Бајка као научна поштапалица

ЛОГИКА ДУГАЧКОГ НОСА

Кад чувени дрвени лутак изговори реченицу: „Мој нос сада расте”, настаје гомила невоља!

Колико људи би потврдно одговорило на питање „Знате ли ко је Карло Колоди”? Сигурно много мање него на „Знате ли ко је Пинокио?”. Творца надалеко и нашироко познате бајке о дрвеном лутку који је по жељи оца Ђепета оживео, његов јунак престигао је у слави и чувењу. Можда је томе допринела и чињеница да данашњи нараштаји за Пинокија знају због истоименог цртаног филма, а не због читања књиге овог италијанског писца.
    Колоди (негде на оном свету) може да буде задовољан, пошто велики број деце широм планете данас зна за причу о дрвеном дечаку којем, кад год лаже, расте нос! А Пинокио то ради често, из разних разлога. Колико пута су нас у детињству старији упозоравали да не смемо никад да лажемо јер ће нам порасти нос као Пинокију... Неко ко би се ипак одлучио да каже неистину, покривао би нос да се не види како расте. И тако се разоткривао у лажи.
   Међу децом која знају причу о Пинокију јесте и Аустралијанка Вероника Елдриџ Смит, која је 2001. године, као једанаестогодишњакиња, смислила једну логичку заврзламу познату као Пинокиов парадокс.

Вероникин отац Питер Елдриџ Смит, иначе професор логике на Аустралијском државном универзитету у Канбери, објашњавао је кћерки и сину такозвани парадокс лажљивца. Реч је о проблему у филозофији или логици који се тиче изјава као што су: „Ја сад лажем” или „Овај исказ је лажан”. Покушај да се такви искази прогласе истинитим или лажним доводи до парадокса. Питер, очигледно страствени љубитељ логичких загонетки, тражио је од деце да смисле нови пример за овај парадокс. После неколико минута Вероника је одговорила: „Пинокио каже: ’Мој нос сад расте’.”
   Пошла је од једноставне и широм света познате чињенице: Пинокију расте нос кад лаже. Ако говори истину, нос остане исте дужине. Али, он каже да му нос сада расте. Уколико говори истину, то значи да нос расте, а добро знамо да се то Пинокију не дешава осим ако лаже... Које год објашњење да примените – не пије воду! Замршено, зар не?

Поносни отац убрзо је објавио текст о овој главоломки у једном аустралијском научном часопису и Пинокиов парадокс постао је светски познат. При томе, професор Елдриџ је рекао: „Пинокију нос расте ако и само ако не расте”, што је парадоксално! Нема логике.
    Међутим, овај проблем је чисто теоретски и постоји само у филозофским и логичким расправама. А оне некад трају унедоглед.
   У претходних двадесетак година јављали су се гласови из научних кругова који су покушали да реше овај парадокс или да различитим објашњењима укажу да он заправо и не постоји, односно да за њега имају (логично) решење. Још нису успели у тој намери. Покушајте и ви. Ништа вас не кошта, а можда успете у нечему у чему су многи поклекли.
   Што се тиче Пинокија, добро је што њему никад није пало на памет да изговори ову реченицу. Већ има довољно невоља са честим лагањем и несталним носом. Како би се тек снашао с логичким парадоксом? Ипак, он би једини тачно знао шта би се десило када изговори „Мој нос сада расте”