За читање и уживање – Емброуз Бирс

ЈЕДАН ОФИЦИР, ЈЕДАН ЧОВЕК

Капетан Графенрид стајао је на челу своје чете. Пук није био у дејству. Чинио је део предње борбене линије, која се видљивом дужином од близу две миље протезала удесно преко отвореног терена. Лево крило застирала је шума; линија се и надесно губила из вида, али се пружала миљама. Стотину јарди позади налазила се друга линија; иза ње, резервне бригаде и дивизиони у врстама. Артиљеријске батерије заузимале су међупростор и китиле врхове ниских брегова. Групе коњаника – генерали са својим штабовима и пратњама, те виши официри из пукова иза стегова – нарушавале су правилност стројева и врсти. Многе од тих прилика што су привлачиле пажњу држале су догледе на очима и непомично седеле, равнодушно мотрећи предео пред собом; друге су долазиле и одлазиле лаганим касом, разноссћи наређења. Било је ту водова болничара са носилима, болничких возила, поворки кола са муницијом, и официрских слугу у позадини свега – свега што се видело – јер и иза тога, дуж путева, миљама се настављало свеколико мноштво небораца, који су са својим разноврсним пртљагом распоређени на неславну, али важну дужност задовољавања многих борачких потреба.
   Војска на борбеној линији у очекивању напада, или спремна да нападне, одаје чудне супротности. Спреда су тачност, уштогљеност, чврстина и тишина. Према позадини су те одлике све мање и мање упадљиве, и коначно се, сходно простору, сасвим изгубе у збрци, комешању и граји. Истоврсно постаје разноврсно. Понестаје јасноћа; мировање прелази у очигледно бесциљну радиност; склад ишчезава у метежу, ред у нереду.
    Посвуда гунгула и непрестани немир. Људи који се не боре никад нису спремни.

Са положаја десно од своје чете у првом реду, капетан Графенрид је имао чист видик према непријатељу. Пред њим је лежало пола миље отвореног и готово равног тла, а иза тога неправилан шумарак, који је покривао благу узвишицу; нигде видљивог људског створа. Није могао да замисли ништа мирније од тог пријатног пејзажа распростртих смеђих поља, над којима је ваздух почињао да трепери под топлином јутарњег сунца. Никакав звук није допирао из шуме нити са поља – чак ни лавеж пса или кукурикање петла од плантажерске куће што се назирала у дрвећу на гребену. Ипак, сваки човек у овим миљама људи знао је да се налази очи у очи са смрћу.
   Капетан Графенрид никада у животу није видео наоружаног непријатеља, а рат, у којем је његов пук узео учешћа међу првима, беше две године стар. Имао јс ретко преимућство војног образовања, и кад су му другови одмарширали на фронт, он је издвојен за управну службу у престоници своје државе, где се мислило да би могао бити најкориснији. Као рђав војник приговорио је, а као добар повиновао се. У блиским службеним и личним односима са гувернером своје државе, и уживајући његово поверење и наклоност, одлучно је одбио унапређење и допустио да га нижи претекну. У његовом удаљеном пуку смрт бејаше марљива; упражњена места међу вишим официрима стално се указиваху; но, из витешког осећања да ратне награде по праву припадају онима који подносе непогоду и терет битке, он је задржао свој скромни чин и великодушно потпомагао успехе других. Његова тиха доследност најзад је победила: ослобођен је мрских задатака и упућен на фронт, и сада, неопробан у ватри, стајаше у првој борбеној линији као заповедник чете прекаљених ветерана, за које је био само име, и то име узречица. Нико – чак ни они међу сабраћом официрима у чију се корист био одрекао својих права – није имао разумевања за његову приврженост дужности. Били су сувише заузети да би били правични; на њега се гледало као на неког ко је избегавао своју обавезу док није против воље притеран на бојиште. Сувише поносит да објашњава, а опет не толико огуглао да не осећа, могао је само да трпи и да се нада.

