За читање и уживање – Фернандо Сорентино

У ВЛАСТИ КОМАРЦА

Ја сам у власти једног комарца. Кад би хтео, вероватно би ме убио. Срећом, до сада није злоупотребио своју моћ. Умерен је у својој превласти нада мном, није нимало хировит и могло би да се каже да је чак парламентаран. Морате, ипак, да схватите како моја послушност није условљена дивљењем према његовим врлинама и заслугама, већ страхом.
    Кад би то сматрао корисним, убио би ме, а његов злочин – или погубљење – прошао би некажњено. У случају да законске установе непобитно докажу да је убица, не би могле да га казне. Не само због узгредне чињенице да ова врста преступа није покривена кривичним закоником, већ и зато што он то не би дозволио. Довољно сам разуман да увидим да нема никакву намеру да ме смакне, док год му не дам повода за то.
    Резиденција му је на зиду, близу врха једног уља на платну, неуверљивог пејзажа на коме два, чини се шпанска пастира, опремљена огромним штаповима замишљено разговарају. Окружени су стадом питомих оваца, а права леђа једне од њих равнају се са хоризонтом стварајући непријатан утисак. Има пуно разнобојних топографских детаља: зелена равница, две љубичасте планине овенчане белим капицама и плава река која се улива у сивкасто језеро. Нисам стручњак за ликовну уметност, али увек ми се чинило да ова слика нема никакву естетску вредност. Комарца, изгледа, уопште не занимају естетске вредности нити, кад смо већ код тога, било какве вредности. Барем никада није показао ни одобравање, ни гнушање.
    Више воли да испуни време другим занимацијама. Ујутру ужива у томе да обиђе кућу, можда без одређене сврхе. Чињеница је да из трпезарије, где му је седиште, најпре оде у кухињу и тамо, тако изгледа – мора да је у питању моја машта – посебну пажњу посвећује сјају малог тигања са дугачком црном дршком. Понекад се запитам шта га привлачи код тако излишног предмета, а онда закључим да је он, на крају крајева, ипак само један комарац. Већину времена проводи у кухињи. После лута кроз предсобље, спаваћу и гостинску собу и нигде се нарочито не задржава. Мислим да му није толико важно да надзире вођење домаћинства, колико да успостави власт над својом територијом.

Око поднева – тачно у пола један, заправо – он руча. Исхрана му је једнолична. Сваког дана почасти се парчетом шпанске крвавице, које му послужим у порцеланској чинијици (ниједна друга не долази у обзир). Још памтим дан кад је с гађењем одбио парче аргентинске крвавице које сам послужио у жељи да му се додворим. Морао сам да отрчим до месара по његово омиљено и једино јело. Пошто спустим оброк на сто, морам да се повучем, јер он не воли да му неко виси над главом док једе. Нисам ја баш скроз тупав; повремено – кад немам ништа паметније да радим – шпијунирам комарца кроз кључаоницу.
    Ако ћемо право, то јесте будаласто, будући да нема ничег посебног у ономе што видим. Чим се увери да сам изашао из трпезарије, комарац почне полако да се спушта, у маниру који одговара његовом узвишеном положају, и слети на порцеланску чинијицу. Онда гурне „сурлу” у крвавицу и лагано с апетитом срче крв (одбацујући, зачудо, комадиће ораха по којима се шпанска крвавица разликује од аргентинске). Овај поступак ни по чему га не издваја од осталих комараца. Ручак обично траје два до три минута. (У ствари, слагао сам кад сам рекао да га посматрам само кад немам паметнија посла. Истина је да га шпијунирам сваког дана. Очаравајуће је завирити у приватни живот моћника).
    Једном кад се наједе, обузму га умор и малаксалост, због чега изгледа није у стању да се врати у резиденцију крај слике с овцама. Тада воли да дремне на лајсни, тачно на оном месту где је фарба почела да се љушти. Пробуди се око пет и више не одлази у обилазак куће. Намести се крај слике и ту остане до вечере.
    Имајући на уму ове појединости, претпоставио сам – сасвим погрешно -  да моје детаљно познавање комарчевих навика може да ми помогне да га се решим. Покушао сам само једном и испало је тако лоше да се никад нисам усудио да поновим подухват. И сад ме обузме стид кад се сетим.

