Живот је бајка - ОСВАЛДО КАВАНДОЛИ, цртач

ИНАТИ ЈЕДНЕ ЛИНИЈЕ

Тешко да постоји неко ко је одрастао осамдесетих година прошлог века, а да му нису довољне само две речи да усне развуче у осмех. Барум, барум!

Када је осамнаестогодишњи Освалдо Кавандоли добио посао у фабрици аутомобила „Алфа Ромео”, његовој срећи није било краја. Биће технички цртач, баш оно за шта је учио школе. И не само тамо. Откако памти, врти оловку по рукама, стално нешто цртка. Ето прилике да од тога види и неку корист. И то у чувеној миланској фабрици. Још може и уметнички да се изрази.
   Те наде су врло брзо спласнуле. Схватио је да је посао у фабрици све друго, само не креативан. Бар не за неког осамнаестогодишњака. Добије већ готове замисли, које у милиметар тачно мора да пренесе на хартију. Нема он ту да мудрује и да се пита. Одради шта се захтева и то је то. Зато је себи давао одушка на паузама. Цртао је карикатуре колега. Они одушевљени, па се прича о младићу који је карикатуриста, па тек онда технички цртач, пронела по фабрици. Ускоро Освалдо на паузама није имао кад да попије ни кафу. Оловка у руци, док се испред њега прави ред радника који желе да их овековечи. И тако дан за даном, од цртаћег стола, до цртања на крилу.
   Ускоро се захуктао и рат, онај други, највећи, а Кавандоли је успешно избегавао мобилизацију. Правио је цртеже који су приказивали начин живота у ратно време, размишљао да промени посао, али се није усуђивао. То тешко да би промакло војним позиварима, а посао у фабрици давао му је какву-такву сигурност. А онда је, 1944. године, у новинама видео један оглас. „Пагот филм” тражио је фазера, за рад на првом италијанском дугометражном анимираном филму, именом „Браћа Динамит”. Ето прилике да Освалдо оде из фабрике. А и они из војске сада су имали преча посла него да гледају где се део један младић зрео за униформу.

Нова
Црвенкапица

   Браћа Пагото, Нино и Тони, почели су рад на овом филму још 1942. године, али је у једном од савезничких бомбардовања сав материјал уништен. Морали су да крену од самог почетка. А то је било најбоље могуће окружење за Кавандолија. Посао фазера, који попуњава делове покрета међуфазама, између почетног и завршног кадра, уме да буде досадан, али је младић имао утисак да ради нешто велико и важно. Притом, има и слободу. Не превелику, али неупоредиву с оном из фабрике аутомобила.
   „Браћа Динамит” коначно су премијерно приказана 1949. године. Одмах је уследио успех, а у студију су прионули на нове подухвате. Само, као да посао шегрта више није задовољавао Кавандолија. Решио је да даље крене сам, па како испадне.
   Нешто је начуо да се све више прича о луткарској анимацији, као нечему што ће да замени обичне цртане филмове. Ето идеје. Већ 1950. године, заједно с Угом Моронијем, ваздухопловним официром и фотографом, оснива студио „Пупиландија”. Два другара одмах су почела са забавом, коју би неко назвао и посао. Почели су да праве луткарске анимиране рекламе.
   Педесетих година прошлог века постојале су рекламе пре филмова. Отприлике као и данас. Гледаоци заседну у седишта, погасе се светла у биоскопу, и таман што очекују неки нови вестерн, оно се на екрану појављује натпис „Нова Црвенкапица”. Уследи трка између страшног вука, обученог у дендија, који вози старински аутомобил са спуштеним кровом, и Црвенкапице, која на седишту зелене „веспе” вози своју пудлицу. А све то је реклама за неки пудинг.

                     Необични човечуљак

   Кавандоли је прво писао сценарио, потом правио лутке и сценографију. Потом би анимирао шта има да се анимира. Лутка је имала метални скелет, док су руке и ноге биле од оловне жице, како би лакше могле да се савијају и остану савијене. Жица је прекривана пенастом гумом, док су главе прављене од дрвета, ручно бојене. Могли су чак да померају и усне. За филм „Освајач”, рекламу за жилете, појављује се чак и коњ у касу. У животињу је уграђен механизам, па је цео покрет изгледао веродостојно. Освалдо је шио и одећу за лутке, а сценографија је умела да буде право уметничко дело, до најситнијег детаља. Колико су радили уз помоћ штапа и канапа, говори и то да су сами направили кран. За прави нису успевали да сакупе новац.
  На несрећу, мода рекламних луткарских анимираних филмова није потрајала. Већ крајем педесетих гледаоци су почели да протестују, да се буне што их замајавају, а дошли су на прави, играни филм. Иако су се батргали, ортаци су морали да затворе „Пупиландију”.
   Зато је Освалду одлично дошло покретање „Каросела”, нове емисије телевизије „РАИ”. Свакодневно емитован од 1957. године, програм је трајао десет минута, од 20:50 до 21:00, а био је нека врста рекламног блока. Били су то прави мали скечеви, не нападни као данашње рекламе. Тек понегде провукао би се назив производа, није било говора о томе да вас неко бомбардује називима и позивима да муком зарађене паре потрошите баш код њих. Напротив. И никако нису били омражени као данашњи рекламни блокови. На врхунцу, почетком седамдесетих, „Каросело” је пратило преко двадесет милиона људи сваке вечери.

