За читање и уживање / Симо Матавуљ

УСКРС ПИЛИПА ВРЛЕТЕ

У даљини дјетињских успомена често ми се привиђа твоје обличје, стрико Пилипе! Проговара ми твоја космата глава, гледају ме твоје грахорасте очи, смију се твоја уста, над којима трепере хајдучке ти брчине. Раст твој осредњи бјеше сушта снага и хитрина. Памтим те у гуњу од домаћега ткања, а старинскога кроја. Као што при твојем тијелу не бјеше ничега сувишнога, тако ни у души твојој не бијаше ни трунке химбе, ни зле примисли.
   Твоји другови ријетко су те мимогретке поздрављали, него би се готово сваки зауставио да се с тобом поразговори, посавјетује, јер иако нијесу вјеровали да си најмудрији, вјеровали су да од тебе долази благослов, да је добро оно што ти одобриш. Старије жене опет радо су се шалиле с тобом. Међу њима бјеше ријеч као пословица: „Брајо Пилип све млађи, све љепши, а увијек као сват”. На то си им одговарао: „Па, триста вам ништа, и јесам млад удовац. Зар ми је то њека старост, шездесет година!”
   А бивало је да ти плачеш као мало дијете, а ми сви око тебе да се смијемо. Што да кријем? Ти си љубио вино, као сваки Приморац, а као и сваком човјеку, у вину се показивала твоја права ћуд. Била је болећива, те чим би се напио, одмах би ударио у тужњаву, сјећајући се свакога зла које си поднио и ти и твоји сусједи познаници и бијели свијет!
   Спомињем се добро шта си у једној такој прилици говорио за свога Луку: „Није, да кажем, рђа, није непоштен, није лијен, није противан богу, али није пристао међу људе. Блека, триста му ништа, па то ти је! Ма на кога се увргао! За разговор није, за свијет још мање; па на коме ће кућа остати?” А за Лучину жену Перy рече: „Радна и послушна и паметнија њешто од оне блеке. Поштује мене и љуби њега, али је с њом ушло проклество у кућу, јер и Свето писмо каже да је жена нероткиња проклество”.

Надасве, био си богомољан мимо Приморце обају закона. У томе се бјеше одвојио од вршњака, а камоли од подмлатка. Твоји вршњаци већ бјеху почели мрсити и траћити добар дио божитњег и Петрова поста, а ти си се не само уздржавао од мрса него си приде постио по Покрову, Врачевима, Аранђелу и Сави. Уз цијели велики пост, кад је Приморцу најтежи рад, кад би се увече ломан вратио од копања винограда, никада вечерао нијеси, што не би прије положио четрдесет метанија пред иконом Богородичином, која је висила над твојим креветом. Докле би ти ничице падао, дотле би Лука и Пера сједјели крај огњишта. А што ми је за чудо, Пилипе, нијеси се поносио својим богомољством, нијеси друге осуђивао због отступања од старинских правила, као што радо чине прости богомољци, него си кроз прсте гледао туђе грјешчиће, само што би поњекад благо савјетовао: „Немојте тако, триста вам ништа. Нијесмо на свијету за хиљаду година, него за тренутак!” И ти, праведниче и богомољче мој, добра душо, ти сврши онако жалосно да остаде за причу!
   Оне године након ванредно добре љетине настадоше месојеђе врло рано и започеше весеља каква дотле не запамтише у Рибнику. Грађане и заграђане, тежаке и лацмане, богате и убоге, младо и старо – све обузе помама. Толико свадаба није прије бивало ни за три године. Занатлије се не тријежњаху по крчмама, с вечера до зоре пјесма се орила по улицама. Шта ћете више, кад Пилип Врлета обавио главу чалмом, а за чалму задједе киту рузмарина, а за појас голем бјелокорац. У оноликој вреви Пилип и дружина не свраћаху пажњу на себе докле се не сретоше с машкарама, које ношаху сламенога Крневала, обучена у шарене латинске хаљине, с високим клобуком на глави. То се деси пред градским вратима. Пилип истрже нож, вичући:
   – Стој, триста ти ништа! Стој, лацмански сине! Ко си ти?
   Машкаре, познавши Пилипа, забезекнуше се, а кад он понови питање, онда стотину грла викну:
   – Триста ти ништа, ово је Крневал!
   – Је ли ово онај из Млетака, триста му његовијех!
   – Јест! Јест, Пилипе!
   – А тебе сам и тражио, лацмански Крневале! Камо харач, бре!
   И Пилип завитла ножем, а Крневал сав уздрхта, а у гомили се заори смијех. Додуше, Пилип и његова чета не учествоваше у спаљивању Крневала, које је, по обичају, извршено било у први мрак на Великом тргу. Пилипу бјеше доба плачу и тужњави, те је тога вечера кукао само за старијем временима и витезовима.

