За читање и уживање - Вуле Журић Одломак из књиге „Роман без ормана”

ГАГАРИН И ГАРИНЧА

Када је полетео у свемир на своје чувено путовање око планете Земље, космонаут Гагарин је, уместо да код сазвежђа Велики медвед скрене десно, отишао на сасвим супротну страну и... залутао. Било га је срамота да зове контролу лета, па је тако летео, летео и летео, али Земљу никако није могао да пронађе.
   „Како да будем први човек који је отишао у свемир и облетео око Земље када немам око чега да летим”, нервирао се Гагарин, гледајући кроз прозор свемирског брода „Восток 1”, не би ли угледао Земљину лопту.
   И ко зна како би се све завршило да Гагарин већ следећег тренутка није угледао једну лопту. Истина, та лопта није сасвим личила на Земљу, али била је округла и окретала се око своје осе, што је за почетак било сасвим довољно за радост.
   „Јупиии!”, од среће повика Гагарин и пробуди најближе звезде, које су се таман биле угасиле да мало дремну.
   „Срамота”, рече једна угасла звезда.
  „Ова данашња омладина заиста не зна ни за какав ред!”, примети друга угасла звезда.
   И док су њих две гунђале, свемирски брод „Восток 1” уђе у орбиту лопте која није престајала да се окреће попут чигре.
   „Ово ми је нешто сумњиво”, ипак се забрину Гагарин, јер се лопта окретала толико брзо да је свемирски брод једва успевао да лети око ње, а њему се вртело у глави, као да се вози на поквареном рингишпилу.
   „Ма, успори мало!”, Гагарин довикну тој лопти кроз прозор свемирског брода „Восток 1”. Само што је то рекао, једна боса дечја нога спусти лопту на врели песак плаже коју су запљускивали таласи океана.
„Шта је сад ово?!”, није могао да се начуди Гагарин и даље се вртећи око лопте као киша око Крагујевца.
 „Шта је сад ово?!”, још више се чудио дечак када је видео како око лопте облеће прави правцати свемирски брод.
   „Остави Земљу на миру!”, Гагарин повика дечаку.
   „Остави ти на миру моју лопту”, одговори му дечак.
  „Лопту?!!!!”, није могао да се начуди Гагарин, а дечак узе лопту и поче да је пимпла. Ударао ју је прво десном, па левом ногом, а онда је дочекао на главу,  па је спусти на бутине, док је Гагарин све време  летео око ње.
   „Престани већ једном!”, Гагарин је молио дечака. „Врти ми се у глави, припашће ми мука.”
   „А ти престани да летиш око моје лопте”, рече му дечак, „сметаш ми да тренирам.”
  „А шта то тренираш?”
  „Фудбал.”
  „А како се зовеш?”
  „Ја сам Мануел
   Франсиско дос Сантос, а зову ме Гаринча.”
  „Гаринча?”
   „То значи птичица.”
   „А ја сам Јуриј Алексејевич Гагарин и возим свемирски брод ‘Восток 1’ око планете Земље. Ја сам први човек у историји који је полетео у свемир.”
  „Ово није свемир, него Копакабана, најлепша плажа на свету”, Гаринча рече Гагарину.
  „А где је то?”
  „У граду Рио де Жанеиро, у Бразилу.”
  „Али, ја морам да се спустим у Русију!”, повика Гагарин.
  „Нема проблема”, рече му Гаринча, па шутну лопту толико јако да она одлете у свемир, а са њом одлете и Гагарин у свемирском броду „Восток 1”.

И тако је Гагарин најзад угледао Земљу, облетео је и спустио се у Русију, где су га дочекали као хероја и доделили му орден за храброст. А дечак Гаринча је гледао у ведро небо и чекао да лопта коју је био јако шутнуо увис падне назад на плажу. Али лопте није било и он реши да се окупа у мору. Скочи у таласе, из којих изрони жута подморница.
    „Извини”, рече му Џејмс Бонд, „да ниси можда видео мог батлера и доброг друга, Мекманаманамана?”
   „Нисам, али сам видео космонаута Гагарина”, одговори му Гаринча.
   „А ко си ти?”, хтео је да зна Џејмс Бонд.
  „Ја сам Мануел Франсиско дос Сантос, а зову ме Гаринча.”
   „Гаринча?”
   „То значи птичица.”
   „А ја сам Бонд, Џејмс Бонд”, рече Џејмс Бонд, „и кад порастем, бићу тајни агент 007.”
  „А ја ћу бити фудбалер и на дресу ћу можда да носим број 7.”
   „Моја тетка Пола воли фудбал”, рече Џејмс Бонд.
   „А ти?”, интересовало је Гаринчу, коме је већ било мало хладно у води, а и хтео је да изађе на плажу што пре и да настави да шутира лопту, која је још увек била негде горе, високо, на плавоме небу, по коме су дању летели галебови, авиони, лептири и вилини коњици, а ноћу слепи мишеви и звезде репатице.
 „Ја морам да нађем Мекманаманамана. Можда је био у оном свемирском броду, са тим Гагарином?”, рече Џејмс Бонд и врати се у подморницу, која се опет била претворила у хеликоптер.
   „Ако их нађеш, реци им да ми врате моју лопту”, Гаринча довикну Џејмсу, а онда изађе из мора, леже на песак, затвори очи, заспа и поче да сања како дрибла седам патуљака, Деда Мраза, једног босоногог дечака коме није знао име и две веверице, па даје гол.  
    „Гоооооооооооооооооооооооооооооооооол!”, прво повикаше морске звезде, које су се сунчале на топлом песку, а када је зашло сунце и пао мрак, то исто повикаше и звезде на небу.

ГАРИНЧА је надимак фудбалског играча,
великог љубимца многих навијача.
Мануел Франсиско дос Сантос он се звао,
са чувеним Пелеом за Бразил је играо.