50 година Дикана

МЛАДОСТ СТАРОГ СЛОВЕНА

Први прави стрипски суперхерој ових простора не посустаје

Било је то пре тачно педесет година и једног дана, 18. априла 1969. године. На насловној страни „Политикиног Забавника” осванула је необична илустрација. Дугокоси рмпалија на победничком постољу победоносно диже буздован, док су противници, односно онај други и трећи прописно изубијани. У позадини одушевљена маса бркатих ратника под кацигама. Тај рмпалија поручивао је читаоцима да од тог дана могу да прате његове славне пустоловине. 
   Читаоци су на новине навикли већ годину и нешто раније. Од 6. јануара 1968. године и броја 836 „Политикин Забавник” напустио је новински формат у ком је излазио деценијама. Тог дана појавио се у потпуно новом, магазинском формату. Напуштене су оне сиротињске две боје, па је овај раскошни ревијални облик, у пуној бојиу (четири боје), у дубокој штампи и са дебљим корицама, био права мала револуција. Тираж је непрестано растао. Тајна није била само у шаренилу и новој хартији. Главна ствар крила се у садржају.



   Све старе рубрике биле су ту, а у сваком броју појавило би се нешто чега није било у претходном. „Забавник” је био увек нов, тражио је од читалаца да учествују у његовом стварању. Памте се рубрике које су слали они сами: „Велики страх” , „Батине које се памте”, по замисли новог главног уредника, Николе Лекића.
   Пошто је тираж непрестано растао, неки други уредник вероватно би се самозадовољно уљуљкао и оставио да се све само котрља. Не и Лекић. Убрзо је увео стрипски додатак, убацио га у средину. Цела епизода у једној свесци била је чудо невиђено. Креће и латинично издање, размишља се о ономе на словеначком. Па и на албанском. У глави му се ројило још нешто.

Једначина код „Знака питања”

   Према сведочењима савременика, пре свих Вере Смиљанић, Лекић се једног јутра појавио у новинарској соби носећи хартију с густим жврљотинама. Једва су се разазнавали неки човечуљци, па балони набијени текстом. Објаснио је, готово подсмешљиво, да кад сви већ имају своје јунаке, што не бисмо мало и ми. Ако могу Гали да развлаче и млате Римљане како им падне на памет, а то раде у „Астериксу”, могли би и наши прапреци, односно Стари Словени. И то без чаробног напитка. Смислио је већ и име. Нови јунак звао би се Бикан. Јак као бик, како другачије. Можда је дошло време за нешто ново. Најновије. Домаћи, „Забавников” стрип.
   Настајале су нове скице, прича се полако развијала. Само, ваљало би да стрип има и цртача. Ту у акцију улеће академски сликар-графичар Лазо Средановић.
   Сам Лазо сведочи да је све почело негде код кафане „Знак питања” у тадашњој Улици 7. јула, данас Краља Петра. Лазо је неким послом ишао до Академије, а комедијант случај хтео је да сретне колегу Нинослава Шибалића. Овај је знао да је Лазо раније радио неке стрипове, па му је објаснио да у „Забавнику” покрећу домаћи стрип, а ваљао би им неко ко ће то да нацрта. Нека се он лепо јави Николи Лекићу, па да виде шта и како даље.
   Прекомандован у творца стрипа, уредник Лекић, укратко му је објаснио шта му је чинити. Да заједно направе нашег Астерикса. Кад могу Французи, можемо и ми. Два нека Словена, момчину и његовог стрица, као носеће ликове. Младић је јак, висок, добродушан, готово наиван. Како то бива, стриц стар, низак и паметан, да онај први не изгине улудо. Они су нека врста претходнице Старих Словена на Балкану, ту срећу разне познате и непознате народе, упадају у разне догодовштине.
   Лазо каже да Никола није утицао на цртаче које је позвао. Да, било их је више, од свих је тражио пробне цртеже. Ништа није говорио какав цртеж би волео, какву одећу, коса оваква или онаква. Оставио их је да раде свој посао како најбоље знају и умеју. И Лазо се  потрудио.
   Темпером и четкицом урадио је пробне цртеже. Однео их је Николи, а после неколико дана стигао је глас:
   – Долази овамо, редакција је изабрала. Једногласно смо изабрали твој цртеж!
   Убрзо је почела да се крчка и прва епизода. Пошто је у то време била Олимпијада у Мексику, Лекић је измислио причу о „Буздованским играма”. На основу тог сижеа Шибалић је написао сценарио. Даље га је Лекић, уз помоћ редакције, „дотерао и затегао”. А онда је писаније завршило код Средановића на радном столу. Успут је нови лик и прекрштен. Од Бикана је постао Дикан. То је била замисао уреднице стрипа Кринке Виторовић. Боље звучи, свакако. Стрицу Вукоју име је дао сам Лекић.

