Живот пише драме

НЕВОЉА У ЦАРСТВУ ОБЛАКА

Чувени певач још чувенијих „Ајрон Мејден” у свом прастаром трокрилцу приметио је да неконтролисано губи гориво. Претила је опасност да страда као и претходни власник авиона...

Посетиоцима аеро-митинга заказаног за 5. јул 2014. године у Небворту у Енглеској обећана је посебна посластица. Присуствоваће ономе што је до пре неку годину било готово незамисливо: ваздушном двобоју авиона из Првог светског рата. Реплика, али потпуно верних оригиналу. Све је исто, осим што овде, наравно, није било бојеве муниције.
   Негде око поднева зачула се грмљавина мотора. Однекуд је долетео немачки „фокер ДР1”, трокрилац који је прославио Манфред фон Рихтхофен, познатији као Црвени барон.  Додуше, овај није био обојен у препознатљиво црвено, али су црни крстови били на местима. Супротставио му се енглески „сопвит камел”. Авиони су се јурили небом, избегавали један другог, као да су процењивали противника. Потом се залетали, испаљивали рафале. Ћорака, подразумева се. На земљи су отворених уста посматрали обрачун. Као и њихови преци у рововима, читав век раније. Неколико минута касније, „фокер” се окренуо и нестао. Пилот „сопвита” поздрављен је повицима и аплаузима. Мало касније оба авиона приближила су се писти за слетање. Зауставили су се један иза другог. За дивно чудо, победнику у „сопвиту” честитало је свега неколико њих. Већина се окупила око „фокера”. Како и не би, када је за командама седео чувени Брус Дикинсон, певач још чувенијих „Ајрон Мејден”.
   Поред онога по чему је познат милионима, Дикинсон је и пилот. Почео је у тридесетим годинама, после деценија занимања за све што може да лети. Као клинац желео је да буде војник, али се на време окренуо музици. Како обичава да каже, „на срећу оружаних снага Њеног Величанства”. Од летења на спортским авионима напредовао је до „боинга 747”. Тако бенд на бескрајне турнеје широм света превози лично певач. Свих ових година накупио је преко 7.000 сати налета. А колико то добро ради потврђује и поверење Краљевског ваздухопловства, које му је 2008. године поверило превоз колега пилота из Авганистана.
   Потпуно је природно да је Брус Дикинсон друговао  с Џоном Дејом, бившим војним пилотом. Овај потоњи је у Енглеској, а и широм света био познат по прављењу реплика чувених историјских летелица.

Тако су из његове радионице излазили модели авиона из пионирског доба авијације, потом они из Првог светског рата. Посебно му је био драг „фокер ДР1”, који је направио по оригиналним плановима, практично ни од чега. На том авиону летео је на разним аеро-митинзима. Многи су нудили богатство за машину, али Деј није хтео да га прода. Онда је 15. маја 2014. године сео у један други авион. Неколико лупинга касније, упао је у ковит из кога није успео да се ишчупа. Авион се зарио носом у ливаду. Из кабине су извадили тело пилота. Његова удовица касније је продала добар део флоте, а омиљени му „фокер” могао је да заврши само на једном месту. Брус Дикинсон добио је нову играчку.
   Није прошло много, а „фокер” је поново летео на небу изнад Енглеске. После ситних поправки, постао је главна звезда бројних аеро-митинга. Тако и на оног с почетка приче. Летело се докле год је трајала сезона. Онда је завршио у хангару, да чека следеће лето и нову летну сезону.

Због бројних обавеза око бенда Дикинсон је могао да се посвети свом љубимцу тек почетком августа. Авион је пребачен на спортски аеродром у Бакингемширу, на југоистоку Енглеске. Простране травнате писте биле су готово савршене за трокрилац. Најбољи механичари проверили су сваки завртањ и свако црево, иако је авион био одлично одржаван и у хангару. Дикинсон је намеравао да полети 10. августа.
   Дан је био сунчан, небо тек с понеким облаком. Савршен дан. Поготово у авиону отворене кабине. Ипак, Дикинсон је био обучен по свим прописима. Шал, јакна, наочаре, све је било на месту. Механичари нису пунили резервоар до врха. Није било потребе. Направиће неколико кругова изнад околине,  да разради машину. Тек следећих дана обавиће неке дуже летове.

