуционарног вође сељачког порекла. Колико год то било важно у Србији, у европским оквирима Обреновићи су били млада владарска породица без разгранатих династичких веза.
   Потрага за погодном невестом с европских дворова за младог краља била је прави испит за српску дипломатију.

Руске принцезе

   Као и за кнеза Милана некада, и за краља Александра српска страна прво је тражила неку од бројних руских принцеза. Међутим, руски двор је у више наврата (1887, 1891, 1893) још током Александровог малолетства упућивао српску дипломатију на владарске породице Грчке и Црне Горе. Романови су имали, у ствари, више разлога да се не упуштају у породичне везе с Обреновићима. Један од њих био је, свакако, низак положај српске династије, а Романови су се вековима укрштали с „равнородним” династијама без обзира на њихову верску припадност.
   Последњи значајнији покушај да се на руском двору нађе повољан одговор учињен је током владе Владана Ђорђевића у јесен 1897. године. Српски председник министарског савета, преко ефеског митрополита Никодима, врло цењеног на руском двору, распитивао се за женидбу краља Александра. Одбили су га, јер руски двор није хтео ни да чује за орођавање са сином проказаног аустрофила Милана Обреновића.

Грчка принцеза Марија

   Још док је краљ Александар био петнаестогодишњак, српски посланик у Атини Владан Ђорђевић добио је задатак 1891. године да прикупља податке о кћерима грчког краља Ђорђа Првог, потомка династије Гликсбург, која је владала Данском.
   Краљ Ђорђе био је ожењен руском великом кнегињом Олгом Константиновном, унуком цара Николаја Првог. Самим тим, грчки краљевски пар имао је родбинске везе и међу немачким династијама, али и с руским двором. Подаци који су занимали Владана обухватали су чињенице о узрасту и васпитању грчких принцеза. Приметио је грчку принцезу Марију, неколико месеци старију од Александра, која је важила за образовану, скромну и васпитану. Имала је чак и слику српског краља, али ју је поцепала 1891. године на вест да је допустио срамотно протеривање мајке Наталије из Београда.
   Но, у то време Александар је био још малолетан, па се с његовом женидбом није журило. Питање су на двору поново покренули 1896. године, кад су почеле припреме за краљеву посету Атини. Изгледа да је српска дипломатија припремала његов први сусрет с Маријом. Међутим, уочи доласка у Атину објављена је Маријина веридба с руским великим кнезом Георгијем Михаиловичем, што је означило озбиљно дипломатско понижење српског краља.
   Српска страна је демантовала да је циљ краљевог путовања била просидба. Лекција је била јасна: преговори о женидби морају брижљивије да се припреме.

Кнегиња Ксенија Петровић

   Брачну везу с једном од кћерки кнеза Николе Петровића Његоша Александру Обреновићу препоручио је руски двор. Међутим, Србија и Црна Гора значајније су се приближиле 1896. године, током владе Стојана Новаковића. Тада је уприличена видовданска посета Београду кнеза Николе Петровића, према којем је краљ Милан осећао личну и политичку нетрпељивост. То је уједно била и порука за бившег краља Србије.
   Краљица Наталија, која је учествовала у обнови дипломатских односа и свечаном дочеку, сматрала је да ће Николин боравак у Београду држати Милана на одстојању. Пошто је било јасно да сина неће моћи да ожени неком од руских великих кнегиња, била је рада да за снаху прихвати црногорску кнегињицу.
   У узвратну посету црногорском кнезу краљ Александар је отишао у пролеће 1897. године. На Цетињу су пред краља извели шеснаестогодишњу Ксенију у дугој сукњи удаваче, да би се следећи пут појавила у краткој сукњи девојчице. Кнез Никола је сада говорио да је Ксенија још дете и како још не мисли да је удаје. И Александар је тврдио да се понашала детињасто током његове посете. Више му се, наводно, допадала њена старија сестра Ана, која је пред његов долазак испрошена за немачког принца Франца Јозефа од Батенберга.
   У ствари, веридба се није ни могла очекивати. Кнез Никола није искрено желео династичку везу с Обреновићима, док је Александар, заљубљен у Драгу Машин, гледао само да званично удовољи мајци и министрима. Београдска јавност је узалуд грозничаво чекала да се о Ђурђевдану огласи краљева веридба с кнегињицом Ксенијом. Неуспех „цетињске мисије” означио је и крај последњег већег утицаја који је краљица Наталија имала на сина. Александар се у Карлсбаду састао с оцем и позвао га у Србију, док је Драга Машин крајем 1897. године трајно приспела у Београд.

