За читање и уживање – Освалдо Соријано

ГАЉАРДО ПЕРЕС, СУДИЈА

Кад сам ја играо фудбал у Патагонији, има томе више од двадесет година, судија је био прави јунак утакмице. Ако би локална екипа добила, поклонили би му балон вина из Рио Негра; ако би изгубила, стрпали би га у затвор. Наравно да је чешће добијао балон јер ни судија ни гостујући играчи нису били убилачки расположени.
    Један клуб био је у то време непобедив на свом терену – Барда дел Медио. Место није имало више од триста, четиристо становника. Налазило се уклештено између брегова, с главном улицом од сто метара, а нешто даље била су насеља од лепа, као на Дивљем западу.
    На обали реке Лимај налазило се игралиште, окружено плетеном жицом и дрвеном трибином за педесетак особа. Била је то „ложа” за трговце, градске оце и попове. Остали су гледали утакмицу седећи на крововима својих „фордова” или на кабинама камиона предузећа које је градило брану.
    Сви смо ми били под утицајем чаробног бразилског стила светског првака кога, међутим, нико никада није видео како игра: телевизија још није била стигла у наше крајеве, па смо све сазнавали преко радија, од оних удаљених и треперавих гласова који су препричавали утакмицу. И из новина, које су стизале сачетири дана закашњења, али су доносиле Пелеову слику, цртеж како се поставља четири-два-четири, и вест о аргентинској катастрофи у Шведској.
Ја сам играо у „Конфлуенсији”, клубу из Сиполетија, села које је почетком века основао један италијански инжењер чији се споменик налази у главној улици. Улице још нису биле поплочане, и да би се у кишну недељу отишло на утакмицу, требало је набавити гусеничаре.
    Конфлуенсија никада није стигла даље од шестог места, али каткад смо побеђивали првака. То се дешавало веома ретко, али смо му утеривали страх.
   Тог дана требало је да играмо на терену Барде дел Медио, а тамо никада нико није победио. „Велике” екипе унапред су отписивале два бода утакмице коју су морале да играју у том пакленом месту. Момци из Барде дел Медио, рођаци Индијанаца и илегално досељених Чилеанаца, били су исто онолико зли колико и, како смо то претпостављали, Холанђани и Швеђани. Дакако, тукли су као да су у рату. За њих, који су увек губили с огромном разликом као гости, било је незамисливо да изгубе код куће.
    Претходне године победили смо их на нашем терену са четири према нула, а изгубили на њиховом терену са два према нула, уз један пенал и један великодушан аутогол Гомеса, нашег десног бека. И нико се није усуђивао да с њима равнопрвно игра, јер су кружиле језиве легенде о судбини оне неколицине који су се усудили да им дају гол на њиховом терену. Тако су све екипе, када би ишле да играју у Барди дел Медио, то користиле да би дале слободно својим најбољим играчима и испробале неког момчића из нижих лига који добро гађа. Све у свему, утакмица је унапред била изгубљена.

