Зима трећег доба

СТАРОСТ ВЕЧНЕ МЛАДОСТИ

У многим културама у прошлости стари људи били су извор мудрости и према њима се понашало с великим поштовањем. Но, у некима и није било тако...

Да ли вам „привођење живота крају” у дому за стара и незбринута лица звучи језиво? Заборављање и запостављање потреба старијих сународника само зато што више не могу да доприносе заједници (која заправо и постоји само зато што су они одлучили да своје животе уложе у њу) данас је одлика само сиромашних и морално посрнулих друштава у којима, од силне муке и беде, чак и међу активним члановима постоје само нездрави и накарадни односи потпуног непоштовања с једне, и потпуног страхопоштовања с друге стране. У таквим друштвима, у највећем броју случајева, старачки домови сигурно нису најпријатније искуство. Ипак, какви год услови владали у њима, не могу се ни изблиза мерити с начином на који се према старијима односило у старо време – и то нарочито у европским културама.
    У Индији је у прошлости важило правило да се пред људима седе косе „не смеју отварати уста, треба им се клањати када пролазе, додиривати им стопала, а ако се пред њима говори, речи морају да изражавају дубоко поштовање и дивљење”. Ратници староседелаца Северне Америке имали су већа стараца чије су савете слушали пред сваки одлазак у бој или када је требало донети неку важну одлуку, а легенде неких северноамеричких Индијанаца говоре о томе да „пред долазак старих треба запалити дуван и дочекати их молитвама”.
    Чак и Библија проповеда да треба „устати пред људима седе косе”. Али у предбиблијској Европи седокосима нису баш цветале руже. Чувени грчки филозоф Аристотел, рецимо, био је познати мрзитељ старијих суграђана. У књизи „Треће доба у римском свету” Тима Паркина наводи се да је учењак сматрао да су „превелики песимисти, сумњичави, злобни, неискрени и ситничави”. С обзиром на то да је сам поживео до 62. године, вероватно није стигао да постане баш потпуно злобан, иначе ко зна шта би о старцима причао са 80 или 90 година.

Рударење до смрти

   Иако је постати старац било већ довољно лоше, постати старица било је још горе. Ако узмемо у обзир разне вештице, суђаје, бабароге, Моране и разна друга митолошка чудовишта женског пола, јасно је да је само постојање старица у поимању старих култура доживљавано као непосредна опасност.
    Према једном видарском приручнику из средњег века у којем је описана последња реч науке тог доба на пољу нечег што би условно могло да се назове „медицином”, менструална крв била је отровна. Стручњаци тог доба сматрали су да, када жене уђу у менопаузу, оне токове својих отровних менструалних течности више не испуштају напоље (чиме себи олакшавају душу и саме постају мање „отровне”), већ они настављају да им до краја века теку кроз тело. Дакле, жене у менопаузи сматране су неком врстом ходајућих отровних нуклеарних електрана. Самим постојањем и кретањем оне су према том приручнику могле да „учине да се трава осуши, воће свене, иструли и претвори се у сирће, а дрвеће да одумре...” Пси који би се случајно затекли поред старица побеснели би, а огледала би пуцала ако би покушале да се у њима огледају.
   Иако данас људи (често) успеју да стигну до пензије и дочепају се неког крузера или макар партије карата или шаха с друштвом у парку, у Енглеској у 19. веку тај заслужени одмор за старије сународнике није постојао као категорија. Старци који више нису могли да испуњавају радне норме дословце су умирали за машинама или с пијуцима у рукама, а неки „довитљивији” капиталисти досетили су се да их затварају у својеврсне радне логоре где би у ритама до смрти радили лакше послове без икакве накнаде, осим хране за голо преживљавање (како би могли што дуже да потрају и бесплатно раде). Ти „лакши” послови подразумевали су, између осталог, мрвљење коњских костију за производњу ђубрива и распредање старих конопаца како би добре нити могле да се употребе за производњу нових.

За вечну младост

    У многим европским заједницама млађи чланови друштва су оне који више нису били способни за рад, и чије би издржавање било превелики терет за породицу – најлепше и најблаже речено – лишавали бремена јаловог живљења. Етнолог и фолклориста Тихомир Ђорђевић пише да је у нашим крајевима тај обичај „сеницида” (или „геронтицида”) био познат под називом „лапот”. Мучени пензионер би се том пригодом затукао секиром или мотком, а убиство би се извршавало у присуству свих чланова заједнице. Понекад би се пре убиства старцима на главу стављао кукуруз или каша на главу како би се назначило да га не убијају његови рођаци и пријатељи, већ храна коју другима отима од уста.
   На Сардинији су пак синови били задужени за спровођење језивог обичаја када би им очеви напунили 70 година. Одводили би их на литице или у јаме где би их жртвовали богу Сатурну.
   У неким деловима Индије спроводио се сличан обред под називов „талаикотал”: старе за које би закључили да више не треба да троше храну купали су у мирисним уљима, након чега би им дали напитак с превеликом количином кокосове воде која би изазвала престанак рада бубрега и смрт. Неки старци су пак сами одлучивали да се повуку из заједнице и оду у храм омиљене богиње где су се изгладњивали до смрти.
    У књизи „Ратови” Прокопије из Цезареје (500–554) описује и обичај германског племена Херули да млађи чланови остареле саплеменике ставе на ломачу и избоду копљима пре него што потпале ватру.
   Зато не чуди што су се наши преци из петних жила трудили да не остаре, тражећи изворе младости, тајне траве или већ било који други начин да сачувају младост и радну способност. Било је и доста прехрамбених савета у приручницима разних „тренера животног благостања” Грчки лекар Гален, рецимо, у препорукама за старије пише да би требало да пију доста магарећег млека, чак и млека из груди дојиља. Препоручује им и свакодневно јахање и купање, као и избегавање сира и пужева по сваку цену.

                                                  Немарне у окове

    Но, за древне европске старце (изузимајући, наравно, древне богате старце) није све било баш толико црно – некада би добили и понеку повластицу. Како у то време није било бонова, једнократних помоћи и јефтинијих улазница за позоришта, повластице су обезбеђиване у другим облицима. Рецимо, античко пророчиште Делфи у Грчкој једном приликом донело је закон по којем „свако ко се не стара примерено о родитељима има да буде стављен у окове и бачен у тамницу”.
    Остарели свештеници у Венецији који би прегурали шездесету годину више нису морали сами себе да бичују попут млађих колега, а у древној Спарти старци више нису морали да трче по бојиштима и млате се са клинцима жељним јуначења. У средњовековној Енглеској, осим од војне службе, старци су били ослобођени и плаћања пореза и учешћа у поротама на суђењима.
    Посебно је занимљив обичај племена с острва Фиџи који се сачувао до данашњих дана. Старији чланови племена с ових тихоокеанских острва који изгубе све зубе имају право да од младих траже да им сажваћу храну пре него што је ставе у уста. Зато, следећи пут када почнете да размишљате о ниској пензији или високој цени потрошачке корпе, сетите се само шта су ваши претходници до пре само неколико стотина година морали да издрже, и закажите партију преферанса с другарима, или чај с другарицама.