Немачке принцезе

   Немачко царство, уједињено под пруском егидом и династијом Хоенцолерна 1871. године, било је прави мозаик краљевина, кнежевина и маркгрофовија. Стварањем модерне немачке државе, владарске и племићке куће нису изгубиле на угледу у оквирима европског племства. Управо је краљ Милан био за то да се његов Саша ожени неком немачком принцезом.
    Миланов први избор за снаху била је принцеза Сибила од Хесен–Кесела, ћерка маркгрофа Фридриха Вилхелма и пруске принцезе Ане. Овај брак би обезбедио династичке везе с пруским, данским, руским и британским двором. Међутим, брачни преговори никада нису спроведени до краја. У немачкој штампи се преурањено писало о веридби, па су пратећи деманти створили лош утисак да је српски просац одбијен у дому Хесена.
    Ипак, појавила се, како се чинило, још боља прилика у лику принцезе Феодоре од Саксен–Мајнингена, сестричине немачког цара Вилхелма Другог, који је дао начелни пристанак почетком 1896. године, саветујући српској страни да ступи у преговоре са Феодориним родитељима. Али, како је речено, до краја 1897. године српски двор се безуспешно редом занимао за удаваче из Грчке, Црне Горе и Русије.
    Милана није напуштала нада да за сина „нађе неку згодну Швабицу, која ће му за неколико година напунити двор децом”, па се 1898. године у тајности распитивао за једну хабзбуршку принцезу. Како су руски обавештајци у Бечу сазнали, то је била надвојвоткиња Елизабета Амелија, братаница цара Франца Јозефа и полусестра аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Преговори су вођени преко Милутина Гарашанина, српског посланика у Паризу, уз посредовање белгијског двора. Гарашанинова изненадна смрт практично је окончала разговоре.
   Пошто су друге могућности исцрпљене, председник владе Владан Ђорђевић обратио се за помоћ Векер–Готеру, немачком посланику у Београду, и убрзо је добио списак немачких принцеза. Овај је затим списак проследио краљу Александру и његовом оцу Милану, у нади да ће отац натерати сина да одабере невесту.
   Избор је овога пута пао на принцезу Александру од Шаумбург–Липе, коју је, као рођаку аустријских Хабзбурга и пруских Хоенцолерна, препоручивао и Векер–Готер. Била је, додуше, без мираза, али су њене сродничке везе биле задовољавајуће. Владан Ђорђевић, који је останак у влади условљавао краљевом женидбом, одахнуо је кад је добио Александрово обећање да ће се оженити 1900. године. Посредовање с породицом Шаумбург–Липе преузео је гроф Голуховски, аустроугарски министар спољних послова, док се на пролеће немачки канцелар званично заинтересовао за женидбу краља Александра.
   Александар је недуго затим овластио оца да отпутује у Беч и тамо заврши преговоре око женидбе. После је требало да женик оде у Карлсбад, упозна будућу супругу и вери се. Заведен краљевим обећањима, земљу је, ради лечења, напустио и председник владе Владан Ђорђевић. Пошто је и њега и оца удаљио из земље, краљ Александар је остварио свој женидбени план. Иако је, према неким изворима, ласкао себи да је надмудрио аустроугарску дипломатију, од ове дипломатске варке имао је, дугорочно гледано, само штету.