За читање и уживање – Дино Буцати

СЛОБОДА

Једном сам на пијаци купио златну рибицу у малој округлој посуди од провидног стакла. Унутра је животињици било тесно, о пливању није могло бити ни речи. Гледајући је како непрекидно прибија њушкицу уз стакло, сажалих се. Колико год да су се разочарања понављала, очигледно је нису уверила у бескорисност напора да побегне.
   Сажаливши се, одлучих да јој обезбедим мање скучену кућу, те дадох да се у башти изгради леп округли рибњак, три и по метра у пречнику и дубок пола метра. Када је рибњак био спреман, напуних га свежом водом и, док сам се спремао да рибицу убацим унутра, паде ми на ум: она се тренутно налази у готово млакој води, ако је изненада убацим у хладну воду, неће ли доживети шок? Како бих избегао ту опасност, примених сасвим једноставно решење. Спустих на дно стаклену чинију, оставивши унутра воду и рибицу. То је имало две предности: као прво, животињица ће тако моћи да се привикне на ниску температуру рибњака; као друго, њено радосно изненађење биће тиме веће због неочекиваности и лакоће извођења, када, као што то често чини, буде дошла до површине и приметила да се вода ту не завршава, да затвор више није затвор и да се свуда око ње шири велики океан, њој на располагању.
   Тако је и било. Након што је чинија спуштена на дно, рибица је неко време наставила да удара носем у стакло, затим је, дошавши случајно до ивице посуде и нашавши још воде, стидљиво извирила и, не наишавши на препреку било какве врсте, стала да јури као полудела с једне на другу страну рибњака, понесена неочекиваном слободом.

Ова радост потрајала је неколико дана. Трећег јутра, кад сам отишао да проверим како је, остадох затечен видевши је завучену у посуду коју сам заборавио у рибњаку. Мировала је, лагано се љуљушкајући у води, и више није ударала главом у зидове као раније. „Хировите ли рибице!”, помислих. „Чак и ослобођени робијаши често пожеле да се на кратко врате у затвор где су провели толике године горког заточеништва.”
   Али није се радило о краткој посети. И то вече рибица се налазила унутар посуде, а тако и наредног дана и оног после њега. Тада изгубих стрпљење и обратих јој се: „Драга рибице, извини, али сад ми се већ чини да претерујеш. Потрошио сам брдо пара како би ти могла да пливаш до миле воље, толико ми те је било жао увек затворене у оној бедној посуди, а ти се у њу враћаш и у њој проводиш читаве дане као да те није брига што си слободна. Заиста те не разумем!”

Тада (пошто је то да су рибе неме чиста измишљотина, јер заправо само показују извесну потешкоћу при изговарању слова р), животињица ми одговори:
„О човече, како мало памети имаш, опрости на искрености. Како је чудно твоје схватање слободе. Није употреба слободе оно што је важно, штавише, она је често бесмислена и крајње проста. Оно што је важно јесте могућност да се она искористи. У томе лежи њена изванредна сласт. Ја волим да боравим у овој посуди која је тако интимна и достојанствена, и погодна за усамљена размишљања. Али знам да кад год пожелим могу да изађем и путујем далеко по рибњаку (на коме сам ти, узгред речено, изузетно захвална).”
   „Ова посуда је била затвор, а сада то више није, у томе је разлика. И не само то. Боравећи овде скучена, са материјалне тачке гледишта, ја живим истим животом као пре, када сам била заточена и несрећна. Али управо због тога могу да уживам у достигнутом блаженству. Тако заправо не заборављам претрпљене муке. Из поређења увек црпим нову утеху и избегавам да ми навикнутост на рибњак мало-помало поништи задовољство. Ја боравим у затвору, али су врата отворена, видим напољу бескрајан свет који ме очекује, и такав поглед ми увесељава срце. Међутим, када бих јурила лево-десно читав дан не заустављајући се ни на трен, не бих ли халапљиво искористила добру срећу, у извесном тренутку бих се заситила. И задовољство би се прекинуло. А онда бих почела да прижељкујем све шира мора, све бесконачнија пространства, што ми се овако не дешава. Напослетку, поново бих била несрећна. Видиш, дакле, да у божанственој слободи нико не зна да ужива боље од мене. А сада, ако хоћеш да ми учиниш по вољи, остави ме на миру у мојој бедној кућици.”
   На те речи, осећајући да сам се веома обрукао, повукох се мрмљајући неодређена извињења.