Живот пише драме

ЗАКЉУЧАН У КОШМАРУ

Младић је ускочио у вагон и залупио врата за собом. На његово запрепашћење, она су се аутоматски закључала и више нису могла изнутра да се отворе.

У суботу, 3. маја 1977. године, Роналд – Рон Гетсби, морнар са британског брода „Брајтон”, који се управо укотвио у норвешкој луци Ставангер, кренуо је са друговима до града да се мало забави. Вече је било прохладно, али пријатно, а морнари као да су једва дочекали овај кратак предах после недеље напорног посла. Насумице су одабрали једну крчму и, уз добру капљицу, препустили се пријатном ћаскању. Време као да је летело. Занет разговором са новостеченим пријатељем, Рон није ни приметио када су његови другови почели полако да напуштају кафану.
     Тек кад је сат откуцао поноћ, младић се пренуо. Последњи аутобус који је морнаре враћао до „Брајтона” већ је отишао. Рона је обузела паника. Узалуд је покушавао да смисли како да се врати. Пара за такси није имао, а ноћ је била превише хладна да би преноћио под ведрим небом.
    Иако је знао да ће због преступа бити кажњен, младић није имао избора. Преостало му је једино да негде преспава и покуша да ухвати јутарњи аутобус. Надао се да ће успети да стигне на брод пре него што он заплови, а то је једино било важно.

Скоро сат лутао је градом, тражећи згодно место где би могао да преноћи. Када се нашао у близини железничке станице, одједном му је синуло – зашто не би ушао у неки празан вагон и ту прилегао док не сване. У том тренутку није ни слутио колико његов наум може да буде опасан.
    Рон је изабрао теретни вагон на споредном колосеку. Пазећи да га нико не види, хитро је ускочио у њега, залупивши врата за собом. Врата су шкљоцнула, а морнар је, као по неком инстинкту, покушао поново да их отвори. Међутим, она су се очигледно аутоматски закључала и било је немогуће отворити их изнутра. Следећих пола сата узалуд је покушавао да отвори тешка врата. А онда је, већ потпуно исцрпљен, легао на под и одлучио да бар мало одспава. Још није било разлога за панику. Унутра је било бар мало топлије него напољу, а ујутру ће, мислио је, сигурно успети да дозове неког железничара који ће му отворити врата.
У шест ујутру пробудио га је нагли трзај. То је могло да значи само једно – да је вагон прикачен за композицију. Рон је очајнички дозивао, али нико га није чуо. Већ после неколико минута воз је кренуо, а збуњеног младића обузимао је све већи страх. Кроз уске отворе у зиду вагона покушавао је да разазна у ком правцу су кренули, али је видео само контуре предела кроз које су пролазили.
   Иако је био почетак маја, у Норвешкој је још владала права зима. Тог јутра почео је и снег да промиче. Ветар, који је дувао свом силином, продирао је у вагон и младић, обучен само у танке панталоне, мајицу и јакну, све теже је подносио хладноћу. Неколико пута покушао је да ради вежбе, не би ли се загрејао, али то му није помогло. Воз се кретао великом брзином и при најмањем заношењу композиције младић би изгубио равнотежу и поново се нашао на поду. Најзад је одустао, склупчао се у углу вагона и пао у чудан полусан.
    Сати су пролазили и већ се приближавала ноћ када је воз поново стао. Рон је из свег гласа дозивао упомоћ, али ни овог пута нико се није одазвао. Воз је кренуо даље, а младић је узалуд покушавао да се смири и поверује да ће се ипак све добро завршити. Било је прошло скоро 40 сати откако ништа није окусио и сад је осећао несносну глад. На сву срећу, кроз једну пукотину на задњем делу вагона улазио је снег којим је могао бар мало да утоли жеђ. Свануло је и друго јутро и после бескрајно дугих сати поново је пала ноћ. Воз је застајао на успутним станицама али младићеве очајничке крике, из једног од последњих вагона композиције, нико није чуо. Рон је у својој мрачној тамници почео да халуцинира. Чинило му се да је опет на броду и да се забавља са друговима. Затим му се пред очима јавила друга слика. У неком возу путовао је кроз Енглеску и са уживањем разгледао дивне пределе. А онда се, изненада, путник који је седео испред њега окренуо и  љубазно му рекао:
    – Мислим да на следећој станици треба да сиђете. Узгред, да вам се представим, моје име је Смрт!
    Помирен са судбином, Рон је престао да размишља о времену које је протицало, о храни, о спасу... Једноставно, више уопште није ни на шта мислио. Лежао је у углу и чекао да се ово мучење већ једном заврши.

Када је после три дана воз најзад стао, Рон више није имао снаге да устане. Покушао је да викне, али му је из грла изашло само нејасно кркљање. А онда је чуо кораке. После неколико тренутака, његове очи, привикнуте на таму, болно је запљуснула светлост.
    Двојица железничара, који су отворили врата теретног вагона, забезекнуто су зурили у непокретно тело на поду. Схвативши да се ради о животу и смрти, нису губили време. Одмах су позвали Хитну помоћ и за мање од пола сата младић је био болници.
    Тако се завршио кошмар који је трајао пуних шест дана. За то време Рон је изгубио седам килограма, а због тешких промрзлина у болници су му ампутирали два прста десне ноге. Када су му рекли да је за преноћиште изабрао једини вагон који се аутоматски закључавао у читавој композицији, само је немоћно слегао раменима и покушао да се насмеши.