Живот пише драме

БОЛАН ПОГЛЕД НА НЕТАКНУТУ ПРИРОДУ

Камен се одвалио и планинар је полетео низ стрмину. Кад се зауставио, имао је отворен прелом на нози. И био је сам...

Тридесеттрогодишњи Грег Хејн од малих ногу волео је да иде у шетње по природи. Мало-помало, како су године пролазиле, лагане шетње претварале су се у све захтевније подухвате. Природа га је узела под своје, па је само гледао на који врх може да се узвере. Једно време радио је као ватрогасац у дивљини, сплавар, водич по пећинама. Обишао је Орегон, Аљаску, Вермонт, Јуту. Завичајна Калифорнија и њене планине да се и не помињу. У једном тренутку схватио је да не би било лоше да заврши започете студије, па је почетком јула 2014. године дипломирао на Универзитету Хумболт. Ем свежа диплома, ем празник, Дан независности, то мора да се прослави. А како другачије него пешачком туром по Сијера Невади.
    Испланирао је петодневни одмор и кренуо из родитељске куће. Путања је одређена, од језера Флоренс до планине Годар, па онда назад. Тридесетак километара у једном правцу. На почетку руте уписао се у књигу планинара, што је био део обавезног поступка. Приметио је да је тек трећи човек који се те године одважио на такав подухват. Вероватно с неким разлогом. То је значило да је природа нетакнута – ништа од ђубрета, остатака роштиља и кампова.
    На самом почетку пута, а на врху Годара, дивио се погледу. Докле год је око досезало, уздизали су се врхови, гранитне стене. Иако је био јул, понегде се задржао и снег. Грег је направио неколико фотографија, па кренуо низбрдо. Стрмина је била прекривена шљунком. Полако је силазио, да не изазове неки одрон. Балансирао је, придржавао се за неке избочине. А онда му је један такав камен остао у руци.
    На несрећу, тај камен је придржавао далеко већу стену, која је почела да се обрушава ка њему. Пре него што је Хејн могао да јој се склони с пута, стенчуга га је ударила у десну потколеницу. Ударац га је одбацио на леђа на део под снегом. Сада му је ранац изигравао санке, па се клизао низ падину. Како се брзина повећавала, повређеним коленом ударио је у један камен. Погледао је надоле и видео да је кост пробила и кожу и панталоне одмах испод колена. Брзо је клизао ка стенама које су изгледале прилично оштро. Проценио је да ће завршити као млевено месо ако на њих налети при тој брзини. У тренутку је леву руку и леву ногу набио у снег и некако закочио. За њим је остао крвав траг.
   Успео је да се узвере на стену. Бол је већ почео да се шири, али он се трудио да не обраћа пажњу. Тако повређен није могао ни да мисли о наставку спуштања. На несрећу, у тој пустињи није било ни сигнала мобилне телефоније. Родитељима је рекао да се враћа у понедељак. Ако га не буде било, тек у уторак ће дићи узбуну. А сад је тек четвртак. Мораће да се ослони само на себе.

Први задатак био је да се некако утопли. Ако температура само мало падне, а хоће како се буде примицала ноћ, прети му хипотермија. С муком је скинуо танке панталоне, навукао дугачке чарапе и гаће, преко њих још један уложак, па дебеле панталоне преко свега. Обукао је све мајице које је имао код себе, укупно три, па преко тога јакну. Десну ципелу је изуо, у нади да ће тако мање повређивати унакажену ногу.
    Много је крварио, али био је толико свестан да схвати да ће, ако употреби стезник за подвезивање ране, вероватно изгубити ногу. Решио је да сачека колико год буде могао. До тада би могао нешто да уради у вези с оном кости. Перорезом је разрезао панталоне, а онда од неких ствари из опреме импровизовао газу и завоје. И ништа више.
   Сада је требало направити камп. Нешто ниже на стрмини, на ободу друге површине под снегом, била је равна стена. Хејн је добро осмотрио – била је савршена као лежај. Ставио је ранац на леђа и пробао да се тако спусти. Ранац је био кабаст и тежак, па му никако није успевало да маневрише.
    У ранцу је имао храну и воду за два дана. Вероватно ће моћи да преживи без тога; далеко важније му је било да задржи ствари, да буде колико-толико сув, а и понеко парче алата ће добро послужити. Зато храна и вода лете напоље. Четвороношке је кренуо ка стени. Убрзо је пузао од бола.
   Некако се довукао до оног снега, али се сада требало попети на стену, високу двадесетак метара. Требало му је добрих пола сата за тај подухват, уз стравичан бол. Кад се коначно сместио, осматрао је околину. На позиве у помоћ и дување у пиштаљку коју је имао код себе одговарао му је само одјек.