Око поднева авион је намештен за полетање. Особље је завртело елису, Дикинсон полако давао гас. Мотор је прорадио без тешкоћа. Авион је брзо рулао ливадом. Неколико секунди касније, већ је био у ваздуху. Дикинсон је извео заокрет и убрзо нестао с видика.
   Авион је достизао све веће висине. Пилот није желео да претерује и испитује да ли може да достигне „плафон” лета на око 5.000 метара. Има времена за то. Висиномер је показивао 2.000. То је сасвим довољно. Гледао је поља испод. Потпуно правилно омеђена, наликовала су шаховској табли. Направио је неколико лупинга, колико да размрда и себе и машину. Котролисао је на инструменте. Висиномер и брзиномер радили су беспрекорно. Само би мерач горива повремено шетао горе-доле. Један ударац руком по инструмент-табли и престао је. Макар на неколико тренутака.

Казаљка је брзо наставила да скаче, потпуно неконтролисано. Нешто очигледно није било како ваља. Дикинсон је поново покушао шаком да је утера у ред. Нема много тога што је могао да уради у кабини, усред лета. Смирила се, да би брзо почела да пада. Полако је одузимао гас. Спуштао се. На око 500 метара висине казаљка је стала. Потом наставила да пада. Много брже него што је уобичајено. Машина је очигледно трошила много више горива од предвиђеног.
   Извио је главу колико год је могао, гледао да ли однекуд цури гориво. Друго објашњење није имао. Међутим, при великој брзини ништа није могао да види. Успорио је и спустио авион још ниже. Сада је већ био видљив танак млаз који је цурио из мотора.
   Како авион из Првог светског рата нема радио-везу,  имао је сопствену. Брзо је позвао базу. Механичар му је одговорио да гориво сигурно цури. То је знао и сам. А био је и подалеко од аеродрома. Они са земље били су убеђени да ће успети да долети. Он није. Прорачуни су били добри, али шта ако гориво још јаче почне да цури? Срушиће се на неку ливаду. Боље да сам бира место слетања него да се сручи као камен. Окренуо је ка аеродрому.
   Једним оком гледао је мерач горива, другим околину. Тражио је погодну ливаду за слетање. Као  уинат, у питању су била поља крајње неподесна за ту намену. Или су била превише кратка или узорана. Овде шумарак, онде живица. „Фокер” не би слетео у комаду на таквом терену.
    Резервоар је био готово празан. Дикинсон се спустио на свега стотинак метара. Казаљка је готово ударала у црвено. Неколико минута касније била је на дну скале. Мотор је радио готово на испарењима горива. Има још свега неколико минута лета. И живота, ако не нађе одговарајућу ливаду. Више нема бирања.

Смањио је брзину. Потом угледао војни камион на путу. Прво је разматрао да се спусти на асфалт, али би то било превише опасно. Пут је сувише узак. Онда му је синуло. Камион значи базу у близини. А једино чега је могао да се сети био је аеродром РАФ-а у Халту. Готово да се насмејао сам себи. Како ли је успео да сметне с ума једну од највећих база војног ваздухопловства?
   Минут касније послао је радио-поруку бази. Онима из контролног торња објаснио је о чему је реч. Добио је одобрење за слетање, и то на травнату стазу, преосталу још из Другог светског рата, која се користила за стајанку старих авиона, али је тог тренутка била слободна.
   Убрзо је видео прве хангаре. Онај из торња га је наводио. Авион је опасно губио на брзини. Још неколико стотина метара. Када је угледао почетак травнате писте, био је на висини од свега двадесетак метара. Ухватио је правац. Точкови су додирнули траву. Авион је рулао, да би се убрзо зауставио. Тек онда је Дикинсон погледао по околини. Потом чуо сирене. Стизали су ватрогасци и амбулантно возило. За сваки случај, као и приликом сваког принудног слетања.
   „Фокер” су брзо окружили радозналци, овај пут у униформама. У бази пуној најмодернијих ловачких авиона трокрилац је био посебна звезда. Механичари су брзо средили довод горива, али је Дикинсон провео у бази следећа два дана. Природно, напустио ју је у „фокеру”. Овај пут пуном горива.