Живот (ни)је бајка – Ана Маринковић, сликарка

НА ДРУГИ ПОГЛЕД

Имала је срећу да није морала да се бори за место државног службеника, наставника цртања и сликања, попут већине сликара њене генерације. Није молила за стипендије и повластице, није јурила поруџбине, није се утркивала са другим сликарима за конкурсе и термине изложби.
Генерација српских сликара са почетка 20. века, крчећи себи пут између присталица „старинског” и „модерног” и борећи се за равноправност с другим већ признатим уметностима као што су били позориште и музика, изнедрила је низ даровитих личности које су, у борби за ослобођење, стварали савремено сликарство. Надежда Петровић, Милан Миловановић, Коста Миличевић, Боривоје Стевановић... родоначелници су покрета који је српско сликарство увео у модерне европске токове.
   Међутим, у сенци су остала бројна имена уметника које је Први светски рат уклонио или на дуже време потиснуо с тадашње уметничке позорнице. Било је потребно да протекну године и деценије да се њихово дело истражи, оцени и прикључи другим делима водећих личности српског импресионизма с почетка прошлог века. Међу тим мање познатим именима била је и једна дама из угледне београдске породице Лозанић. Ово је прича о сликарки Ани Маринковић.

Хоћу, баш хоћу!

   Ана Маринковић рођена је 7. априла 1881. године у Београду као Ана Лозанић, друго дете Симе М. Лозанића, хемичара, професора и ректора Београдског универзитета, члана Српске краљевска академије, министра и посланика, и мајке Станке, рођене Пачић, пореклом из породице Вучић–Перишић. Поред Ане, Лозанићи су имали Миливоја, хемичара и универзитетског професора, Светислава и кћерку Јелену, касније удату за америчког официра у српској војци Џона Фротингхама, која се активно бавила хуманитарним радом.
   Материјално обезбеђена и беспрекорно одгојена и васпитана, Ана је могла да бира чиме ће у животу да се бави. Како је одмалена показивала склоност ка цртању и сликању, то је врло брзо добила и прве поуке управо од будуће најпознатије српске сликарке тог времена, Надежде Петровић. Због положаја и угледа Ане Лозанић и њене породице, могући улазак у друштво предратне сликарске боемије, по правилу резервисано за слободније мушкарце, за њу није долазио у обзир. Док је Ана била везана за кућу и породицу, они су време проводили лежерно, сликајући Београд око тадашње Савиначке цркве на Врачару. Док је Ана живела заклоњена од материјалних брига, они су ишли по кафанама исцепаних џепова и закрпљених лаката.
  

                                                                                                               Мотив са Крфа, 1917.

   Међутим, њена жеља да се бави сликарством превагла је све, те су је родитељи на крају ипак подржали. Крајем прве деценије прошлог века, тада већ удата за Војислава Маринковића, доктора правних наука, економисте, политичара и потоњег министра спољних послова Краљевине Југославије, Ана Маринковић уписује се у Уметничко-занатску школу коју су у то време водили Риста и Бета Вукановић.
   Била је једна од омиљених ученица женског одељења Бете Вукановић, где су јој друштво чиниле данас познате сликарке попут Видосаве Ковачевић, Милице Чађевић, Анђелије Лазаревић, Наталије Цветковић...
   Већ 1908. године излаже са ђацима Уметничко-занатске школе, док две године потом добија и прве озбиљне похвале критике у ондашњем „Српском књижевном гласнику” („извесни њени радови могли би да изађу на сваку српску изложбу с много успеха”). Исте 1910. године прикључује се Друштву српских уметника „Лада”, са којим ће излагати све до Другог светског рата.