Тог дана учинило ми се да је ручак трајао дуже него обично и да је комарац нарочито надувен. Изуо сам ципеле и наоружан једном од њих, шуњао се што сам тише могао, са срцем у петама, све док нисам дошао до лајсне на којој је спавао или се претварао да спава. У тренутку заслепљен сопственом охолошћу, заиста сам поверовао да с лакоћом могу да га смрскам ципелом и размажем по лајсни. Али баш кад сам се спремао да задам смртоносни ударац, винуо се у ваздух величанственом брзином и залетео ми се у лице. Унезверен и вриштећи од страха, почео сам да бежим кроз кућу. Како је само брзо летео, како се вешто стопио са тамном позадином, како је тиха била његова потера и колико ме је само препрека спречавало да се крећем брзином коју таква опасност захтева.
    Покушао сам да окренем кључ у брави како бих отворио врата и побегао из своје куће заувек, али је ова једноставна радња била немогућа. Комарац ми није оставио ни секунд времена, кључ није хтео да се окрене, прсти се укочили. Бежао сам, бежао сам кроз читаву кућу, бежао сам не успевши да затворим ниједна врата између себе и њега. Ударао сам у намештај, обарао столице, ломио вазе и огледала, поцепао одећу, одрао цеванице и изударао ножне прсте. Трчао сам и трчао и трчао и на крају сам, ицрпљен и преплашен, пао на колена.
    „Опрости ми! Опрости ми!”, викао сам, подигавши дланове склопљене у молитви. „Кунем ти се, кунем ти се свиме што је свето! Никада то више нећу покушати!”
    Комарац је застао и почео да се врти у све мањим круговима, док сам ја, плачући као киша, понављао наведене и сличне фразе. Не знам да ли ме је чуо. Изгледало је као да се пита шта да уради са мном. Морао је да донесе важну одлуку за коју је, нема сумње, ваљало размислити у миру и тишини. Ја сам пак, уместо да ћутим, наставио да кукам, запомажем и уздишем, одећа ми је била натопљена знојем, а на све то, приметио сам како су ми вене на рукама отекле, поплавеле и постале готово љубичасте, скоро црне. Комарац је размишљао. Било је јасно да неће на брзину да донесе одлуку због које ће касније зажалити.

Кружио је и кружио, сваки пут све спорије, као да ће да стане, али није. Настављао је да ме мучи. Овакво стање потрајало је више од пола сата, док сам ја (посрамљен, очију пуних суза, тресући се од главе до пете и чекајући пресуду и казну која ће бити извршена у исти мах) гледао кроз прозор у нејасне обрисе зидара упослених на грађевини преко пута, мислећи како они уживају у сунцу, свежем ваздуху, кофама и простим циглама, како у њиховом свету нема места за препреденог, свемоћног комарца који само што није одлучио да ли ћу живети или умрети. На крају је ипак био милостив. С неизревицим олакшањем гледао сам како се полако повлачи према лајсни. Није показао ни трунку умишљености. Био је сасвим сигуран да се више никад нећу усудити да му наудим.
    После овог испада схватио сам да морам да се помирим са судбином. Руку на срце, он захтева веома мало од мене, само два парчета крвавице дневно и порцеланску чинијицу. Али ипак имам притужбу, само једну. Погађа ме, узнемирава, понижава да мноме влада тако сићушно створење, тешко свега неколико милиграма, док ја имам готово осамдесет кила. Осим тога, нимало ми не ласка да будем потчињен бесловесној јединки, бићу које има, па дословно, мозак комарца. Можда моја огорченост потиче одатле што сам често био подређен људима који по памети не би могли да се мере с једном мачком, а камоли по лепоти.
    Али гајим и једну наду. Знам да живот комарца траје свега неколико месеци. Зато сваког јутра кришом погледам у календар, ишчекујући тренутак кад ћу моћи тајном зеленом оловком да заокружим датум његове сахране. С друге стране, сутра ће се навршити двадесет година од почетка његове владавине. Помисао да је комарац бесмртан, осим тога што противречи законима природе, увлачи ме у свет искривљене стварности.

Уколико комарац није бесмртан, онда постоје два објашњења. Прво гласи да то није један исти комарац и да током ноћи, док ја спавам, комарац на самрти замени место са млађим, крепкијим примерком. Постао сам сумњичав, пошто сам једног дана крај ноге трпезаријског стола нашао тело мртвог комарца. Наравно, то није необорив доказ. Не могу да будем сигуран да је баш тај мртав комарац до јуче одлучивао о мојој судбини. Можда је то обичан, свакодневни комарац који се лако савлада помоћу мухоловке и инсектицида.
    Друга могућност искључује прву. Ако угинули комарац јесте мој свемоћни владар, онда је комарац крај слике обичан уљез без икакве стварне моћи, који свој узвишени положај дугује чињеници да много личи на претходника. Али пошто ова претпоставка не објашњава мојих двадесет година потчињености, морам да претпоставим како уљеза има много и да замену изводе вешто и редовно. Било како било, не смем до краја да поверујем у то. Могло би да буде кобно.
    У међувремену, док ја не могу ништа да урадим, пролазе дани, месеци и године. Старим и копним изједен својом невољом, увек у власти једног комарца. Још чекам разрешење.