Ниџа и Лаза

   Табле су брзо излазиле испод Лазине четкице, а он данас тим првим радовима није задовољан. Каже да су лоше, да су лоши цртежи, није то било баш професионално. Али, тешко да је ико на то обраћао пажњу. Па и први Дизнијеви радови нису наликовали на касније. О Астериксу да се и не говори. Требало је времена да ствар сазри, мада га баш и није било. Лазо сведочи да је све ишло веома брзо. Није било времена да се нешто исправља, поново црта. Како га нацрта, тако и иде. Каже да има и места где ликовима у позадини недостају ноге. Испало је тако када се обојило.
   Тако је већ у броју 900 од 16. децембра 1968. године изашла најава за нови стрип. Дикан има унеколико оштрије црте лица од оних које памтимо од прве табле. Вукоје га саветује да пази шта ради, јер од 18. априла наступа у „Политикином Забавнику”.
   Када је коначно дошао и тај април, ствар је експлодирала. Старим Словенима није требало дуго да освоје срца публике. Поново су тиражи расли. Брзо се изређало тих првих четрнаест табли, завршена је епизода. Додуше, данас више делује као скуп набацаних причица, али је у оно време била револуционарна. А дружина је учила у ходу.


   У редакцији су ослушкивали поштовано читалаштво. А они су хтели само једно. Још Дикана. Пошто Лекић није био задовољан Шибалићевим радом, убрзо је позвао и Миленка Матицког. И овај се окушао на сценарију, али није дуго издржао. Није помагао ни Лекићев надзор. Потом је покушао да наговори Лазу. Овај се није дао, довољно му је било то што црта. И шта ће Лекић, него да сам седне и пише. Прва епизода за коју је радио причу и сценарио, „Дикан и последње Фррруке” изашла је 14. јануара 1972. године.
   Стрипови се првих неколико година нису потписивали. Тако је била права уметност одгонетнути ко је писао коју епизоду. Ту захвалност дугујемо истраживачу културе Зорану Стефановићу. Тек нешто касније појавио се скроман потпис. У једном од доњих квадрата табле стајало је „Ниџа и Лаза”. Још касније, уз наслов, у гушчијем перу „Ниџа”, уз четкицу „Лаза”. Потом „Л. Средановић” и „Н. Лекић”. А како је тај двојац радио? Како је заправо настајао стрип?
   Лазо каже да је Никола обавезно скицирао своје табле. Тако је и њему било лакше да постави сцену. Тако режира ситуацију, испланира облачиће. Опет, за цртача је најважнији директан договор. Зато је седао у аутомобил, па право код Николе у Земун. Заједно су пролазили једну по једну таблу, обично десетак на броју. Никола је стално загледао цртача, очекивао његову реакцију. А овај се смеје у себи, али смирено говори:
   – Добро је!
   Лазо је једва стизао да уради табле. Наиме, у то доба постао је начелник штампарије у Институту безбедности. Другим речима, начелник у свемоћној Служби. Због сталног временског теснаца долазило је и до комичних сцена.

Уместо Паје?

