Бајковање са Суве планине

ПРИНЦЕЗА ТАРА И ЗМАЈ ДРАГОН

(Уводна бајка)

Бајке за децу и одрасле бајкописцу се обично појаве сасвим изненада, и то из потпуно непредвидивог правца! То се и мени десило кад сам почео да пишем бајке о принцези Тари и змају Драгону. А овако се то издешавало.
   Седео сам у НИН-у, кад у редакцију бану, као без душе, Бујке. Враћао се са конференције за штампу на којој је мој пријатељ Филип саопштио да одустаје од кандидатуре за шефа државе! Чим ме је видео, Бујке ми је сав усхићен рекао:
   „Знаш ли како је образложио повлачење кандидатуре?! Рекао је да се осећа као Александар Велики, који је, освојивши цео свет, стигао до Индије и бацио свој мач у Ганг јер после њега нико није достојан тог мача!”
   Треба рећи да сам тих дана завршавао мој епистоларни роман „Писма Аристотелу”, а писма је овом славном филозофу из Стагире писао Александар из Индије. И ту поче да ми се пали „лампица” у глави. Ако ја завршавам Александрова „Писма Аристотелу”, а мој пријатељ Филип помиње Александра на Гангу, онда ту непогрешиво делује теорија синхроницитета!

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, одмах поче да ми помаже:
    „Краљ Филип је, знамо, био отац Александру Великом и он је пре Александра хтео да „освоји цео свет”, баш као што је и твој пријатељ Филип на неки начин освојио свет. Али, авај, краљ Филип је страдао несрећно, у лову на лавове по шумама Македоније. А показаће се да је краља Филипа у лову убио кратким копљем његов син Александар! Томе је пак претходила свађа на Филиповој свадби са знатно млађом лепотицом Клеопатром. Да те подсетим – Филип је отерао Олимпијаду, мајку Александрову, и оженио знатно млађу лепотицу Клеопатру. О жестокој свадбарској свађи између Филипа и Александра потегли су се и мачеви, о чему уредно извештава и Плутарх, а њему, ваљда, треба веровати...”
   Овде Јунг повуче дим из своје сребрнасте патаренске луле, па настави:
   „Него, ту се помиње и двосекла ратна секира звана цептер! Њом су Трачани у рату цепали лобање својих љутих непријатеља. Једна таква секира нађена је и у делти Дунава, на острвцету Бело, поред Ахиловог гроба, што говори да је Троја била на Дунаву! Али, манимо сада то! Важно је рећи да су цептер секире носили трачки коњаници, верни Александрови ратници на путу за Индију. А ту цептер секиру носио је и краљ Филип, и можда су га звали – Филип Цептер!”

Позвао сам мог пријатеља да му испричам ову Јунгову досетку. Срели смо се у „Аероклубу” и он се запањио кад сам му све ово испричао.
   Јели смо татар бифтек и пили неко црно вино кад ме је он тајновито погледао право у очи и рекао:
   „Е, пошто си ти мени објаснио моје име и презиме, хајде да и ја теби кажем да си ти био Ватрени Змај Драгон и да си отео прелепу принцезу Тару римском цару Константину и сакрио си је у једну пећину на Сувој планини. Цар Константин није могао никако да прежали лепотицу Тару, па је од туге престоницу из Медијане код Наиса преселио чак на Босфор!”
   Ова Филипова прича у „Аероклубу” потпуно ме је зашашавила! Он је то приметио и из ташне извадио неку кутијицу. Пружио ми је кутијицу у руке и рекао:
    „Ево, поклањам ти ове Теслине наочаре! Ако их често носиш, сетићеш се да си некад био Ватрени Змај Драгон!”
   Почео сам да носим Теслине наочаре, поготово кад бих седео у лигенштулу, у мом Видову. Једног сунчаног дана са врха Суве планине приметих да ка мени лети нека огромна птичурина какву никад до тада нисам видео! Али, кад ми приђе ближе, изнад Видова, схватих да то није никаква орлушина, већ – огроман змај!? Ех, змај у 21. веку.

Слетео је поред Видовог храма и одмах сам препознао Ватреног Змаја Драгона, кога сам још као дете упознао из стрипова! Ах, како сам тада силно пожелео да будем змај Драгон! Штавише, сањао сам да сам змај!
   А тај змај Драгон из стрипова сада је стајао преда мном. На ноздрве му је излазила ватра, али очи су му биле плаве и благе и сигурно се принцеза Тара у њих загледала и напустила цара Константина.
    Помислио сам за трен да је Ватрени Змај Драгон само оптичка варка изазвана Теслиним наочарима. И брзо сам скинуо наочаре и протрљао очи, али преда мном је заиста стајао Ватрени Змај Драгон!
   Онда ми се одједном и обрати:
  „Ако хоћеш да пишеш за Политикин Забавник бајке о принцези Тари и мени, змају Драгону, ја ћу овде поред овог храма богу Виду сваког поднева долазити да ти испричам по једну бајку. Можда ћу неки пут повести и принцезу Тару, али ако се она загледа у тебе, спалићу те као ливадску стрњику!”
    На ову претњу зарежао је мој Стрибор, бели шарпланинац, а такав се рађа један у хиљаду и увек се нађе поред мог лигештула да ми затреба. И тихо рекох Стрибору:
    „Смири се, пријатељу, са овим змајем Драгоном није се качити! Нису ти то сувопланински вуци и шакали...”
   Елем, прихватио сам понуду Ватреног Змаја Драгона и он заиста поче да ми долази сваког дана у подне да би ми испричао по једну бајку.
    Ето, тако су настале бајке о Тари и Драгону.

натсавак текста можете прочитати у штампаном издању