Живот пише драме

СТРАХ НА ЛЕТУ 49

Отмица је трајала 30 сати. Уз девет спуштања, „ДЦ-9” је превалио више од 6400 километара

Стјуардеса Дона Холман припремала је кафу за капетана Вилијама Хаса у кухињици крај пилотске кабине авиона америчког превозника „Саутерн” на лету 49. Изненада, снажни путник округлог лица са брковима и афро-фризуром, Хенри Џексон, устао је са седишта и журно кренуо напред. Отворивши врата кухиње, стјуардесу је грубо обуухватио левом руком и лицем је окренуо према путницима. У десној руци стезао је хромирани револвер „смит и весон 38” и дрекнуо:
   „Да се нисте помакли! Отели смо овај авион и нека нико не покушава да се јуначи јер ће иначе одмах да постане мртав херој.”
   У средини путничке кабине други отмичар Луис Мур, стојећи на седишту и вртећи у руци пиштољ „лугер”, поновио је претњу свог ортака. За то време је трећи отмичар, Мелвин Кејл, свој 22-калибарски пиштољ држао уперен у врат друге стјуардесе Карен Чемберс.
   Путници, њих укупно 27, различито су реаговали. Једни су били шокирани, други престрављени, трећи у неверици или сасвим мирни. Пословни човек Френк Меркил на тренутак се загледао у Џексонове очи и у њима видео застрашујућу мржњу.
   Пет минута раније, тачно у 18 сати у петак 10. новембра 1972. године, четрдесеттрогодишњи капетан Хас и копилот Били Џонсон подигли су двомоторац „ДЦ-9” са писте аеродрома у Бирмингему у Алабами на лету ка Монтгомерију у истој америчкој савезној држави.
   Када је чуо звук кључа у брави пилотске кабине, Хас се окренуо да прихвати очекивану кафу. Али, уместо шоље топлог напитка, пред њим се нашла цев револвера. Хас је био познат по томе што никад није мењао израз лица. Такав је остао и овог пута. Кад је видео да је Холманова готово паралисана страхом, прибрано је рекао отмичару:
   „Можеш да будеш спокојан. Извршаваћемо сва ваша наређења.”
   Када се стјуардеса вратила у путничку кабину, где су остала двојица отмичара махала пиштољима и ручним бомбама, Џексон је ушао у пилотску кабину са следећим захтевом пилоту:
   „Усмери авион према Детроиту. Ми од тог града тражимо десет милиона долара или ћемо почети да убијамо путнике.”
  Хас му је на то мирно објаснио да за пут до Детроита авион мора да допуни гориво.
  „Онда узмите гориво у Џексону! И нека се нико и ништа не приближава авиону, осим човека задуженог за гориво.”
   На аеродрому у Џексону, у држави Мисисипи, отмичар је извукао осигурач из бомбе и, држећи је капетану Хасу крај ува, прстом притискао капислу како би спречио експлозију. Кад је сипање горива завршено, Џексон је вратио осигурач бомбе на место и наредио полетање.

Убрзо пошто је Хас почео да кружи изнад Детроита, тамошњем полицијском мајору Роману Грибсу је из Федералног истражног бироа саопштен захтев отмичара.
   „Ви мора да се шалите? То је исувише новца. И зашто они то траже баш од овог града?”, узвикнуо је мајор.
   Ускоро је добио одговор. Џексон (25) и Мур (27) били су у Детроиту ухапшени због силовања, али су нешто касније пуштени уз кауцију од 500 долара. Од града су захтевали четири милиона долара, сматрајући га одговорним за суровост коју су у затвору доживели од полицајаца. Трећи отмичар Кејл (21) из Оук Риџа у Тенесију био је Муров полубрат. Он је 1971. године, због крађе, осуђен на петогодишњу казну затвора, али се две недеље пре отмице авиона бекством домогао слободе.



