Време Београда у белом луку

ДР АРЧИБАЛД РАЈС, ЛОВАЦ НА ВАМПИРЕ

Смрт девојке усталасала је духове у граду. Полиција је била немоћна. Решења загонетке прихватио се чувени швајцарски криминолог…

Београд је тек поново почињао да живи. Завршен је Први светски рат. Град је бројао тек нешто више од 100.000 становника, по улицама су се видели инвалиди без руку и ногу како просе, док су поред њих немо пролазили богаташи, ратни лиферанти и профитери. У таквом Београду још је постојала установа „радио Милеве”. Вести су ишле од уста до уста, од стола до стола, што кафанских, што трпезаријских, у зависности од пола. Или, неко чује за трпезаријским, па разнесе до кафанског стола. А тек кад се догоди тајанствено убиство? Ето занимације за докону чаршију, бар неколико недеља. Или док се случај не реши.
   Тако је било и када је у Босанској улици (данашња Гаврила Принципа) почетком 1920. године пронађен леш девојке. Неко из увек будног комшилука чуо је усред ноћи потмули пуцањ. Кад се разданило, куцнули су комшиници на врата, али нико није отварао. Добро, можда је девојка отишла на пијацу, у шетњу, гдегод. Пробали су касније, опет никог. Тада су већ почели да сумњају да нешто није у реду. Убрзо су, опет у комшилуку, нашли неког вичног обијању брава. Ипак је то Савамала, таквог кадра није недостајало. Кад је „уметник” завршио, полако су отворили врата. Призор је био стравичан. На поду локва крви, повелика. Нешто даље мртва девојка, и то лицем надоле. Притрчали су јој, у нади да можда још није све готово. Када су је окренули, схватили су да је мртва. Да све буде горе, била је потпуно бела. Као да у њој није остала ни кап крви. Онда су опазили рану на врату. Ето и узрока смрти.

Мобилизација

   Брже-боље преврнули су цео стан, не би ли схватили шта се догодило. Није ту било бог зна шта: кревет, мали орман, две столице, кофер несрећне девојке однекуд из провинције. Како нису никако могли да схвате шта се догодило, позвали су полицију. Чим су се ови појавили, поново су стан окренули наопачке. Опет ништа, нигде никаквог трага. Додуше, неко од Савамалаца одмах је приметио да је разбијен прозор а да у соби није било никакве срче. Изашли су напоље и затекли крхотине – прозор је био разбијен изнутра. Запажања су пренели полицајцима, а овима тек тада ништа није било јасно. Девојка је очигледно убијена, леш нађен у стану закључаном с унутрашње стране, прозор такође разбијен изнутра.
   Прво им је на памет пало да је убица туда побегао, али су то брзо одбацили. Рупа је била толико мала да би се кроз њу тешко провукла и мачка, а да се не искасапи на разбијено стакло. А опет, није било трагова крви на прозору.  О човеку није могло бити ни говора. О чему се онда ради?
   Ако нема никаквих трагова убице, сујеверни Савамалци ниједног тренутка нису имали недоумицу о чему се ту ради. Девојка је нађена без капи крви, значи, неко је ту крв попио. А онда излетео из собе и сасвим мало поломио стакло. Вампир! Мора да је у питању вампир или нека слична санђама. Нека нечиста сила у сваком случају. Ионако се веровало да је тај део града пун вампира, некако претеклих још од турског вакта.
   Приче о савамалском вампиру убрзо су се дохватили и новинари, па је цела београдска јавност брујала. О томе је деценијама касније сведочио и Димитрије М. Кнежев у књизи „Београд наше младости”. Новине су пратиле случај из дана у дан, тражиле одговоре од полиције. Ови су ћутке запечатили стан, све уз обећање да ће сигурно да ухвате убицу, управо раде на томе. Једино што нема никаквих трагова нити доказа, али ево, само што нису ухватили злочинца.
   Бесни грађани почели су да се спрдају на рачун полиције, која ваљда чека да јој злочинац сам дође у кварт, испружи руке за лисичине и све лепо призна. Пошто нису имале правих података, новине су шириле приче о вампиру. Све проверене и истините, по систему „рекао ми човек”, па се дошло до тога да тај вампир највише воли девојке и млађе жене, и да оне никако нису сигурне. А онда је наступила мобилизација за самоодбрану.

Глогов колац

   По пијацама је нагло скочила продаја белог лука. Савамалци су виђани како низбрдо вуку читаве венце. Онда су те венце качили по свим вратима, прозорима, малтене на сваку рупицу у зиду кроз коју је злогласни вампир могао да прође. А могао је свуда. Мангупи су причали да се мирис белог лука осећао још од Зеленог венца, да би се низбрдо појачавао. У неким деловима већ није могло да се дише.
   Они који су баш хтели да се осигурају одлазили су у експедиције по околним и прекоречним ритовима, све у потрази за глогом. По цео дан чуле су се секире, оштрили се кочеви, све како би крвопију спремни дочекали. Па он нека само проба да се појави, судиће му глог. Појединци су у томе препознали пословну прилику, па су организовали продају већ готовог оружја. Један је покушао да подвали кочеве од другог материјала, само да би се убрзо нашао у брзом повлачењу пред бесним муштеријама, којима колац од неког другог дрвета није био добар за одбрану од вампира, али је итекако ваљао да преваранту пукне преко леђа.
   Жене и остала нејач данима су закључаване по кућама, по могућству у собама без прозора, па се дешавало да спавају у оставама, међу теглама и кацама. Неки су, за сваки случај, закључавали и мању мушку децу. Они старији су стражарили.
   Управа града схватила је да јој се лоше пише ако под хитно не ухвате вампира. Или шта је већ био. Поготово кад су, ни криви ни дужни, страдали неки Цигани у пролазу. Неко је помислио да мора да су они те крвопије, па су их домаћини појурили мочугама. Пала би озбиљна крв да није било брзих ногу. А када бесна и уплашена руља почне да дели правду, по сопственом нахођењу, нико није сигуран. Поготово што би многи то искористили за обрачун и намиривање ранијих рачуна. Једноставно оптужи комшију, са којим се суди око нечега, да је вампир, и ето среће и радости. Па нек он после објашњава да није. А док објасни...