Цртеж против цртача

   Кавандоли се сјајно уклопио, па не престаје да ради. Ниже се цртаћ за цртаћем, од прашка за пециво, па надаље. А онда, 1969. године, Освалдо је урадио стрип који се никоме живом у „Кароселу” није свидео. Био је превише уметнички, превише модеран. Састојао се од само једне линије која се претвара у човечуљка. Ускоро је уследио и цртани филм. Тек то су сматрали промашајем. Сви, осим Брунета дел Вита, чувеног продуцента, који је замисао успео да прода Масиму Лагостину, власнику фирме за израду експрес-лонаца, кухињских потрепштина и беле технике. Овај се у необичног човечуљка заљубио исте секунде када га је видео.
   У почетку је Кавандоли свог јунака назвао Господин Марко. То је потрајало свега неколико епизода. Онда је освануо нови наслов – „La linea” („Линија”). И заиста, свака епизода почела би цртањем водоравне линије. Затим она поприма људски облик и креће у своју пустоловину, и даље по линији. У та два или три минута, лик би поздравио цртача, настављао даље, а онда би обично наишао на неку препреку. Једна од најчешћих био је изненадни прекид линије. Онда би се човечуљак, крајње нестрпљив и пргав, бунио цртачу. Тада би се однекуд створио неизоставни део епизоде, Кавандолијева ручерда и оловка. Нацртао би решење, и наш јунак је могао даље. Одлучан у намери да превазиђе сваку препреку, по сваку цену. Добро, уз малу помоћ.

„ЛИНИЈА” У ПАНЧЕВУ

   У биоскопу „Војводина” у Панчеву 3. октобра отвара се занимљива изложба под називом „Живео Кавандоли”. Наиме, Фондација Музеја индустрије и рада из Бреше (Италија), приредила је међународну изложбу стрипа, на којој је учествовало преко стотину уметника из целог света. Сви они су одали почаст великом Кави, цртачу који је обележио повест италијанског индустријског дизајна и графике, који је „Ла Линеу” урезао у италијанску колективну свест. И не само италијанску. На изложби су присутни и домаћи ствараоци, да поменемо само Александра Зографа и Николу Витковића. Богат је и пратећи програм, па ће бити уприличена разна предавања у Панчеву и Београду.
   Изложбу у оквиру „Нова” фестивала приређује удружење „КомуникАрт”, у сарадњи с Италијанским институтом у Београду.

  Позадинска боја обавезно се мења у складу с расположењем лика, а било какви детаљи и боја су изостављени како би се гледалац усредсредио на подухвате Линије. Посебан део цртаћа било је гунђање главног лика. Глас је давао Карло Бономи, а сам језик је измишљен, нека сулуда мешавина италијанског, ономатопеје и жаргона. Или класично ломбардијско мрмљање, како је сам Кава обичавао да каже. Ко је једном чуо „Барум-барум”, памтиће га док је жив.
   Успех је био тренутан. Сви су причали о „Линији”, гледаоци су тражили репризе. Сам творац ни у најлуђим сновима томе није смео да се нада. Прешли су у нешто много веће од рекламе, које се после неколико месеци више нико не би сећао. Лик је тек после завршетка маркетиншке кампање заправо почео живот. Онај прави.
   Тако је Линија из Италије само прешла Јадран и обрела се на телевизорима широм СФРЈ. И не само у Југославији. Пола Европе уживало је у Кавиним лудоријама. Саша Ракезић, алиас Александар Зограф, наш чувени стрип цртач, објашњава такву омиљеност Линије у Југославији тиме да је главни лик прзница, ирационалан, ни у чему не околиши, ама нимало. И као такав, лако се кандидује за балканског хероја. Нема тог који је одрастао овде крајем седамдесетих и током осамдесетих, а да му тај једноставан цртеж и данас не измами осмех на лице.
   Линија хода у преко 250 епизода. Сматра се да је неодвојив од свог творца. Да ли је он измислио Линију или Линија њега? Сведоци кажу да су били готово исти. Освалдо Кавандоли умро је 3. марта 2007. године у Милану. Линија наставља даље, уз жељу да изађе из било ког екрана.