Фантастика / Горан Скробоња, Иван Нешић

У НЕЧОВЕКА СВАКАКО

Почетком 1889. године, српски писац Милован Глишић, који се прославио захваљујући томе што је полицији помогао да открије и ухапси серијског убицу Саву Савановића, по налогу краља Милана полази у Лондон. Тамо треба да помогне Скотланд Јарду у проналажењу злогласног Џека Трбосека, чији су напади поново почели након кратког затишја. Глишић путује „Оријент експресом” и упознаје ирског писца Брема Стокера, коме говори о српским народним предањима о вампирима. Двојица књижевника постају пријатељи. Али, чини се да неко не жели да Глишић стигне до Лондона: усред ноћи, на месту погодном за заседу, воз наилази на препреку и мора да се заустави у мрклом мраку…

Глишић се пробуди, шумно удахну и за тренутак престаде да дише. Очи су му дошле огромне од ужаса, за који у магновењу није могао да одреди је ли остатак ноћне море или је комадић у мозаику стварности. Под собом је осећао чаршав натопљен леденим знојем, због којег му се тело тресло као у грозници. Имао је утисак да су га ледени прсти невидљивог нападача шчепали за гушу и да му све јаче стискају гркљан, спречавајући га да узме ваздух, док му сопственик те демонске шаке притиска груди својом тежином. Он сагледа помрчину мрдајући очима лево-десно, али није успео да назре никакво опипљиво, физичко присуство. Напокон, једнолични „та-дам” звук металних точкова композиције што се понављао у правилном размаку врати га у стварност и он се дозва свести и схвати да се налази у кабини „Оријент експреса”, а не у својој соби у „Националу”.
   Воз поче да успорава. Испрва је то било једва осетно умањење брзине, суптилна промена у успављујућем ритму точкова и љуљању вагона; затим се кроз мрак са чела композиције огласи продорни писак упозорења. Пренут из суморних сећања, Глишић устаде са седишта, приђе прозору и спусти га, осетивши на лицу хладан ноћни ветар и мирис дима и смоле у мрклом мраку.
   Нагла шкрипа кочења, страховит трзај. Ношен инерцијом, он посрну, судари се с дрвеним панелима зида кабине и удари главом о месингани украсни оков изнад умиваоника. Воз настави да клизи на шинама уз грозно гребање метала по металу, док је Глишић покушавао да се придржи једном руком и опипа другом чело тамо где му се чинило да већ ниче крупна чворуга. Он погледа у прсте: били су суви. Макар се није посекао.
   Воз се најзад заустави, уздрхтавши, и умири се уз шиштање паре. Несигуран на ногама, писац приђе спуштеном прозору и протури главу, зачкиљи у таму лево и десно дуж композиције. Није видео ама баш ништа.
   Сад се вагоном разлегоше узбуђени, забринути гласови, бат корака у ходнику. Глишић прискочи вратима кабине и отвори их. У ходнику осветљеном пригушеним петролејкама угледа стјуарда у раздрљеној ливреји, очигледно пробуђеног из сна, који је журно пролазио, куцао на врата кабина и на неколико језика понављао путницима да не излазе из њих.
   „Шта се догодило? Где се налазимо?”, упита га Глишић на француском, а момак га погледа унезверено, сав блед, с две зажарене тачке у образима.
   „Негде смо између Козине и Трста. Зауставили смо се, што значи да је пред возом некаква препрека. А то би, опет, могло да значи...” Младић начас заћута, док су му се усне немо померале.
   „То би могло да значи шта?”

Стјуард прогута кнедлу, онда као да пронађе довољно пљувачке да поново проговори.
   „То би могло да значи да смо... нападнути.” 
   Он виде како се Глишићу очи шире и пожури да покуша путника да разувери.