Након бучна весеља у граду и заграђу завлада мртва тишина и суморност. Свак се латио свога обична посла, тријезнећи се. Свак се и препаде, јер првијех дана поста латински попови грмљаху с проповједаоница, проричући пропаст Рибнику због раскалашности, због тринаест мртвијех и рањенијех људи. Говорило се да и старац калуђер „сочињава оштро слово” које ће изговорити прве посне недјеље, да ће у њему приговорити Пилипу.
   У томе протече шест дана; а на освит недјеље забијесни така страховита бура да је мало ко из куће изашао. До подне ми, дјеца, не одмицасмо се од огњишта. Вјетар је духао неисказаном силином. Тетка је тутњила по кући, распремајући с најамницом. Кад пред ручак и она сједе крај ватре, остаде задуго мучаљива, намрштена. Једном проговори као за себе: „Боже мој, је ли брајо Пилип био у цркви?” Баш ми ручали на огњишту, кад бахну Лука Пилипов, блијед, задихан и смрзнут.
   – Откуда ти по оваком времену, ако бога знаш? – запита тетка разрогаченијех очију.
   Лука сједе, окрете главу од нас и отре дланом очи. Бјеше му испод четрдесет година, висок, сух, риђ. Једино брчинама напомињаше оца, али се брци не слагаху с његовијем млитавијем погледом.
   – Ето, до’одим од калуђера, жалокањ ти сам!
   – А шта си радио код калуђера?
   – Борме, звао га да причести ћаћу! – И бризну у плач. Занијемисмо од чуда. Тетка једва проговори:
   – Шта говориш, болан? Зар се ћа нагло разболио?
   – Није нагло! Лежи од машкара, ето ти.
   – Господе! Долазиш седми дан да ми јавиш, и то кад је при скончању, ако је истина?
   – А није он дао. Ти знаш њега. Велим му ја: „Хајде, ћа...” А не може да дише, а купи му се душа у грудима, све као клупко, ево овако.
   – Дајте ми, дјецо, огртач – тетка устаде. – А ти, Лука, којешта булазниш. Какво клупко. Зар је душа као конац?
   – Ама, не велим то ја, него то каже стрина Марија Сламушина. Она га је лијечила. Кувала му је пирику и врућу пуру, стављала му на груди, па ништа не помаже.
   – Паметни сте ви сви, знам вас ја – заврши тетка и стрча низа стубе.

Лука блену у нас, па стрча и он. Ја се огрнух, па за њима. Вјетар бјеше утолио за колико њих двоје пријеђоше двориште, а кад ја ступих на улицу, наду се свом силом. Нигдје живе душе не бјеше видјети. Сви капци на кућама позатварани. Сретосмо се с калуђером и црквењаком. Тетка и калуђер проговорише њешто. У добро ми познатој горњој камари бјеше око кревета десетак људи. Пера држаше чело главе запаљену воштаницу. Размакоше се. Пилип је сједио наслоњен на мутав у трубу савијен. Бјеше скроз преображен. Тамни, упали образи у бради од њеколико дана, очи усијане, чело препуно бора.
   – Брајо Пилипе, шта си се толико препао? – започе тетка.
   – А нијесам се препао, триста му, него ми је криво што ће свијет причати! – одговори он с натегом.
   Тетка угаси свијећу, па даде знак осталијем да се одмакну.
   – Шта имају да причају? Ма што не легнеш лијепо, него тако превијен?
   – Не може. Горе му је онда – прихвати снаха, а он замаха прстом и вели:
   – Шта ће причати! Како је стари Пилип под старост ишао у машкаре, срам га било. Како га је бог каштигао...
   – Молим те, брајо Пилипе, не говори луде ријечи. То није никакав гријех.
   – Не, снајо, не, гријех је! Ја добро знам...
   Прекиде га тутањ њечијих корака уз дрвене стубе и уђе глухи Јаков Корда, највиши човјек заграђа рибничкога, друг Пилипов од дјетињства.
   – Шта је, Пилипало, стара козурино? Ти си вазда био страшљив као коза! Није му ништа, кад вам кажем. Дај воде да га полијем, па ако не скочи, ево главе.
   Њеки се почеше смијати, али се болеснику намршти чело, а онај глухи ђаво, не марећи ни за што, примаче се и викну из свега грла:
   – Збиља, како се чујеш, Пилипало?
   Пилип нас изненади, викнувши готово као и Корда:
   – Још мало па добро! Али, и ти ћеш за мном, прије него што мислиш!
 Од напрезања изнеможе и заковрну очима. Пера закука. Све се прекрстише. Болесникове груди ужасно се надимаху, па поче тише дихати. Али одједном погледа нас и запита за Луку.
   – Ево ме, ћа – одговори кроз јецање Блека.
   – Не мучи ни себе ни ове људе. Нећу ноћас умријети. То ми је сад рекла покојна ти мати.
   Сви се згледаше. Глухи Корда продера се:
   – Ама шта говори Пилипенда?
   – Вели да га оставите на миру! – викну тетка, па изгура мене првога, па све остале.
   Али прође шест недјеља поста, а жилави Приморац никако да се с душом растави. Лука и Пера дворили су га својски, али на махове обоје би се загледали у њега као да питају: „Бога ти, ћа, хоће ли се то кад свршити?” А ћа, одговарајући гласно на њихова нијема питања, говораше: „И ја једва чекам, али не могу на силу!”

