Живот пише драме

КРЗНЕНИ СПАСИЛАЦ

Повређена, на дну кањона, Данела Балнеџи била је готово сигурна да ће ту и умрети.
Сама. Ипак, уз њу је био пас.

Средином децембра 2006. године Данела Балнеџи спремала се на уобичајени тренинг. Одвезла се далеко у дивљину Јуте. Друштво јој је правио пас Таз. Усвојила га је из прихватилишта, а штене је било тако немирно да је једино могуће име било баш то. По тасманијском ђаволу из цртаћа, које је израсло у пса од тридесетак килограма.
   Било је јутро и Данела је погледала на сат. До ручка би ваљало да истрчи целу стазу, петнаест километара. Ништа што већ није радила хиљадама пута раније, припрема за трке издржљивости, којима се иначе бавила, па тих петнаест километара дође као лакши тренинг. Још на чистом ваздуху, без обзира што је тај ваздух управо постајао хладнији.
   Из џипа право на стазу. Изабрала је најзабаченију. Испред ње је трчао Таз. Није обраћала пажњу што га је убрзо изгубила из вида. Ту је негде. Стаза је завијала поред ивице провалије. И баш на том месту Данела се оклизнула. У трку је нагазила на глатку стену и нога је одлетела. За њом и она, и то преко ивице. Падала је и дочекала се на неки испуст.

Пробудила се после неколико минута. Одмах је покушала да помери ноге, плашећи се да није повредила кичму. Мрдала је, мало-помало. Ипак, кад је покушала да устане, схватила је да то неће ићи баш лако. Бол је био стравичан и опет ју је оборио на земљу. Вриштала је, дозивала помоћ, али је чула само одјек сопственог гласа. Нигде никог. А бол никако да умине. Схватила је да је вероватно повредила карлицу и задњицу. Шта сад?
   Проценила је да је прешла око девет километара од џипа. Већ је било подне. Била је практично заробљена у дивљој пустари. Сама. А да све буде горе, нико није знао да се ту налази. Тада је чула Таза.
   Пас је дотрчао до ње, до испуста. Њушкао је, а Данела је схватила да, ако је он успео да дође, мора да постоји неки пут низбрдо. Пратиће Таза до дна тог кањона, па ће онда да види шта и како даље. Мораће да пузи до џипа, нема јој друге.
   Како се окренула на стомак, уследио је урлик који је уплашио и пса. Циљ је био десетинама метара испод, а до њега је водила уска камена стаза. И да је била здрава, тешко би се спустила. А тек овако изломљена... Таз је кренуо први, а за њим се вукла Данела. Пас би се повремено вратио, као да се чудио што газдарица не трчи уз њега. А газдарица је стисла зубе и полако, миц по миц, ишла на доле. Усредсређујући се на крајњи циљ, покушала је да заборави бол.

Пет сати касније, стигла је до дна кањона. Изгребана, изубијана, с одећом у фронцлама. Била је око 300 метара ближе циљу. Џип је и даље био удаљен девет километара. Схватила је да би пузање по тами било врло опасно. Хладно је, има снега, понегде и леда. Исцрпљена је, па ће ко зна где морати да одустане и смрзне се. Тада је приметила рупу у стени донекле прекривену ледом. Разбила је лед и увукла се унутра. Било је и неке воде, коју је попила. Макар неко освежење.

   У џепу је нашла и чоколадицу. Склупчала се, а онда се опет појавио Таз. Легао је уз њу, како би је загрејао. Данела није могла да спава, што од бола, што од страха. Међутим, знала је да никако не сме да остане непокретна. Температура тела онда пада и смрзавање је неминовно. Мора макар да затеже и опушта мишиће. А то боли. Мора да превазиђе бол, да не обраћа пажњу. Мало-помало се загревала. И тако дочекала зору.
   Кад је свануло, бацила је поглед по околини. Нигде живе душе, само црвене стене и тишина. Ово је била област где ретко ко долази, чак и усред лета. А тек зими... Подсећало је на гроб. Покушала је да се усправи, па како то није ишло, да макар седне. Бол од поломљених костију које се тару једна о другу замало јој је дошао главе. Одустала је од те замисли.

Надала се да ће неко у граду да примети да је нема. Јесте да се никоме није јавила, али ваљда ће комшија да примети да је кућа празна и да светло гори целе ноћи. Али и да примети, нема појма о томе где је отишла.
   Ништа, мора некако да пређе оних девет километара. Окренула се и почела да се вуче на стомаку. Прсти, колена и лактови убрзо су били претворени у крваву кашу. Пузала је тако до четири по подне, али више није имала снаге. Тад је већ почела да халуцинира. Имала је утисак да јој је спало ћебе док спава и да је зато хладно. А онда је зачула звецкање псеће огрлице. Таз је и даље био ту. Ноћ је провела у бунилу.
   Ујутру су јој прсти поплавели. Још једна ноћ и то ће бити крај. Зато ће још једном покушати да се довуче до џипа. Таз се мотао око ње. Рекла му је да иде по помоћ, али ни сама није веровала да ће разумети. Још мало је трчкао око ње, а онда се изгубио међу стенама. Данела је наставила да се вуче. Сатима касније била је свега неколико метара далеко од полазне тачке. Таз се тада појавио. Оњушио је газдарицу и опет нестао. Помислила је да ју је напустио.
   Баш у том тренутку Џон Маршал, шеф спасилачке јединице, осматрао је околину. Добили су позив Данелиног комшије. Знао је само да је отишла негде да трчи и да се није вратила. Маршал је закључио да, с обзиром на Данелине трке издржљивости, мора да је одабрала најмање приступачну стазу. Ипак, и таквих је било више. Распоредио је екипу, свако је добио да трага по једном делу околине кањона. Ако се таква спортисткиња није вратила, нешто је пошло наопако. И то врло наопако. Само што нису уопште знали где да траже, ишли су наслепо.

Кад је Маршал пришао ивици кањона, учинило му се да доле види неки покрет. Погледао је још једном. Јесте, нешто се мрда. Пас. Вероватно дивљи. А и ако је Данелин, значи да је у гадној невољи. Негде је чуо да пас остаје уз власника све док овај не умре. Тада одлази.
   Пас је почео да се стазом пење ка њему. Дошао је донекле, па се вратио. И тако неколико пута. Маршал му је звизнуо. Покушао је да га намами. Ништа, пас се и даље враћао. Спасилац је онда кренуо низбрдо. Таман како стигне до пса, овај му измакне. До тада је већ стигло и десетак добровољаца. Сви су кренули у кањон. Међутим, од пса више није било ни трага, изгубио се негде.
   Таман што је командовао покрет нагоре, кад се пас појавио. Лајао је, трчао у круг, као да свима жели да стави до знања да је ту. Можда то ипак јесте Данелин пас. И можда им указује на нешто. Спустили су се на дно кањона и почели да трагају.

Данела је била сигурна да јој је одзвонило. Већ неко време није чула Таза. Онда је пас наједном дотрчао. Скакутао је око ње, а њој се учинило да чује људске гласове. Тешком муком позвала је у помоћ. А онда се онесвестила.
   Освестила се у болници. Карлица је била сломљена и опоравак ће потрајати месецима. Ипак, било јој је лакше. Није сама. Уз њу је Таз.