У целој Федералној војсци нико тог сунчаног летњег јутра није прихватио битку радосније од Ендертона Графенрида. Дух му беше раздраган, чула разуздана. Био је у стању умног заноса и једва је подносио оклевање непријатеља да једном крене у напад. Њему је ово била прилика – за исход уопште није марио. Победа или пораз, како Бог буде хтео; и у једном и у другом случају он треба да се докаже као војник и јунак; треба да одбрани своје право на поштовање код својих људи и другарство своје официрске сабраће – право на уважавање код својих старешина. Како му је срце поскочило у грудима кад је труба одсвирала подстицајне тонове „збора”! Како је лака корака, једва свестан земље под ногама, ступио напред на чело своје чете, и са каквим је ликовањем примио к знању тактички распоред којим је његов пук смештен на предњу линију! Па, ако се случајно и сетио два црна ока што би могла да унесу нежније светло у ишчитавање извештаја о поступцима тог дана, ко да га криви за ту неборбену мисао или да то рачуна у срозавање војничког жара?
    Изненада, из шуме пола миље напред – наизглед из горњег грања дрвећа, а у ствари са гребена позади – уздиже се високи стуб белог дима. Тренутак потом допре снажна трештећа детонација, праћена – готово продужена – гадним хујањвем, што као да је прескакало преко простора непојмљивом брзином, прерастајући из шапата у рику тако нагло да је пажњи измицала поступност његовог стравичног напредовања! Видљиви дрхтај пројури војничким стројевима; сви се узмуваше. Капетан Графенрид узмаче и избаци шаке пред главу, са длановима окренутим упоље. Чим је то учинио, зачу продоран, звонак прасак, и на падини брега иза линије угледа жестоки ковитлац дима и прашине – експлозију гранате. Прошла је стотинак стопа лево од њега! Чуо је, или му се учинило да је чуо, пригушен, подругљив смех, и окренувши се у том правцу, виде очи свог поручника како га нетремице посматрају са непогрешивим изразом уживања. Он осмотри лица у првим редовима. Људи су се смејали. Њему? Та помисао поврати боју његовом бескрвном лицу – поврати је превише. Образи су му пламтели грозницом стида.

На непријатељски хитац није одговорено: официр који је заповедао тим изложеним делом фронта очито није желео да изазива канонаду. Због те уздржљивости капетан Графенрид би свестан осећања захвалности. Није знао да је лет топовског танета тако застрашајућа појава. Његова представа о рату већ је истрпела дубоку промену, и увиђао је да му се нови утисак испољава у приметној пометњи. Крв му је кључала у жилама; осећао је гушење и слутио да ће, уколико буде морао да изда наређење, то бити нечујно, или бар неразумљиво. Рука у којој је држао сабљу дрхтала је; друга се мицала махинално, хватајући се разних делова његове одеће. Било му је тешко да стоји мирно и уображавао је да су његови људи то примећивали. Да ли је то страх? Страховао је да јесте.

Емброуз Гвинет Бирс (1842–1914) био је амерички новинар, песник и писац. Његов отац, сиромашни сељак по имену Марко Аурелије Бирс, имао је лепу библиотеку, а стриц Луције Вер био је велики идеалиста и дивно је причао разне приче. Пристојно образовање стекао је у војној школи у Кентакију, а до 1861. већ је био у рату, као добровољац Уније. После рата живи у Сан Франциску и објављује прве приче. Од 1887. године почиње да ради у „Сан Фанциско егзаминеру” Вилијама Рандолфа Херста. На Херстов позив сели се у Вашингтон и пише о корупцији у изградњи јужног крака Пацифичке железнице. После смрти двојице синова и жене све чешће одлази у Мексико, код Панча Виље. Убрзо после изјаве да је „бити гринго у Мексику права еутаназија” нетрагом је нестао.
   У нашим крајевима био је омиљен писац и објављене су му „Необичне приче”, „Ђаволов речник”, „Фантастичне басне”, „Приче о војницима и цивилима”.

    Однекуд здесна пристиже, послужен ветром, тихи испрекидан хук налик хуку океана у олуји – хуку воза у даљини – хуку ветра у борју – три звука тако слична да ухо, без помоћи разума, не уме да их разликује један од другог. Војничке очи окренуше се у том правцу; официри на коњима уперише тамо своје догледе. Неки неуједначени дамар мешао се са тим звуком. Помислио је, испрва, да му то у ушима тутњи узбуркана крв; потом да је добовање удаљеног бубња.
    „Отворен је бал на десном крилу”, рече неки официр.
   Капетан Графенрид схвати: звуци беху пушчана и топовска паљба. Климну главом и покуша да се осмехне. Није, изгледа, у том осмеху било ничег заразног.