   После двосатног кружења изнад аеродрома у Детроиту, и уверавања која су отмичарима стизала из командног торња да ће новац бити сакупљен, резервоари авиона били су готово празни. Зато су отмичари наредили Хасу да лети у оближњи Кливленд и тамо допуни гориво.
   Чим је то учињено, Џексон је наредио Хасу да лети за Торонто.
   Око 4 ујутру – 10 сати од отмице – авион је у великим круговима кружио изнад кишом и снегом засутог Торонта. Неки путници су дремали с прекидима, други су тупо буљили у седишта испред себе. У том тренутку „Саутерн” је радио-везом саопштио да је 500.000 долара, сакупљених у Детроиту, пребачено у Торонто. Отмичари су то одбили као недовољно. Авион је још једном морао да се спусти по гориво. Када су поново узлетели, Џексон је бесно поручио људима у контролном торњу на аеродрому у Торонту:
   „Уморни смо од свега овога. Неће више бити ’лудирања’ по ваздуху. Одмах летимо према Оук Риџу и обрушићемо се на тамошњу нуклеарну централу.”

У суботу ујутру, око 8 сати, Хас је почео да кружи изнад Оук Риџа и Ноксвила у Тенесију. Два сата касније био је присиљен да, због допуне горива, слети у Лексингтону у Кентакију. После тога је наставио да кружи изнад Оук Риџа.
   Пошто до поднева тражени новац није био сакупљен, Џексон је уперио револвер у Хаса и наредио му:
   „Обрушавај се на централу!”
   „Не могу. Испод нас су облаци и сада нема начина да се тачно утврди где се она налази”, одговорио му је Хас, уз молбу да се ултиматум продужи за један сат.
   Џексон је пристао, а затим копилоту Џонсону наредио да радио-везом пренесе поруку отмичара: „Ултиматум се продужава за сат. За то време морају да нам се обезбеде новац, седам панцира, заштитни шлемови и потврда председника Никсона да ћемо добити десет милиона долара. Такође и храну, пиће и цигарете за посаду и путнике. Ако се захтеви не испуне, наредићемо капетану да авион обруши на атомску централу.”
   Нешто пре истека ултиматума јављено је да ће отмичаре на аеродрому у Чатануги, у Тенесију, чекати два милиона долара.
   Чим је усмерио авион према Чатануги, капетан Хас предложио је Џексону да ослободи путнике, кад он и његова два ортака преузму обећани новац. Упркос обећању, то се није догодило. Узнемирени гомилама људи, окупљеним на околним узвишењима и паркингу шопинг-центра на аеродрому, отмичари су почели да вичу на путнике. А када се авион сасвим приближио писти, наредили су им да спусте главе између бутина и да нико не проговара.

Цистерна с горивом и нешто мањи камионет, у коме је било оно што су отмичари тражили, полако су се приближавали. Џексон и Мур изашли су из авиона, брзо покупили све што им је послато и вратили се назад.
   Чим је црево за гориво враћено према цистерни, Џексон је наредио пилоту: „Идемо. Лети за Хавану. И реци им да захтевамо да нас лично Фидел Кастро чека на аеродрому.”
   Када је Хас почео да се приближава хаванском аеродрому „Хозе Марти”, Мур је дрекнуо на путнике:
   „Сагните се сви! Главе међу бутине!” Кад се авион зауставио, Џексон и Мур изашли су наоружани пиштољима и бомбама. Од кубанских војника и особља аеродрома, који су их одмах окружили, тражили су да се виде с Кастром. Уместо било каквог одговора, војници су само још ближе пришли отмичарима. Њих двојица су им запретили бомбама, а онда се трком вратили у авион.
   Пошто је авион већ пун сат стајао на писти, а стање било врло напето, Френк Моркил понудио је отмичарима да им помогне својим знањем шпанског језика. У пилотској кабини посадили су га на помоћно седиште и он се на шпанском обратио контролном торњу:
   „Ова ситуација траје већ 22 сата. Отмичари су спремни на све. За име Бога, усвојите бар неки од њихових захтева.”
   Једини одговор било је приближавање цистерне с горивом. Али, и тај посао урађен је траљаво, јер је возач цистерне толико журио да је резервоаре само делимично напунио.
   Џексон је наредио Хасу да одмах узлети. Пилот је послушао наредбу и у ваздуху, ради допуне горива, авион усмерио ка аеродрому у оближњем Ки Весту, на Флориди.
   Тамо је Џексон, кад су резервоари напуњени, рекао Хасу:
    „Лети за Швајцарску.” Међутим, пошто му је пилот објаснио да је то немогуће у њиховом малом „ДЦ-9”, отмичар се сагласио да лете у Орландо.

