За читање и уживање - Суламит Иш-Кишор

САСТАНАК С ЉУБАВЉУ

Шест минута до шест показивао је велики округли сат изнад шалтера за обавештења на станици „Гранд централ”. Високи млади поручник Блендфорд, који је управо сишао с воза, подигао је преплануло лице и сузио очи да види тачно време. Срце му је лупало силином која га је запањила. Није успевао да се смири. За шест минута видеће жену која је заузела посебно место у његовом животу у последњих тринаест месеци, жену коју никад није видео, а чије су писане речи биле с њим и пружале му неисцрпну подршку.
   Сместио се што је могао ближе кабини за обавештења, непосредно поред круга људи који су опседали службенике.

Посебно је памтио једну ноћ, најгору борбу, кад је његов авион заробљен, а он се нашао усред групе јапанских једномотораца. У једном од писама признао јој је да често осећа страх, а само неколико дана пре ове битке примио је њен одговор:
   „Наравно да се плашите... Сви храбри људи се плаше. Зар краљ Давид није знао за страх? Због тога је написао Двадесет трећи псалам. Следећи пут кад будете сумњали у себе, желим да чујете мој глас који вам казује стихове: Јесте, иако ходам по долини сенке смрти, нећу се бојати никаквог зла, јер ти си са мном.”
   И запамтио је; чуо је њен замишљени глас и то је обновило његову снагу и способност.
  А сад ће чути њен стварни глас. Четири минута до шест. Црте лица му се изоштрише. Под неизмерним звезданим кровом људи су брзо ходали, као нити боје упредене у сиву мрежу. Једна девојка прошла је тик поред њега и поручник се тргнуо. Носила је црвени цвет у реверу, али то је била тамноцрвена грахорица, а не мала црвена ружа коју су они уговорили као знак. Осим тога, ова девојка била је премлада, око осамнаест година, док је Холис Мејнел, како му је искрено рекла, имала тридесет.
   „Па, шта?”, одговорио је. „Ја имам тридесет две.” Имао је двадесет девет.

Његове мисли вратиле су се до оне књиге коју мора да му је Господ лично ставио у руке, од стотина књига из Војне библиотеке послатих у камп за обуку на Флориди. Била је то књига „О људском ропству”. Кроз њу су биле белешке писане женским рукописом. Увек је мрзео ту навику записивања по књигама, али ове белешке биле су другачије. Није веровао да жена може да сагледа мушко срце тако нежно, с толиким разумевањем. Име јој је било на корицама књиге: Холис Мејнел.
   Докопао се њујоршког телефонског именика и нашао њену адресу. Он јој је писао, она је одговорила. Следећег дана је испловио, али наставили су с дописивањем. Тринаест месеци редовно је одговарала – и више од тога. Код њега писма нису стизала, а она је ипак писала. Сада је мислио да је воли и да она воли њега.
   Али, одбила је све његове молбе да му пошаље своју фотографију. То му се, наравно, није свидело. Објаснила је:
   „Ако су ваша осећања према мени имало искрена и поштена, онда мој изглед неће бити важан. Претпоставите да сам лепа. Увек би ме прогонило осећање да само због тога окушавате срећу са мном, а таква љубав би ми се гадила. Претпоставите да сам обична (а морате признати да је ово вероватније) – онда бих се увек бојала да настављате да ми пишете јер сте усамљени и немате неку другу. Не, не тражите моју слику. Кад дођете у Њујорк, видећете ме и онда ћете одпучити. Запамтите: после тога обоје слободно можемо да прекинемо или да наставимо шта год изаберемо”.

Минут до шест... Снажно је повукао дим цигарете. А онда је срце поручника Блендфорда поскочило више него што је то икад учинио његов авион.
   Према њему је ишла млада жена. Њена фигура била је издужена и витка, њена плава коса падала је у таласима. Очи су јој биле плаве као два цвета, усне и брада имале су нежну чврстину. У свом светлозеленом костиму била је отеловљење пролећа. Кренуо је према њој, потпуно превидевши да она уопште не носи ружу. Док је ишао, једва приметан изазивачки осмех искриви њене усне.
   – Идеш мојим путем, војниче? – промрмљала је.

Суламит Иш-Кишор (1896–1977) била је америчка књижевница јеврејског порекла. Писала је дела с религиозном тематиком, међу којима су најчитанија: „Прича о Библији” (1921), „Дечак из старог Прага” (1963) и „Наш Еди” (1969), док је кратка прича „Састанак с љубављу” (1943) одмах по објављивању стекла култни статус међу читалачком публиком.

   Несвесно је начинио још један корак према њој. А онда је угледао Холис Мејнел!
   Стајала је тик иза девојке, жена у поодмаклим четрдесетим, с проседом косом испод изношеног шешира. Била је више него дебела.
   Њена стопала заобљених глежњева била су угурана у ципеле с ниском петом. Али, носила је црвену ружу у згужваном реверу свог капута.
   Девојка у зеленом костиму брзо се удаљавала. Блендфорд се осећао као располућен, тако је јака била његова чежња за женом чији је дух искрено пратио и подржавао његов. Стајао је на истом месту. Њено бледо, дебељушкасто лице било је нежно и осећајно; то је сад могао да види. Њене сиве очи светлуцале су топло и љубазно.

Није оклевао. Стегнуо је излизану, плаву књижицу „О људском ропству”, по којој је требало да га препозна. Ово не би била љубав, већ нешто драгоцено, нешто можда чак драгоценије од љубави – пријатељство за које је био и увек мора бити захвалан.
   Исправио је своја широка рамена, поздравио по војнички и подигао књигу према жени мада је, чак и док је говорио, осећао да га гуши горчина разочарања.
   – Ја сам поручник Џон Блендфорд, а Ви... Ви сте госпоћица Мејнел. Тако ми је драго што сте успели да доћете. Могу ли... Могу ли да вас поведем на вечеру?
   Женино лице развукло се у осмех пун разумевања.
   – Не знам о чему се овде ради, сине – одговорила је. – Она млада дама у зеленом, која је управо прошла, замолила ме је да ставим ову ружу на капут. И рекла је да, ако ме позовеш да изађем с тобом, треба да ти кажем да те она чека у оном великом ресторану преко пута. Рекла је да је то нека врста провере. И ја имам два сина код ујка Сема, па ми није било тешко да то учиним за вас ■