Траг од бакра

   Тада се неко из полиције досетио да позове у помоћ доктора Рудолфа Арчибалда Рајса. Светски познат криминолог, доказани пријатељ Србије из тек завршеног рата који се настанио у Београду. Баш у то време се бавио реорганизацијом полиције, а у склопу тога, модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова. И то је обавио тако добро да су неки амерички истраживачи, који су тих година путовали по Европи и проучавали овај вид полиције, оценили способност криминалистичке технике Краљевине СХС као веома високу. А баш је то била служба која је имала да трага за доказима и која у случају „савамалског вампира” није нашла баш ништа иоле употребљиво. Онда је на терен изашао сам Рајс.
   Прво је, по свим правилима криминалистике, лично испитао све сведоке. Ови су опет причали о потмулом пуцњу после кога је уследила тишина. Осим тога, ништа друго нису могли да кажу и истрага је опет била на почетку. Потом је, заједно са техничарима које лично обучио, поново прегледао целу собу. Центиметар по центиметар, од пода до плафона. Сваки комад намештаја и сваки предмет нађен на лицу места подробно су испитани и фотографисани.


                                                                                           Пропусница Арчибалда Рајса из 1916. године да може да буде на фронту

   И даље нигде трагова. Ни једног јединог. Додуше, Рајс је на поду просторије пронашао некакав бакарни предмет. Мало дебља плочица, подсећала је на комад жице. Или део наруквице. На то до њега нико није обратио пажњу. А он је подигао бакар с пода и почео да га загледа. Откуд то ту и чему, у ствари, служи? Није имао никакво логично објашњење. Ипак, предмет је одвојио, за сваки случај. Можда се испостави да је то неки важан траг, део накита убице, на пример.
   За то време испред куће се сјатила маса Савамалаца. Сви су хтели да посматрају увиђај. Нема човек сваког дана прилику да гледа чувеног светског криминолога на делу. Као у детективском роману. А било је и оних који су ликовали, јер им је Рајсов неуспех само доказивао да се ради о силама нечистим.
   Рајс је у једном тренутку изашао из куће, да мало разбистри главу и види шта му је чинити. Погледао је масу и учинило му се да види познато лице. Био је то неки стари полицијски чиновник Краљевине Србије. Човек је био у пензији, али је као хоби устоличио навику да обилази разне увиђаје и прати рад тадашње полиције. Једном полицајац, увек полицајац. Јесте да је имао свега четири разреда основне школе, али је исто тако имао огромно искуство, што ратно, што мирнодопско. И полицијски занат познавао је у прсте.

Железничка петарда

   Рајс му је пришао и замолио га да и он мало погледа. Којешта је виђао током каријере, можда примети нешто што је осталима промакло. Чича као да је то једва дочекао и нахрупио је у собу. Рајс му је испричао све оно што је и сам знао. После опсежног прегледа просторије, ни чича није могао да каже нешто више. А онда је Рајс, очајан, завукао руке у џепове и напипао ону бакарну плочицу. Извукао је, као последњи адут. Поменуо је да се можда ради о делу некакве наруквице која је испала злочинцу. Чича је дохватио предмет, почео да га врти по рукама, а онда се озарио.  Схватио је о чему се ради.
   Није у питању никаква наруквица. Ради се о петарди. Тачније, железничкој петарди. Рајс га је гледао у неверици. Каква железничка петарда, о чему овај прича? Да није чича начисто посенилио?
   Стари полицајац се растрчао по соби, па мало споља, и све му је било јасно. Та бакарна плочица била је последњи део слагалице. Објаснио је Рајсу да је то парче мале експлозивне направе, у народу познате као „железничка петарда”. Јесте подсећала на наруквицу, од бакра, само што је унутрашњост била напуњена експлозивом. У миру се користила као сигнал за заустављање возова.
  Ако би дошло до неког оштећења на прузи, радници би неколико километара пре на шине поставили петарду. Она би као наруквица обухватила шину, а када би точак воза нагазио на петарду, долазило би до експлозије. Унутра је било мало експлозива, па точак није могао да страда, али би машиновођа чуо експлозију и зауставио локомотиву. А току рата већа количина тих петарди коришћена је за пресецање пруга и избацивање возова из шина. Српска војска користила их је навелико, поготово током повлачења, и на железничким мостовима.

Право у артерију

   Чича се онда распитао ко је живео у стану пре несрећне девојке. Испоставило се да је ту годинама обитавао неки железнички чиновник, иза кога је, кад се упокојио, остала гомила ствари. Власник је све побацао напоље. Или је бар тако мислио. Вероватно је у орману негде остала завучена та бакарна „наруквица”. Девојка је нашла петарду.
   Мора да је помислила да се ради о парчету накита и ставила је на руку. Може бити да је наруквицом случајно негде чукнула. Онда је дошло до експлозије. Чича је рекао да то објашњава и оно стакло напољу.  Експлозија је разбила прозор. Девојка је смртно рањена парчићима наруквице, то јој је и пресекло вратну артерију. Никакви вампири, никакве више силе. Чича је завршио причу, мало погледао по збуњеној публици, окренуо се и отишао. Рајс га је испратио задивљеним погледом.
   И то је био крај приче о савамалском вампиру. Који баш и није био вампир. А чаршија је морала да нађе неку другу забаву.