За читање и уживање - Никола Дреновац

ЂАН ЂАН ИН

Било је пријатно летње предвечерје кад смо нас двојица, у белим и крутим свештеничким оковратницима и лаким црним листерским оделима, улетели аутомобилом у град Феникс у Аризони.

Одлично смо се осећали. Путовање обалом Пацифика, од Сијетла па све до Сан Франциска и Лос Анђелеса било је за нас право откровење. Сунчана Аризона, у коју смо ушли преко Пасадене, дочекала нас је с пуно чари и шароликог животног комешања. Пред првим хотелом зауставио сам аутомобил и предао га портиру на бригу и старање.

После тродневног боравка у граду, наумили смо да преко Канзаса путујемо за Чикаго. Али пре поласка прихватили смо један предлог. Неки доброћудни Американац, с којим смо се упознали у хотелу, рекао нам је:

„Не смете отпутовати из Феникса а да не посетите гостионицу ЂАН ЂАН. То је необично слатко и пикантно парче Кине. Тамо ћете упознати девојку Дорти, која је због своје срдачности и лепоте чувена у овим крајевима. Ко год је једном свратио и видео Дорти, тај се морао поново вратити на чашицу вискија.”

Доброћудни Американац нам је у детаље објаснио где се та гостионица

налази, описао нам је изглед, околину и пожелео нам срећан пут. Човеку смо

се најлепше захвалили на пажњи и напустили град.

Пут којим смо путовали водио је баш поред те гостионице. Још издалека, на самом завијутку, указала се пред нама кућица окружена зеленилом. То је, дакле, то пикантно парче Кине!

Дабоме, ту је и фирма: ЂАН ЂАН ИН!

Скренуо сам колима улево и паркирао одмах до самог улаза. Погледао сам у колегу. И он у мене. А онда смо обојица погледали у огледало. Прво он, па онда ја. Зачешљали смо косу, углачали мало позлаћене крстиће који су светлуцали у реверима наших листерских капута и с потребним ауторитетом изишли из кола. А онда смо, такође с потребним ауторитетом, ушли у то мало, слатко и пикантно парче Кине, у чувени ЂАН ЂАН ИН.

Сели смо за шанк. Доброћудни Американац је, стварно, имао право.

Млада „Кинескиња” Дорти је билачудо од лепоте! Затекли смо је у разговору с неким

гостом:

– Како сте, госпођице Ђан Ђан? – питао је гост који се свакако морао вратити због чашице вискија.

– Па ето тако, ни нарочито добро ни нарочито лоше! – одговарала је лепа Дорти.

– Данас имамо леп дан, госпођице Ђан Ђан, – настављао је гост.

– Заиста је леп, имате право, – смешила се Дорти.

– А како је мистер Ђан Ђан? – интересовао се даље гост.

– Сасвим, сасвим добро! – цвркутала је Дорти.
 

Затим се обратила нама:

– Желите ли нешто да поједете, пречасни оци?

– Не, госпођице, нисмо за јело, али бисмо вас молили за две добре чашице вискија, – одговорио сам Дорти на енглеском.

Кад се девојка окренула, колега је на мене намигнуо.

Наточила нам је две чашице вискија.

 

Никола Дреновац (1907–1996), свештеник, књижевник и преводилац. Прве песме објавио је као ђак Карловачке богословије у београдском „Венцу”, загребачкој „Младости” и суботичком „Књижевном северу”. Године 1938. иселио се у САД, где је уређивао српски лист у Питсбургу све до повратка у домовину 1947. године. По завршетку Другог светског рата радио је као уредник „Слободне речи”, „Просвете” и књижевне редакције Радио Београда. Сарађивао је и у часописима „Књижевни југ” и „Стожер”, у којима су објављивали српски авангардисти. Писао је и за децу, а нека од његових дела су збирка песама „Отето од живота”, поема „Јеванђеље по мени”, збирка приповедака „Укус живота”, роман „Пукотина”... Прича пред читаоцима први пут је објављена у „Политици” 22. јуна 1956. године.
----------------------------------------

Обојица смо је чежњиво посматрали. Пазили смо да она то не примети. Сркутали смо виски и гуркали се коленима. Из разговора смо сазнали да јој је отац отишао послом у град, да сваког викенда имају много гостију и да је њихова печена пилетина најбоља у околини.

Замолили смо Дорти да нам наточи још две чашице вискија. Пошто смо и друге две чашице искапили, почели смо се осећати необично пријатно. Разговор је бивао све живљи и срдачнији.