   „Али ништа не брините, месје, обучени смо управо за овакве ситуације. Молим вас, вратите се у кабину и нипошто не излазите из ње. Наше обезбеђење је оспособљено да изађе на крај са сваком претњом.”
   Начас као да је и сам поверовао у то што је рекао. Тада буновна седокоса женска глава провири из следеће кабине и он замлатара рукама, обративши се путници с мешавином упозорења и молби. Жена без речи затвори врата своје кабине, а стјуард настави даље.
   Глишић се врати из ходника и затвори сопствена врата. Прислони чело уз хладан довратак, ослушкујући потмуле гласове осталих путника и особља – упитне, забринуте, подигнуте у неусредсређеном страху. Тада далеко иза њега – с краја композиције, где се налазио поштански вагон с вредносним пошиљкама – одјекну пуцањ: раван, плехан, готово безначајан. Истог трена придружише му се и други, а ноћ букну у кошмар.
   Блескови из таме, зујање зрна, пригушени крици уплашених путника затворених у кабинама и теже, постојано добовање одозго – сигурно је то дејствовање шестоцевног хочкиса – слили су се у бучну симфонију насиља и Глишић се спустио на тепихом обложени под своје кабине, приљубивши образ уз јастук на расклопљеном лежају, загледан кроз отворен прозор у мрак који су у неправилном ритму пресецали блескови из невидљивих цеви. Меци почеше тупо да се забијају у лим спољних зидова вагона, а однекуд, ближе локомотиви, прасну прозорско стакло.

Тада, једнако нагло као што је напад и започео, завлада громогласна тишина. Неко је јаукао из мрака напољу, с друге стране – можда неки злотвор кога је докачио куршум из митраљеза. Одсечни повици у којима је препознао наређења возног особља разлегоше се одозго, утишани слојевима дрвета, изолације и метала у крову вагона. Из оближње кабине неко је ужаснуто цвилио – можда она госпођа седе косе коју је кондуктер натерао да се врати из ходника.
   Онда, непосредно пре него што ће невидљиви нападачи из мрака поново припуцати, он кроз прозор виде немирно поигравање светла и зачу суљање по камењу и шљунку. Неко се у тами примицао његовом вагону и учини му се да разазнаје два, можда три гласа. Неко нешто рече на... италијанском? А онда му неко други одговори на језику који је могао да разуме:
   „Кола СЕ3. Број седам! Сетте!”
   Тада схвати. Нова салва метака засу заустављени „Оријент експрес” и митраљеско гнездо грмну у свом одговору. Разбојници нису били ту због сефа у утврђеном вагону на крају композиције. Нису били ту чак ни да би опљачкали имућне путнике. Циљ им је био један одређен путник. Он. Долазили су по њега. По оно што је држао у унутрашњем џепу сакоа.
   Опсовавши још једном себе због тога што је кратеж оставио у ускладиштеном пртљагу, он скочи на ноге и отвори врата кабине, па провири у ходник и окрену главу лево па десно. С леве стране, тамо где су тројица нападача разваљивала врата, у ходнику није било никога, али с десне, на самом крају, стјуард је стајао испод капка отвореног у таваници и гледао увис, држећи се једном руком за металне лествице. У другој је стезао пиштољ.
   „Хеј!”, викну Глишић да би му привукао пажњу, а стјуард окрену главу према њему, па се намршти и љутито му показа да се врати у кабину. Глишић поново викну и махнито замлатара рукама. Озлојеђен због недисциплинованог путника, стјуард начини корак од лествица да га укори, а онда схвати да му разбарушени брадоња дуге косе показује на нешто с друге стране ходника.

У том тренутку жута светлост фењера просу се кроз разваљена врата вагона и нападачи нахрупише унутра. Стјуард разрогачи очи и пребледе, а онда клекну, као што су га учили на обуци, дубоко удахну и упери пиштољ обема рукама.
   Два пуцња се слише у један. Неко јекну с леве стране и Глишић стиже да види како тамна прилика посрће, пада на под вагона и испушта фењер. Течност се из њега просу, разли и плану. У одсјају ватре израз на стјуардовом лицу више није био мешавина страха и збуњености: у погледу му се видело задовољство због прецизног хица и усне почеше да му се развлаче у осмех. А онда из њиховог кутка бризну танак млаз крви.
   Стјуард клечећи клону у страну и зид вагона спречи га да падне на под. Руке му се раширише и пиштољ испаде из обамрлих прстију. На грудима му се ширила тамна мрља док се и даље смешио нападачима који су задумбарали тешким корацима кроз ходник.
   Глишић залупи врата кабине и закључа их, па поче да се обазире по њој као звер у кавезу. Двојица наоружаних разбојника долазила су по њега, а он није имао чиме да се брани. Сад су им гласови били пред његовим вратима. Песнице задобоваше по дрвету, месинг кваке поче да се тресе и дрма. Звуци борбе напољу удаљише се, посташе неважни, споредни. Његов свет је испуњавао звук подврискивања ловаца одушевљених што је њихова ловина сатерана у замку и једак мирис дима запаљеног тепиха у ходнику.
   Ходником се разлеже пуцањ и округла месингана квака поскочи унутра, али остаде на вратима. Затим груну још један, и она упаде у кабину, заједно с остацима браве.