Док се авион приближавао том граду, одлука од животне важности за његове путнике донета је у телефонском разговору, обављеном између два доста удаљена америчка града. Оперативни директор Еф-Би-Аја Патрик Греј је из своје куће у Конектикату позвао службенике Бироа у америчкој војној бази Мекој у Орланду и кратко им наредио:
   „Овај авион не сме поново да узлети.”
   План шефа Еф-Би-Аја био је да се отетом авиону онеспособе точкови. Потом би његови агенти, у погодном тренутку, савладали отмичаре и ослободили путнике и посаду.
  Док је на аеродрому у Орланду у авион точено гориво, петнаест агената, наоружаних аутоматским пушкама, прикрало се задњем делу летелице. Чим је пуњење горива завршено, осули су паљбу по гумама на точковима авиона. Летелица се одмах нагла улево јер су јој обе гуме на тој страни биле избушене. Две гуме на десној страни и једна испод „носа” авиона остале су читаве. У првом тренутку Џексон и Мур били су збуњени и запрепашћени оним што се догодило. А кад су се прибрали, полудели су. Затим је Џексон дрекнуо:
    „Почећемо да убијамо путнике и да их избацујемо кроз прозор! Ти си први, Харолде!” (Мислио је на копилота Била Харолда Џонсона који је путем радија одржавао везу између авиона и контролног торња.) „Ти си нам ово сместио! Рекао си им да то учине! Зато ћемо да те убијемо.”
   Двојица отмичара су, уз вриску престрашених стјуардеса, зграбили Џонсона и одвукли га у путничку кабину и положили га на под. Џексон је опалио, а Џонсон је крикнуо од бола у рањеном десном рамену. Отмичар је још једном повукао ороз, али је пиштољ затајио. Мур му је тада рекао:
   „Ово је довољно. Немој да га убијеш, можда ће нам затребати.”
   Џексон је копилота, коме се низ рукав беле кошуље сливала крв, вратио у пилотску кабину и потом викнуо на Хаса да подигне летелицу. Кад му је овај одговорио да то, због избушених гума, није могуће, претећи је заурлао:
   „Полећи како знаш, или ћемо почети да убијамо људе.”
    Авион је поскакивао, шкрипао и дивље се тресао док је рулао по писти. Делови две избушене гуме били су усисани у леви мотор. Два огољена наплатка левих точкова правила су бразду на писти из које су севале варнице. Упркос свему томе, Хас је успео да подигне авион од тла. „ДЦ-9” је полетео у ноћ.
   Џексон му је рекао: „Лети за Хавану.” Летелица је кренула према југу. У 23.30 Хас је позвао Моркила у пилотску кабину да би овај разговарао са контролним торњем на аеродрому „Хозе Марти”.

Када су се резервоари готово испразнили, Хас је полако почео да припрема летелицу за спуштање. Оштећена летелица нагло се приближавала земљи. Хас је улагао све своје знање и искуство да би то испало што безбедније. Када су два лева точка, без гума, дотакла писту, испод њих је почело варничење. Авион је поскакивао и шкрипао. Прозори су испадали, зидови су се ломили и, док јој се стајни трап пушио, летелица се најзад зауставила. Било је тачно 00.32 сата, недеља 12. новембра. После више од 30 сати, девет спуштања и око 6400 пређених километара, лет 49 најзад је завршен.

* * *

   Куба је у САД одмах вратила отети авион, путнике, посаду и новац који су отмичари добили као откупнину. Хенри Џексон и Луис Мур најпре су пред кубанским судом осуђени на 20, а Мелвин Кејл на 15 година затвора, па потом изручени Америци.