   Тако се није једном десило да се испред зграде „Политике” уз шкрипу гума зауставља црно возило Службе. Мали град, све се зна, а поготово која су кола Државне безбедности. Пролазници застајкују, гледају да се склоне. Ко зна шта се дешава? Аутомобил непрописно заустављен, свеприсутни саобраћајац гледа на другу страну. Из кабине искаче Лазо, носећи свеже нацртане табле под мишком. Једва да је и мастило стигло да се осуши.
   Односи их до портира. Овај их разгледа, али никако да би се уверио да се не ради о неком противдржавном материјалу. Једноставно, хоће човек пре свих да прочита нови наставак.
   У последњем тренутку пред слање у штампу у редакцију стижу нове табле Дикана. Додуше, дешавало се да и због потреба Службе, одласка на разне вежбе, обично ненајављене, Дикан и закасни. Никада превише, мада је цртач био изложен озбиљним претњама из овдашње техничке редакције.
   Како су се појављивале све нове и нове епизоде, хистерија у ондашњој СФРЈ је расла. Тиражи су летели до у небо, Дикан се појављивао на свим могућим и немогућим местима. Чак је било предлога да у заглављу „Забавника” замени Пају Патка. Био је маскота радних акција, врло масовне ствари у то доба. Рекламирао је квас. Чак је постојала замисао да Дикан буде маскота ФК „Партизан”. Тако је овај новинар на бувљаку нашао цео елаборат, са све предлозима Дикана у црно-белом дресу, чарапама и осталим реквизитима.
   Спровођене су анкете – да ли ће Дикан коначно да се ожени Весном. Додуше, бивало је и оних не тако пријатних коментара. Тако је из једне установе из Приштине стигао допис у ком се протестује што Дикан од свих народа на Балкану, па и оних који нису баш били ту, упорно заобилази Илире. Ипак, главни удар дошао је из Словеније.
   Тамо је епизода „Дикан и Весна Сапијенс” постигла огроман успех. Словеначки цртач Изток Ситар и дан-данас се куне да никада ниједан стрип није наишао на такав пријем. А онда је некоме из „Трибуне” пало на памет да се мало лати оловке, па на врху тољаге стрица Вукоја доцрта полукруг и тачкицу на средини. Тако је мочуга претворена у нешто друго, пропраћено пригодним измењеним текстом у облачићу. Уз коментар да се словеначкој деци потура порнографија.
   Ствар је дошла и до суда, иако Лазо није баш хтео да се развлачи по судницама. Поступак  је добијен, Дикан је уредно наставио да излази у Словенији.

Четврти пре трећег

   Стигли су Дикан и Вукоје и до свемира. Испоставило се да је „Претња с Ориона” последња епизода. Лекић је једноставно Средановићу јавио да не може више, заситио се. А ни овај се превише није бунио, уз све своје послове. Има ту и неких других прича зашто је дошло до прекида излажења.
   Стари Словени поново су се дошетали у „Забавник” десет година касније, у епизоди „Дикан и Хазари”. Сценарио за ту и следећу, „Дикан и Атлантида”, написао је Слободан Ивков. Деловало је као да су се Дикан и Вукоје вратили у великом стилу. Био је и маскота Шестог Београдског маратона гадне 1993. године. А онда поново застој. Поново десет година.
   Следеће две епизоде, „Плава шпиља” и „Празник мимозе” нацртао је и написао Лазо Средановић. Дикана и Вукоја повео је на пропутовање Боком Которском, сувоземним и морским стазама и богазама. Савршено их познаје, пошто је тамо провео добар део младости. И данас у Крашићима проводи готово пола године.Објављена су и два интеграла Дикана, 2011. и 2015. године. У тврдом повезу, раскошној опреми, ту су хронолошки објављене пустоловине најомиљенијих Старих Словена, праћене масом изузетних пратећих текстова и биографија. Свака табла дигитално је рестаурисана. Ускоро се очекује и четврти албум. Зашто четврти, а пре трећег? Зато!
   Поново је наступио застој, све до 2017. године. Дикан је те године одлучио да посети Ђавољу Варош и подробно испита шта се крије иза ондашњих фигура. Стрип је брзо придобио нове, младе читаоце у „Малом Забавнику”. А да чак и старе епизоде одлично комуницирају с новим генерацијама доказују и писма и цртежи који су стизали после објављивања неких старих епизода. Једноставно, и Дикан је такав. Вечно млад, сад већ педесетогодишњак.