Живот пише драме

НИЗ ДИВОВСКО РЕНДЕ

Спелеолог се укопао у месту. Одрон! Негде с висине сурвало се стење и затворило улаз. Био је заробљен, без опреме.

Спелеолог Хосе Калво непомично је стајао. Зурио у таму. Чекао да се очи привикну на мрак и то тамо где је до пре неколико тренутака допирало макар мало светлости. Усред пећине у Националном парку Тинго Марија, североисточно од Лиме, у Перуу.
   У утробу планине ушао је неколико минута раније, тог 15. јула прошле године. Желео је да сазна има ли неких околних пролаза, којима може да се стигне до познате пећине Хуанко. Угледао је отвор добрано сакривен шибљем. Оставио је опрему пред улазом, раскрчио растиње. Очигледно нико деценијама није прошао туда.
   Затекао је малу дворану. Завршавала се зидом, усправним и готово потпуно глатким. Као да га је направила људска рука. Истраживао је близу улаза, колико год да му је допуштала светлост. Потом је извадио батеријску лампу из џепа и закорачио дубље у пећину. Неколико секунди касније, заглушила га је бука. Потом потпуна тама. Спелеолог се укопао у месту. Одрон! Негде с висине сурвало се стење и затворило улаз. Био је заробљен, без опреме. Готово голорук налазио се у планини. Знао је да нико неће доћи да га тражи. Пријатељима је рекао да иде у истраживање пролаза, али за овај нико није знао. И да крену да га траже, никада неће наћи улаз испод тона камења.
   Слегла се прашина, очи су се колико-толико навикле на мрак. Није желео да троши батерију лампе, макар док то не буде неопходно.

Назирао је оно што никако није желео. Исту ону стену, готово целом ширином дворане. Пипао је, тражио неку рупу, пролаз, било шта. Бауљао је, спуштао се. Нигде никаквог отвора, ничега што би личило на пролаз.
   Онда је осетио нешто. Као да га је ошинуло по стопалу. Потом претрчало преко другог. Укључио је лампу и усмерио сноп. Испред зида стајао је повелики пацов. Кезио је зубе. Калво је покушао да га отера. Гледао је да дохвати неки камен и погоди животињу. Мрзео је пацове. Онда је схватио.
   Тај глодар морао је однекуд да изађе. Ипак је бацио камен, али пазио је да не погоди животињу. Пацов се узвртео, а онда нестао у једном делу зида. Спелеолог је осветлио ту страну. И схватио да до тада није приметио јако узан процеп, при самом дну. То је био једини пут. Само што није знао куда води. Легао је на стомак, укључио лампу и запузао за пацовом.
   Пролаз је био свега пола метра висок. Одгуркивао се стопалима, напредовао полако. Све дубље и дубље, у утробу планине. Осветљивао је лампом. Нигде ничега. Онај пацов је нестао. Мора да је излаз негде даље. Незгода је само што је свод био све нижи. А он је потпуно изгубио осећај у ком правцу се креће. Могао је само да се нада да је на правом путу. Једином, заправо.
   Било му је хладно. Руке је стално држао испред себе, пузао полако. Брже није могао. Пролаз се убрзо сузио толико да више није могао да их врати. Могао је само напред. С ко зна колико хиљада и милиона тона камена и земље изнад себе. На све то, слабила је и светлост лампе. Једва да је бацала слабашан наранџасти сјај, батерија је била на измаку.
   Хосе је једва дисао. Дрхтао је, што од хладноће, што од напора, што од страха. Никада до тада се није толико уплашио. Мислио је да у подземљу за њега нема непознаница, да никада ништа неће моћи да га престрави. Управо је схватао колика је то заблуда била. Пузао је уском пукотином у стени. Онај пролаз се претворио баш у то. Зауставио се и чврсто склопио очи. Лежао је без покрета, покушавајући да обузда дисање. Потом је полако наставио напред.
   Светло је коначно уминуло. Утонуо је у мрак. Пролаз се све више сужавао. Свод је притискао спелеолога. Више није пузао. Гурао се напред. Лампом је пипао испред себе. Ударао у стену. Чуо је како се стакло разбило. Опипавао је стену испред себе. Наишао је само на чврст зид. Тунел више никуда није водио. А он није могао ни да макне. Како напред, тако ни назад.