Ја сам с тетком још два пута био свједок кад су му палили свијећу. Свијет се поче бавити чуднијем догађајем. Одњекуда пође глас да је Пилип морао њешто тешко згријешити (осим машкара), те се неће моћи са свијетом растати докле се јавно не исповједи. Било је говора да се то болеснику помене, али пред онијем мученичким лицем и благим погледом, поред успомена на његово прошло живљење, нико не имађаше срца да то учини. И тако свети човјек на крају живота потпаде ружној сумњи. Најзад, на велики понедјељак Пилип сувише ослаби, те се свакога тренутка очекивало његово скончање. Али дочека и Ускрс.
   Освану дивно пролетње јутро. Црквена порта бјеше дупком пуна. Кад звона забрујаше, кад се заори побједничко „Христос воскресе”, кад свештеник уђе у цркву, тада ја и тетка угледасмо Луку. Не бисмо се већма зачудили да угледасмо главом Пилипа. Лука је метанисао. Исправљајући се, он је дизао руке к небу и изврћао главу, као што никад од никога није могао видјети у Рибнику. Тетка и ја једва се прогурасмо до њега:
   – Шта је, Луко, болан? Је ли ћаћа жив?
   Он се загледа у њу, као да не разумије шта га пита, па утече из цркве. Ми за њим.
   – Стани, болан, за тренутак!
   Најзад се устави и стаде звјерати око себе, као да се боји њечега.
   – Шта је, ако бога знаш?
  – Не знам – поче он, обзирући се – велика је ствар. Ћа ме је послао у цркву. Заклео ме је свачим на свијету: „Иди, сине; па кад зазвоне звона, кад се запоји ’Христос воскресе’, онда ћу и ја васкрснути. Бог ми је учинио милост да умрем у тренутку кад праведници умиру!”
   Лука отрча. Тетка се прекрсти се и пођосмо најбржим кораком за њим. У дворишту затекосмо Перу, гдје цијепа дрва. Тетка се наслони на довратак и стави руке на груди.
   – Шта је, Пера? Је ли преминуо?
   Пера слегну раменима, баци сјекиру, сједе на кладу и бризну у плач:
   – Није. Не може да се растави с душом.
   Онда и тетка сједе да плаче. Колико смо тако чајали, ја не знам, тек ме трже жагор с улице и тутањ корака. Уђе први глухи Јаков Корда, а за њим њих десетак. Пред кутњим вратима Јаков рашири руке, рекавши:
   – Хајдемо, браћо! На моју душу сав гријех!
   Тетка врисну и хтједе потећи прије њих, али изнеможе. Они устрчаше уза стубе. Ја се попех пошљедњи. Пилип је лежао као и вазда. Лука је сједио на ковчегу. Пошто опколише кревет, Јаков стаде чело ногу и викну:
   – Ристос воскресе, Пилипе брате! Ристос те зове, а ми ћемо извршити стари обичај, пошто не можеш да се растанеш с душом.
   Пилип га гледаше ужаснут. Погледа наоколо, па мало диже руке. Грозни старац додаде:
  – Праштајте се с њим, браћо, па да га прихватимо.
   Диже се грмљавина од гласова:
   – Опрости, Пилипе! Праштај! Збогом, стрико!
   За дивно чудо, ни тетка ни Пера ни Лука као да немаху моћи да проговоре, да мрдну, премда им се видјело на лицу да се противе, те у трен божји сви спопадоше изнемоглог старца и исправише га, а он затрепта очима и глава му клону. Онда га спустише и почеше га редом цјеливати. Тетка, Пера и Лука закукаше, а та ми кукњава и дан-дањи одјекује у ушима, мој незаборављени стрико Пилипе!