Судија је стизао рано, ручавао за џабе, а затим избацивао најбољег гостујућег играча. Ако то не би било довољно, свирао би пенал пре истека првих сат времена и трибина би се унервозила. Затим би отишао по свој балон вина и, понекад, ако би се ствар завршила с пуно голова, остајао на игранци.
    Оног незаборавног дана кренули смо рано и повели екипу коју смо скрпили уз много муке, јер нико није хтео да иде да своје ноге излаже погибељи ни за шта. Ја сам био веома млад и тек сам почео да играм у првој лиги, па сам хтео да својим њухом за гол зарадим место центарфора. Остали момци помирили су се са судбином, и пошли су како би после остали на игранци и окушали се пред девојкама са салаша.
    После масаже зеленим уљем, кад смо већ били обукли избледеле небескоплаве дресове, судија Гаљардо Перес, строг човек врло слабог вида, дошао је у свлачионицу да провери да ли је све у реду и да нам каже да не покушавамо да правимо никакве глупости. Био је без два зуба, па је при говору заплитао и бркао оно што говори са оним што је хтео да каже.
     Одговорили смо му – и то искрено – да је све у реду и да се више потруди да нам не упропасте ноге. Гаљардо Перес обећао је да ће упозорити њиховог капитена, Серхија Хиованељија, злоћудног старог бека који се ритао као магарац.
Нисмо стигли ни да поздравимо публику која нам је звиждала, кад ми је бек Хиованељи пришао и рекао:
    „Пази, мали, немој да се правиш паметан, о дрво ћу да те обесим.”
    Бацио сам поглед иза голова, кад тамо, оголеле од ветра, стоје злокобне врбе о које су ту и тамо бесили неког судију идеалисту. Рекао сам му да не брине, обраћајући му се са „господине”. Хиованељи, коме је један капак био спуштен и изрован неким ожиљком, климнуо је с одобравањем и отишао да упозори остале играче из навале.
    Првих пола сата игре било је мање-више мирно. Стекли су предност над нама, али су пуцали са велике даљине, па наш голман, Осорио Коцеља, није могао да пропусти лопту јер би то било скандалозно и свеједно би нас линчовали, али сада зато што смо кукавице. Онда су погодили стативу, и Рамаљо Жгољавко избацио је неколико лопти у корнер да би они дошли и дали нам гол главом.
     Али тога дана, на несрећу, нису добро гађали и нису имали среће. Својски смо се трудили да убацимо лопту у нашу мрежу, али нисмо успели. Ако би је Коцеља Осорио отпикао у казнени простор, они би је избацили напоље. Ако би наши бекови попадали, они би шутирали небу под облаке или голману у руке.

Освалдо Соријано (1943–1997), аргентински писац и новинар, рођен је у Мар дел Плати. Новинар левичарског листа „Ла опинион” постао је 1971. године, од оснивања. Први роман, „Тужан, усамљен и последњи”, објавио је убрзо после (силом) прекраћене новинарске каријере. Била је то меланхолична пародија, а главни лик био је чувени комичар Стен Лорел. После државног удара у Аргентини 1976. године сели се у Брисел, па у Париз, у коме се спријатељио с чувеним аргентинским писцем Хулиом Кортасаром (1914–1984). После пада војне хунте вратио се у Буенос Ајрес и почео да објављује углавном хумористичке приповетке. Преведене су на око петнаест језика.

     На крају, већ сит чекања и све нервознији, Гаљардо Перес избацио је двојицу наших и досудио два пенала за њих. Први је шутирао изнад пречке. Други је погодио стативу. Тога дана, како је сам судија гласно рекао, не би дали гол ни трећелигашком подмлатку.
     Проблем је изгледао нерешив, а трибина кључала. Псовали су нас, па чак говорили да играмо прљаво. Средином другог полувремена почели су да нас гађају каменицама.