Да би се одгуркивао назад, морао је да се подигне на руке. А то није долазило у обзир. Свод је био превише низак. Ако је и покушао, гурао би га назад и прикивао за тло. Укочио се од страха. Дубоко и брзо је дисао. Тако је гушио крик.
   Поново је покушао да се повуче назад. Ножним прстима је гребао и качио се за камење, палчевима упирао о тло. Осетио је да се померио неколико центиметара. То му је дало нову снагу. Можда ипак успе?
   Сада га је стена притиснула са стране. Покушавао је да пребаци тежину уназад. Мишићи су се грчили, рамена запињала о стене. Издахнуо је, покушао потпуно да опусти руке и ноге. Желео је да буде што мањи. Поново се повлачио ножним прстима. Потом палчевима. Рамена су се поново заглавила. Трзао је куковима. Полако се померао, али га је стена и даље гњечила. Више се није суздржавао. Урликао је. Плућа напуњена ваздухом су га прибила уз тло. Леђа за свод.
    Није више могао назад. Одгурнуо се стопалима и вратио на место с којег је кренуо. Истегао је руке колико год да је могао. Пипао је тло пред собом. Рамена су се раширила и додатно заглавила. Више није могао да помера руке под углом. Само је прстима пипао, све трудећи се да захвати што већу површину. Помислио је да је то крај. Умреће заглављен. Молио се да то макар буде брзо. Знао је да неће.
   Појавили су се и пацови. Осетио је како му миле око ногу, њушкају. Покушао је да се ритне и одбаци их. Скичали су, повлачили се, али се исто тако брзо и враћали. Када су кренули ка глави, заурлао је. Потом осетио како га је реп ударио посред лица.

Тек онда је схватио да јуре некуда напред. Смирио се, пустио да му трче преко руке. Осетио је да скрећу негде лево. Ногама се одгурнуо још мало. Даље није могао. Покушавао је да разазна било шта у мраку. Без успеха. Али ваздух се комешао, осећао је то на лицу. Прво од покрета пацова, потом од струјања које је долазило са те стране. Ваздух га је хладио.
   Снажно се одгуркивао о десни зид. Левом руком је претраживао простор испред себе. Тражио је леви зид. Није га било. Тек онда му је кроз главу прострујало да се заглавио на месту где се тунели укрштају. Попречно се пружао други тунел, баш онај у коме су нестали пацови. Ишао је под правим углом. Хосе се вратио тек колико је могао да се одгурне. Чешао је лицем зид пред собом. Прибио се уз стену. Савио је руке, потом повукао и ноге. Ушао је у други тунел.
   Овај није био ништа шири, нити је свод био виши. Наставио је да се провлачи. С њега је липтао зној, дрхтао је од страха. Али је настављао. Одгуркивао се ножним прстима по два или три центиметра. Осећао је како пацови пролазе поред њега. Стена му је секла слабине и леђа. Као да се гурао уз дивовско ренде. Оно што му је давало снагу били су нови и нови налети ваздуха. Испред њега је неки отвор.
   Стењао је, грчио мишиће. Потом их опуштао, пузећи напредовао. Утом се и тунел незнатно проширио. После неколико метара још више. Свод је и даље био низак, али је макар путања била шира. Као да се пукотина у стени ширила. Полумртав се вукао метар по метар. Потрајало је. Још неколико метара. Потом се свод нагло подигао. Одгурнуо се што је снажније могао. Осетио је ваздух на лицу. Изгубио ослонац. Тек онда је схватио да горњом половином тела лежи у некој већој дворани.

Неколико секунди је жмиркао. Било је светла. Допирало је од улаза. Одакле и ваздух. Хозе се вукао по поду дворане. Покушао је да се придигне. Срушио се. Поново се осовио на ноге, ослонио на зид. Тетурао се ка излазу. Осећао се као да га је планина сажвакала и испљунула. Што и није било далеко од истине.