Размишљао сам: чудна је ова Кинескиња. У облику лица нема ничег кинеског. Па како је само лепа! Па те груди како су мале! Ех, да нисам ово што јесам. Уосталом, и

свештеници су људи од крви и меса. Зар није Соломунова „Песма над песмама” највећа и најфизичкија химна љубави... („Двије су ти дојке као два ланета близанца, који пасу међу љиљанима”). Рекао бих да ме лепа Дорти некако нарочито посматра. Или се то мени само тако чини. До сто ђавола, да поручим још по један виски...

– Госпођице Дорти, – казао сам на енглеском, – још две чашице, молим.

Дорти нам је налила још две чашице.

А онда је мој колега отпочео разговор на српском:

– Шта велиш за ову цуру?

– Не питај.

– Погледај само какав јој је стас!

Уверени да се налазимо у кинеској гостионици и да Дорти не разуме о чему говоримо, без устручавања и бирања речи наставили смо са изливима наших чежњи и осећања. За време тог нашег разговора Дорти се окренула лицем према великом прозору, загонетно се смешкајући.

– „И не воведи нас во искушеније”, – промрмљао сам и нагло се окренуо, јер је неко у том тренутку отворио врата. У гостионицу је ушао висок човек, кукаста носа, мало погрбљених леђа. Под руком је носио лепо упакован пакетић.

– Где си био данас цео дан, татице? – питала је Дорти на енглеском.

Отац јој је, такође на енглеском, одговорио да је због неког земљишта био у граду код адвоката, и да јој је том приликом купио мали поклон. Дорти је радосно пожурила оцу у сусрет, узела му из руку пакетић, и окренувши се према нама двојици који смо сркутали четврти виски, казала сасвим лепим, чистим, звонким, течним српским

језиком:

– Дозволи, драги татице, да ти представим два наша високопречасна оца који су нас удостојили своје уважене посете.

Занемели смо.

А онда, мало ошамућени, сишли са округлих столица, збуњено се руковали с високим човеком, узалуд покушавајући да нешто забашуримо, да се због нечег сакријемо.

– Благословите, часни оци, и добро ми дошли. Ја се зовем Миле Јањанин, родом сам из Коренице, а ово ми је ћерка, коју сам научио да поштује свештена лица.

Расејано смо слушали.

– Знате, ја сам Србенда од главе до пете, иако више од четрдесет година живим у Америци. Није у почетку било као што сад гледате. Злопатио сам се као нико мој, радио најтеже послове, док нисам некако догурао до Калифорније и до ове наше лепе Аризоне. Ето, ту, у близини Феникса, у истој околини, отворио сам ову гостионицу. Ех, да вам само причам како је ишло с том мојом гостионицом...

Ударио ја, као што сте сигурно запазили, фирму над улазом, и дабоме, на фирми исписао своје презиме ЈАЊАНИН. То му, знате, на латиници, хоћу да кажем, на енглеском кад се чита, дође као ЂАН ЂАН ИН. Точио ја добар виски и добро пиво, пекао младе пилиће, а Американци заустављали крај моје гостионице своје аутомобиле па буљили у ону фирму и читали: ЂАН ЂАН ИН... И знате ли до каквог су закључка дошли ти добри људи? Лепо они доконали да је ово кинеска гостионица! Јер, знате, оно „ИН” на енглеском значи „гостионица”, а ЂАН ЂАН му дође као кинеско име и презиме, или тако нешто...

Слушали смо смешкајући се и, онако испод ока, посматрали лепу Дорти. Чинило нам се да пред њом голи стојимо.

– И да видите – настављао је Миле своје излагање, – пошао мени „бизнис” као по лоју. У почетку Американци, тек онако, из пуке радозналости, завиривали у моју гостионицу, а после, богами, почели и да улазе у њу да би се окрепили и освежили укусном пилетином, добрим вискијем и добрим пивом...

Дај, седите мало, часни оци, ваљда вам не гори за петама... Погледајте ово моје дерле. Сви је зову Дорти, а она је, у ствари, Даринка. Рођена и одрасла овде у Америци, али је и поред тога остала добра Српкиња и добра православка, говори она српски као и енглески... А колико и колико ми је пута говорила да би волела да види и упозна наше попове, да чује од њих по коју златоусту реч, да добије њихов благослов. А, ето, та јој се прилика данас указала...

Не сећам се како смо се опростили од доброг Мила Јањанина. Али знам да смо прогутали крупну кнедлу, погледали на ручне сатове, позлаћене крстиће на прсима померили мало у страну, и изишли из гостионице...