Глишић се махинално приби леђима уза зид кабине и поглед му паде на сточић крај којег је седео, пио и коначно заспао пре него што је „Оријент експрес” нападнут. Неким чудом, боца с ракијом, и даље три четвртине пуна, остала је читава у целој тој гужви. Он је дограби за грлић у тренутку кад врата кабине полетеше унутра и брадат мушкарац с вуненом капом, кожним гуњем и великим револвером крочи унутра, одушевљено урлајући.
   Замахом широким колико му је простор кабине допуштао, Глишић из све снаге млатну боцом човека преко лица, захвативши му нос, корен носа и свод чела изнад дубоко усађених, грозничавих очију. Истовремени прасак стакла и крцкање кости и хрскавице пропрати прскање ракије право у те славодобитне очи, и разбојник се огласи изненађеним уф!, поведе се уназад према свом другу, који је још стајао у ходнику, а онда врисну од бола и схвати да су му очи заливене алкохолом. Глишић у трену сагледа две ствари: нападачеву руку с револвером која се спушта, безопасно, и сопствену шаку која и даље стеже остатке боце, претворене у назубљене шиљке. Он без размишљања насрну и оштро стакло се зари разбојнику у врат.
   Човек се свом тежином сручи уназад, а његов компањон се изви у страну да избегне тело у паду. Оно тешко тресну у супротни зид вагона, а онда поче да споро клизи наниже, уз ритмичко бризгање крви из прекланог гркљана. Глишић устукну натраг у своју кабину док је преостали разбојник прекорачивао непомични леш и ступао на врата. Пајсер којим је развалио врата вагона био му је заденут за опасач, а у руци је држао кратеж, готово налик на Глишићеву паркерицу.
   Уљез спусти поглед на окрвављену стаклену крхотину коју је Глишић беспомоћно стезао у песници, па подиже поглед и исцери се. У горњој вилици су му недостајала три зуба, док су се у доњој пресијавала два златна. Бескрајно споро, он подиже двоцевку према пишчевим грудима. Исцери се поново, намигну жртви као да њих двојица деле неку велику, страшну тајну и сави прст око оба ороза.

Прасак је био необично шупаљ – нипошто оно што би се очекивало од таквог оружја. Глишић збуњено спусти поглед себи на груди, а онда га поново подиже и виде да су се разбојнику очи заколутале у глави и да се он споро, споро криви у страну. Кратеж – чије се цеви нису димиле – испаде му из руку и човек се као џак сруши у ходник, с великом и дубоком тамном рупом у десној слепоочници.
   Глишић опрезно крочи према вратима и провири. Лево од њега, човек у униформи с ознаком Compagnie Internationale des Wagons-Lits држао је кратко црево с бризгалицом и гасио пламен у ходнику из цилиндра у којем су били вода и натријум-бикарбонат. Иза њега, с револвером који се још димио, сада уперен у таваницу вагона, стајао је у панталонама, папучама и ноћној кошуљи Брем Стокер.

   „Зар вам нисам рекао, Глишићу?”, довикну он, не успевајући сасвим да прикрије дрхтавицу у гласу.
   „У човека можда и не бих могао да пуцам – али у нечовека свакако!”

(Одломак из романа
Горана Скробоње и Ивана Нешића

„Фирентински дублет: Сфумато”,
у издању „Лагуне”, 2020)

Број: 3628 2021.