Преко дана је покушавао да се намести у положај који му је наносио најмање бола. Морао је да прати и знаке исцрпљености и губитка крви, а упркос напорима, више пута му се мутила свест.
    Ноћу је температура пала испод нуле. Грег је спавао на прескок, будио се сваких неколико минута, што од хладноће, што од бола. Зору је дочекао будан. Следећа два дана провео је на стени потпуно беспомоћан.
    У недељу ујутру приметио је да је крварење готово престало. Наставио је да урла и дува у пиштаљку, а током предаха је од камења које му је било надохват руке градио мало скровиште. Током дана је приметио да се из ране шири чудан мирис. Ивице ране почеле су да мењају боју. Инфекција је лако могла да се претвори у гангрену, која би му, у најбољем случају, однела ногу. Одвукао се до снега и с ране састругао прљавштину и мртво ткиво. Снег је ставио и у рану. Како се буде топио, вода ће је испирати и како-тако је одржавати чистом. Цео поступак пратило је урлање од бола. Кад је мало дошао себи, узео је неколико гутљаја воде од истопљеног снега.
    Отпузао је до склоништа, кад му се учинило да у даљини чује гласове. Адреналин је грунуо, урлао је колико год је могао, звиждао, шта све не, а онда је схватио да је реч о некој птици. То га је готово сломило. Вероватно му је ово последње планинарење.
    У понедељак ујутру Хејн је био толико исцрпљен да је једва гутао. Још неколико гутљаја воде од снега који је довукао у кабаници, али жеђ никако да спласне. Погледао је рану, која је изгледала још горе него раније. Мораће чешће да је испира, мада га је призор поновног пузања до снега испуњавао ужасом. Поврх свега почела је и киша. Грег се шћућурио испод кабанице, али је некако успео да остане сув.

У то време његов отац Даг већ се нервирао. Очекивао је сина, али овај никако да се појави. Неки осећај говорио му је да се догодило нешто лоше. Ипак, решио је да сачека до уторка.
    У ноћи између понедељка и уторка Грег је осетио да му нога полако одумире. Тада је схватио да му је једини спас да некако дође до језера у подножју планине. Тамо је топлије, мања је висина, а вероватно има и људи. Вукао се низбрдо с ногом заштићеном кабаницом. Успут је појео неколико инсеката – и то су били први залогаји у пет дана. Требала су му четири сата до језера. Тамо је већ направио боље склониште од грана.
    У уторак ујутру отац је дигао узбуну. У потрагу су се укључили месни шериф и добровољци, сви су се дали у претраживање тешко приступачног терена. Хеликоптери су надлетали подручје. И управо је један од тих хеликоптера видео и Грег. Док је испузао из склоништа, овај је одлетео. Бар је знао да га траже.
    Неколико сати касније опет је чуо тај звук. Сада је био на отвореном, па се тешком муком подигао на ноге и кренуо да млатара ранцем. Пилот му је дао знак да га је спазио и брзо се спустио на оближњу ливаду. Из хеликоптера су изашли спасиоци, који су га брзо ставили на носила и одвезли у болницу. Његова агонија била је готова.
    Следећих неколико месеци Грег Хејн имао је више операција. Лекари су успели да му спасу ногу. Све је опет било као раније, чак је наставио да иде на планинарење. Додуше, никад више сам.