Сада дуж ивице шумарка преко пута изби светла пруга од облачака плавог дима, претходећи праштању пушака. У ваздуху се зачу продорно, оштро шиштање, које се нагло заврши тупим ударцем у близини. Човек поред капетана Графенрида испусти пушку; колена му попустише и он, полетевши незграпно напред, паде ничице. Неко узвикну: „Лези!” те се мртвац једва разликовао од живих. Као да је тих неколико пушчаних хитаца усмртило десет хиљада људи. Само виши официри остадоше на ногама; њихов уступак опасности састојао се у томе да сјашу и пошаљу коње у заклон иза ниских брежуљака одмах позади.
    Капетан Графенрид лежао је уз мртвог човека испод чијих је груди истицао танак поточић крви. Ширио је слаб, слаткаст мирис који му се гадио. Лице беше сабијено у земљу и спљоштено. Већ је изгледало жуто, и било је одвратно. Ништа није указивало на славу војничке смрти нити ублажавало огавност случаја. Није могао да окрене леђа лешу, а да се истовремено не окрене и од своје чете.

Усредсредио је очи на шуму, где све опет бејаше мирно. Покушао је да замисли шта се тамо догађа – трупе како се постројавају за напад; топове које рукама гурају ка ивици чистине. Уображавао је да може да види њихова црна ждрела где провирују из шибља, спремна да изруче пљусак пројектила – попут оног чије му је пиштање тако уздрмало живце. Истезање очних мишића почело је да га боли; пред очима као да му се навлачила магла; више није могао да види преко поља, а није хтео да скрене поглед да не би видео мртваца поред себе.
   Плам битке није сада буктао нарочито јарко у тој ратничкој души. Услед непомичности дошло је до самопосматрања. Настојао је радије да размотри своја осећања него да се истакне храброшћу и оданошћу. Исход га је дубоко разочарао. Он покри лице шакама и гласно зајеца.
   Мукли хук битке постајао је здесна све разговетнији; хук се, заправо, претворио у тутњаву, добовање, грмљавину. Звуци су, изокола, косо продирали спреда; очигледно, непријатељево лево крило потискивано је уназад, и ускоро ће наступити повољан трснутак да се крене на избочину његове борбене линије. Тишина и тајанственост испред беху злослутне; сви су осећали да оне нападачима не предсказују ништа добро.
    Иза полеглих трупа одјекнула су копита коња у галопу; људи се осврнуше. Туце штабних официра јахало је на разне стране према заповедницима бригада и пукова, који су поново били у седлима. Још часак и заори се хор гласова што у међусобном нескладу извикиваху исте речи: „Батаљон, мирно!” Људи поскакаше на ноге, и заповедници чета их постројише. Очекивали су реч „напред” – очекивали, такође, устрепталих срдаца и стиснутих зуба, налете олова и гвожђа што ће их смлатити чим се помакну да изврше то наређење. Наређење није дато; олуја није грунула. Одлагање беше страхотно, залуђујуће!  Растројавало је као одуговлачење на гиљотини.
    Капетан Графенрид стајаше на челу своје чете, са мртвацем поред ногу. Чуо је битку здесна – клепетање и прасак пушака, непрестану грмљаву топова, невезане покличе невидљивих бораца. Уочавао је облаке дима како се уздижу из удаљених шума. Запазио је језиву тишину шуме пред собом. Ове супротстављене крајности обузеле су му сва чувства. Напрезање његовог нервног склопа било је неиздржљиво. Наизменично му је бивало вруће и хладно. Дахтао је као пас, а онда заборавио да дише, све док га несвестица није подсетила на то.
    Изненада се смири. Погледавши надоле, очи му падоше на голу сабљу коју је држао вршком уперену ка земљи. Из тог угла приказала му се скраћено и подсећала донекле, мислио је, на кратку оштрицу древног Римљанина. Уобразиља беше пуна наговора, лодмуклог, кобног, херојског!

Наредник у стражњем реду, одмах иза капетана Графенрида, опази сада чудан призор. Пошто му је пажњу привукао неуобичајен капетанов покрет – изненадно пружање шака напред па њихово силовито повлачење, уз избацивање лактова, као при завеслају – виде како између официрових рамена избија блистави метални врх који настави да излази до дужине од око пола руке – сечиво! Било је овлашно прошарано жилицама црвеног, а шиљак му се толико примакао наредниковим грудима, и тако брзо, да овај у страху устукну натраг. Тог часа се капетан Графенрид свали полако напред, преко мртвог човека, и умре.
    Недељу дана касније, генерал-мајор који је заповедао левим корпусом Федералне војске поднео је следећи службени извештај:
   „Господине: У погледу окршаја од 19. о. м. имам част јавити вам да, услед непријатељевог повлачења са мог фронта ради пружања појачања свом потученом левом крилу, моја јединица није озбиљније дејствовала. Моји губици били су како следи: Погинули – један официр, један човек.”

Из књиге
''Приче о војницима и цивилима''.
Превео Никола Ђорђевић