Уметничка скромност

   Материјално збринута, уз то и супруга угледног политичара и будућег министра народне привреде, Ана Маринковић је тих година надградила своје сликарско образовање школовањем у Паризу и Лондону и притом стигла да своје радове прикаже на међународним изложбама у Торину и Софији. Када је избио Први и потом Други балкански рат, добровољно се пријавила као болничарка, па ће је у тој улози затећи и Први светски рат.
   Ратне прилике одвеле су је у избеглиштво, све до Крфа, те стицајем околности успева да наслика неколико пејзажа и то у друштву будућег великог српског импресионисте Косте Миличевића. Његов познати in pasto сликарски поступак, кратак испрекидан потез широке четке јарких боја, утицао је на Ану Маринковић у тој мери да ће се нешто од Миличевићевог особеног стила пренети и на њене пејзаже из времена рата. Тај утицај ће бити присутан и после рата, на сликама које је радила са приобаља Саве и Дунава, из околине Београда, али ће временом, учесталим наступима на југословенским уметничким изложбама и изложбама „Ладе”, успети да изгради сопствену сликарску поетику.
   Зарад што изворнијег сликања предела којима је била надахнута, Ана Маринковић је, неизбежно, фигуру и портрет потиснула потпуно у други план. То није прошло непримећено код ликовне критике, те су је махом доживљавали као умереног импресионисту, сликарку која је остала доследна потврђеним вредностима београдске сликарске школе почетка 20. века. Најомиљенији су јој били живописни србијански предели, али волела је и мирне зимске планинске пределе из Словеније, топле и осунчане далматинске заливе и обале, мотиве са река Саве и Дунава, а посебан осећај имала је за кутке соба и салона у којима је живела и у којима се кретала. Колико год се трудила, снагу, даровитост и визију својих узора Надежде Петровић и Бете Вукановић ипак није могла да досегне, те су њени стваралачки домети ипак били скромнији.

У вихору ратова

   Као особа, Ана Маринковић није била тип повучене уметнице која би живела за мир и тишину свог атељеа. Штавише, као редовна чланица „Ладе”, учесник на југословенским ликовним смотрама и као једна од оснивача Удружења „Цвијета Зузорић“ и њена прва председница, Ана Маринковић је била често и радо виђена особа међуратног београдског културног и уметничког живота. Имала је срећу да није морала да се бори за место државног службеника, наставника цртања и сликања, попут већине сликара њене генерације. Није молила за стипендије и повластице, није јурила поруџбине, није се утркивала са другим сликарима за конкурсе и термине изложби. Сликала је растерећена свих брига и притисака, чак и после 1935. године, када је доживела трагедију да јој у једној години премину отац, супруг и зет.
   Једна од жена која је најбоље могла да да је разуме, поред сестре Јелене, била је краљица Марија Карађорђевић. Сакупљале су многе добровољне прилоге, саветовале жене и мајке које су од њих тражиле помоћ, бринуле се о сиромашној деци. Тако је било све до почетка Другог светског рата. Окупацијске ратне године живи повучено, покушавајући да сачува свој мир.
   По завршетку рата и ослобођењу, ненавикнута на нови поредак и његове вредности, као и због прошлости почившег супруга, који је био близак династији Карађорђевић, Ана Маринковић одлази из земље у приморско место Гитари на југозападној обали Француске, где је живела скромно сликајући пределе и мртве природе све до смрти 30. маја 1973. године.
   Пред крај живота завештала је неколико слика из своје породичне оставштине Народном музеј у Београду, између осталог и један крфски пејзаж из времена рата њеног омиљеног сликара Косте Миличевића и рад Паје Јовановића из 1912. године који приказује будућу сликареву супругу Муни.
   Сликарски опус Ане Маринковић данас је познат у обиму од око три стотине слика и нешто мање акварела, претежно пејзажа, ентеријера и мртвих природа. Њена дела се налазе у збиркама Народног музеја у Београду, Музеја савремене уметности, Музеја Града Београда, Музеја у Смедеревској Паланци, док их је незнатан број и у приватним збиркама у земљи и нешто више у иностранству. Ипак, стицајем околности и захваљујући родбинским везама Ане Маринковић са породицом Генчић, данас је познат драгоцен фонд од преко двадесет њених слика из свих раздобља, који је угледна београдска породица Генчић са бригом и љубављу успела да сачува до данашњих дана.
   Једна мала будућа ретроспектива њених дела био би дуг према овој племенитој сликарки којој до данас није приређена ниједна самостална изложба.