Мале тајне великих мајстора

НЕКИ ТО ЗОВУ КРЕАТИВНО ПИСАЊЕ

Како да сазнања и замисли великих теоретичара књижевности искористите u 7 корака и напишете сопствено књижевно ремек-дело или боље разумете туђа
 

1. УДЕСИТЕ ИЗМИШЉЕНИ СВЕТ

Ваш саветник: Лубомир Долежел (1922–2017), чешки теоретичар књижевности

Када седате да пишете књигу најпре морате да одредите где ће се и када одигравати њена радња. Уколико се више ослањате на машту, упутно је да свет и његове природне законе измислите, а уколико вам је познавање историје и географије јача страна, можете да се одважите и да свој измаштани свет осмислите на основу стварног. Постоје и бројне прелазне варијанте, а најједноставнија је вероватно да радњу сместите у савремено доба и, рецимо, град у којем живите, али да у исто време све „зачините” магијом. Она вам у одсудном тренутку може помоћи да изађете из „шкрипца” у заплету.
   Наравно, како каже Долежел, аутор читаве класификације могућих светова, чак ни стварном најсличнији свет није му једнак, те је наивна, на пример, тврдња да је „Праг кафкијански град” или да романи Милана Кундере „описују живот послератне Чешке”. Шта је, спрам стварности, истинит одговор на питање да ли је Ема Бовари извршила самоубиство, пита се Долежел.

2. НАПУНИТЕ СВЕТ ЛИКОВИМА

    Свет без особа предмет је описа и проучавања природних наука попут геологије, а тек увођењем људи постаје занимљив за друштвене науке и књижевност. Можете изабрати свет са само једном особом (чувени пример је Робинзон Крусо из истоименог романа Данијела Дефоа, који, пре појављивања Петка, деценије проводи у самоћи), али тек увођењем двоје или више ликова добијате могућност да текст градите на њиховом узајамном деловању. Можда најсликовитији пример тога шта се добија „насељавањем” неког света јесу „Космикомике” Итала Калвина, збирка прича од којих свака почиње одломком из уџбеника астрономије, а следе „присећања” особа које су, по Калвиновој замисли, присуствовале космичким догађајима попут Великог праска, настанка Земље, изласка првих бића на копно и тако даље. Тек посматрачи и учесници чине ове догађаје лепим или страшним, смешним или тужним.

3. МОТИВАЦИЈА, ГОРИВО ЗА ПОКРЕТАЊЕ РАДЊЕ

    Сада када имате ликове, не заборавите да је њихова мотивација главни покретач радње. У осмишљавању уверљивих личности и њихових разлога за делање помоћи ће вам, уз богато лично искуство и нарочиту осећајност, и познавање психологије, социологије и других друштвених наука.

4. ИЗАБЕРИТЕ ПРИПОВЕДАЧЕ

Ваши саветници: Волф Шмит (1944), немачки наратолог, и Александар Генис (1953), руски есејиста
    Можете да изаберете једног или више приповедача који ће се смењивати. Они ће бити ограничени не само временом и местом у које сте их сместили, већ ће њихово приповедање бити обојено и одређеним ставом и начином изражавања. На располагању вам је и такозвани „свезнајући приповедач”. Он има увид у све догађаје, предисторије, док ликови знају само њихов део.
    Имајте у виду да није само важно шта се каже, већ и ко каже. Стављањем одређене мисли у уста лика који јој својом појавом и улогом у радњи противречи, можете је „поткопати”, дати јој другу нијансу смисла – ироничну, подсмешљиву. Генис наводи забаван пример из романа „Шта да се ради” Николаја Чернишевског. Један од најчешћих цитата из ове књиге јесу речи: „Умри, али не дај пољупца без љубави!” Победоносно их изговара Францускиња Жули, по занимању – проститутка.

5. ОБЛИКУЈТЕ ГРАЂУ

Ваш саветник: Виктор Шкловски (1893–1984), руски формалиста
    Догађаје о којима желите да пишете или који треба да чине позадину ваше приче можете да црпете из историје, митологије или маште. У стварности они могу да се одвијају и истовремено, али претакањем у речи нужно морају да се нижу један за другим. Обликовање тог низа подразумева мноштво операција: епизоде можете да развучете на неколико страна или сажмете у свега једну реченицу, да им мењате редослед у односу на хронолошки, умећете једну у другу...
    Шкловски се поменутим захватима детаљно бавио проучавајући „Рат и мир”. У тренутку када је Лав Толстој почео да пише овај роман, његов средишњи догађај, Наполеонов поход на Русију 1812. године, већ је био део историје – одиграо се око пола века раније. Писац је користио огромну архивску и историјску грађу тог доба, а Шкловски је, анализирајући њен преображај у роману, умногоме допринео разумевању настанка књижевног дела.
 

КОРИСНО ШЕГРТОВАЊЕ

    Уз добро разумевање „занатских” поступака и теорије, можда ће вам добро доћи и неколико практичних савета врхунских писаца:
    Читајте! „Читајте све, ђубре, класике, добро и лоше и видите како то они раде. Баш као столар који ради и шегрт који посматра мајстора”, говорио је славни Вилијем Фокнер (1897–1962).
   Натерајте себе да што више пишете. „Довршите то што сте писали. Шта год треба да урадите да довршите причу, урадите”, кaже Нил Гејмен (1960), писац „Америчких богова” и „Коралине”.
   Радите на тексту. Или, како је то језгровито рекао нобеловац Џон Стајнбек (1902–1968): „Одбаците замисао да ћете га икада завршити.”
   Будите верни себи. Уосталом, како је говорио Џозеф Конрад (1857–1925), велики енглески писац, „уметност је дуга, живот кратак, а успех далеко”.
 

6. БИРАЈТЕ РЕЧИ

   Још један кључни допринос теорији књижевности Шкловски је дао као двадесеттрогодишњи студент, постављајући као основно начело уметности речи поступак који је крстио као „очуђавање”. Очуђавање чини да ствари на које смо навикли или које радимо аутоматски опет видимо као први пут; оно, речима Шкловског, „камен изнова чини каменим”. Шта из овога можете да научите као романописац-почетник? Ако желите да на незабораван начин дочарате неку ствар или појаву, смислите нов, „очуђен” начин да то кажете.

7. И ЈОШ...

Ваш саветник: Михаил Бахтин (1895–1975), руски филозоф
    Размислите о сопственој улози аутора. Колико сте „демократски настројени”? Уколико желите да изложите један доследан став кроз све своје ликове и њихове догодовштине, ваљало би да се угледате на Лава Толстоја. А уколико не можете да се одлучите између неколико сукобљених ставова, проучите како се Фјодор Достојевски носио са својим ликовима чије се истине међу собом такмиче и споре. Суштинску разлику између текстова ове двојице великих писаца уочио је Бахтин, а назвао ју је монолошким (монофоним) романом, какав је био Толстојев, спрам дијалошког (полифоног) романа Достојевског.