Последњих пет-шест минута ршум је постајао све већи. Рамаљо Жгољавко, коме је досадило да му вичу „педеру”, одбранио је једну веома високу лопту, а ја сам се наместио иза Хиованељија, који је ишао унатрашке вукући пете. Заједно смо скочили, па је од силне жеље да ме муне лактом погрешно ударио лопту и пао. Трибина је занемела и нека празнина ми се забијала у кости док сам водио лопту према њиховом голу, сам као шпански фратар. Голманчету Барде дел Медио ништа није било јасно. Не само да нису могли да дају гол него га је још и спопао неки тип који је пришао слева као да отвара угао одакле ће да шутира. Онда је очајнички истрчао да ме покрива, свестан да, ако ме не буде зауставио, за њега неће бити игранке, и можда ће чак морати да ми прави друштво на оном злогласном дрвету.
    Он је урадио оно што је могао, а ја оно што нисам смео. Био је висок, носат, оштре косе, и носио жути дрес који му је мајка била опрала претходне ноћи. Покушао је да ме уразуми, раширио руке и надуо се као јеж не би ли боље покрио мрежу. Тада видех – младост, лудост – да су му ноге криве као банане, па заборавих на Хиованељија, и на Гаљарда Переса, јер назрех славу.
     Предриблао сам га и докачио лопту левом, кратко и нежно, ђ оном копачке, баш зато да би прошла кроз заграде што су му се правиле испод колена. Носоња се навукао на дриблинг, па се бацио на главу, из све снаге, убеђен да је спасао част и игранку Барде дел Медио. Али лопта му је прошла између чланака као кап воде кад клизне кроз прсте.
     Пре него што пођох да је дочекам иза његових леђа видех му избезумљено лице, осетих шта значи тишина стратишта. Затим, као да ћу целом свету да успркосим, ударих га из све снаге, крампом, па одох да славим. Претрчах више од педесет метара, уздигнутих руку, али нико од мојих другова не приђе да ми честита. Нико ми се није примакао док сам падао на колена, гледајући у небо, као што је радио Пеле на сликама у новинама.
      Не знам да ли је судија Гаљардо Перес успео да потврди гол, јер је толико света нагрнуло на терен и почело да нас млати, да је све одједном постало врло збркано. Мене су погодили у главу масеровим коферчетом, које је било дрвено, и кад се отворило, све су се флашице расуле по земљи, а људи су их узимали и ударали нас по глави.
   Пет-шест полицајаца из Барде дел Медио стигло је после пола сата, кад су нам све кости већ биле самлевене, а Гаљардо Перес у гаћама, умотан у мрежу коју су скинули с једног од голова.

Одвели су нас у станицу. Нас и судију Гаљарда Переса. Комесар, црномањаст, са косом зализаном бриљантином, црвен као рак, очитао нам је буквицу о јавном реду и миру и спортском духу. Рекао нам је да смо несносне кавгаџије и наредио да нас одведу да чупамо коров на оближњој ледини.
    Док се смркавало, морали смо рукама да чупамо траву, готово голи, док су нас љутити мештани Барде дел Медио шпијунирали преко плота и опет нас гађали каменицама, па и понеком празном флашом.
    Не сећам се јесу ли нам дали штогод за јело, али све су нас нагурали у две ћелије. Судију Гаљарда Переса, који је изгледао као очерупано пиле, морали су да лече од модрица, дрхтавице и астматичног напада. Бунцао је, и у том свом бесмисленом бунилу бркао ово игралиште са једним другим, ову утакмицу са неком другом, овај гол са оним који га је коштао горњих зуба.
    У свитање, када су нас депортовали у неком расходованом аутобусу, без прозора, под кишом каменица, наш голман Осорио Коцеља дошао је да ми каже како њему никад не би дали такав гол.
    „Прогутао је удицу, мамлаз”, рекао ми је и застао на тренутак повијен, машући рукама, показујући ми како се брани такав гол.
    Кад се пробудио, на пола пута, Гаљардо Перес ме је препознао и питао ме како се зовем. Још је био у гаћама, али му је пиштаљка висила око врата као медаља.
    – Немојте ми више излазити на очи – рече ми, а пљувачка му се појави у угловима усана. – Ако вас опет сретнем на игралишту, уништићу вас, будите сигурни.
    – Свирали сте гол? – упитах га.
    – Јашта! – одговорио је увређено, и изгледало је као да ће се угушити. – За кога ме ви држите? Ви сте разметљивац и кавгаџија, али оно је била права голчина, а ја сам частан човек.
    – Хвала – рекох, и пружих му руку. Направио се да не види и показао на зубе који су му недостајали.
    – Видите? – рече ми. – То је био један Сиворијев гол из офсајда. Па сад гледајте где је он, а где сам ја. Бог не воли фудбал, момче. Зато овој земљи тако иде, усрано.