Живот пише драме

МИРИС БОЛЕСТИ

Већи део живота Џој Милн је поседовала супермоћ које донедавно уопште није била свесна. Њено изоштрено чуло мириса могло би да помогне лекарима да рано утврде знакове озбиљног обољења.

Питање је да ли би Џој икада открила свој необичан дар да није било њеног супруга Леса. Пар је живео у складном браку десет година пре него што су неочекиване околнисти унеле немир у њихов дом. Све је почело једног дана кад је Џој осетила да Лес необично мирише. С обзиром на то да је радио као лекар и да је током вишесачовне смене умео да „покупи” свакакавке мирисе из болнице, није придавала велики значај овој промени. Ипак, копкало ју је шта је то могло да се деси да би око њега одједном почео да се шири одбојан мирис, попут квасца. Замолила га је да се истушира и убрзо заборавила на ову непријатност.
    У наредним недељама и месецима, међутим, упоран мирис се сваким даном појачавао. Џој је све чешће опомињала супруга да мора мало више да води рачуна о хигијени, због чега су почели озбиљно да се свађају. Лес јој је једном приликом рекао да више не жели да слуша такве глупости, и ту је прича била завршена. Бар на неко време.
     Нажалост, њихов заједнички живот више није био идиличан као пре. Године су пролазиле, а са њима су се јављале промене нагоре на које Џој није могла да остане нема. Приметила је да је промена мириса била најмањи проблем у вези с Лесом. С временом је почео да се мења и његов карактер. Његову пажњу и стрпљење замениле су нагле промене расположења, свадљивост и огорченост. У раним четрдесетим Лес се преобратио у човека који није би ни налик на младића ког је давно упознала.

Одлуку да нешто хитно морају да предузму донела је једне вечери кад ју је Лес напао док су спавали. Била је сигурна де није био сасвим будан и да није био свестан шта ради. Цело тело му се тресло. Викала је на њега док се није разбудио. Објаснио јој је да је имао ноћну мору и да је вероватно због тога насрнуо на њу, али Џој је била сигурна да је у питању нешто друго.
     Натерала је супруга да посете лекара, плашећи се да има тумор на мозгу или неку другу тешку болест која је довела до тога да се промени из корена. После прегледа седели су у беспрекорно чистој ординацији док је лекар изговарао речи које никад неће заборавити: њен муж, који је имао само 45 година, боловао је од Паркинсонове болести.
    Колико год да су вести биле обесхрабрујуће, обоје су се трудили да наставе с колико-толико нормалним животом. Лес је најпре изгубио посао, али много горе од тога било је то што је све више губио контролу над сопственим телом. Њихов свет се полако сужавао и једино су једно другом били ослонац.
    После вишегодишње борбе, договорили су се да оду на састанак групе за подршку људима с Паркинсоновом болешћу. Мало су закаснили, па су у просторији затекли велики број људи. Прво што је Џој осетила био је препознатљив устајали мирис. Исти онај који је осетила на свом супругу пре много година. Схватила је да је код неких људи мирис јачи него код других. Да ли је могуће, питала се Џој, да Паркинсонова болест има мирис?

Док су се возили натраг, није могла да одагна ову мисао и морала је да је подели с Лесом. Он је био лекар, а она медицинска сестра, и обоје су знали да су такве ствари могуће, колико год да сулудо звучале. Зато су решили да се обрате за помоћ научницима који су истраживали Паркинсонову болест на Универзитету у Единбургу. Примио их је др Тајло Кунат који је, иако их је саслушао, одбацио могућност да Паркинсон или друге неуродегенеративне болести имају било какав мирис.
     Ипак, неколико месеци касније Кунат је чуо за истраживање које је показало да пси могу да намиришу рак. И одмах се сетио онога што му је Џој испричала. Осмислио је посебан тест и позвао је у лабораторију. Пре тога је замолио групу људи с Паркинсоновом болешћу, и групу испитаника који нису имали ово обољење, да понесу кући беле мајице, преспавају у њима и затим их врате у лабораторију.
    Кунат је све мајице ставио у једну кутију. Замолио је Џој да извади сваку, помирише је и процени да ли ју је носио неко ко има Паркинсонову болест или не. Резултати су били невероватни. Џој је направила само једну грешку кад је на мајици испитаника из контролне групе, који није имао Паркинсона, осетила мирис болести. Неколико месеци касније, међутим, итси човек је дошао код др Куната и обавестио га да су доктори утврдили да ипак има знакове болести.

По завршетку огледа, једно је било неоспорно: Џој не само да је могла да осети мирис болести код оних који су имали изражене симптоме, већ и код оних који су пролазили кроз рану фазу и готово да нису имали било какве тегобе. Кунат и његови сарадници објавили су резултате 2019. године у научном часопису. Џој је потписана као један од аутора, јер без ње оглед не би могао да буде спроведен.
     Њено јединствено чуло мириса отворило је истраживачима потпуно нови свет. Убрзо су се и други научници заинтересовали за ову тему, па је и на Универзитету у Манчестеру спроведено још обимније истраживање, у жељи да се открију једињења у организму људи с Паркинсоновом болешћу која им дају препознатљив мирис. Крајњи циљ је да са пронађе начин за непогрешиво дијагностиковање болести помоћу биомаркера из коже, али стручњаци су свесни да се то неће десити преко ноћи.
    Ни Џој и Лес нису седели скрштених руку. Када је, после огледа, постало јасно да Џој у носу има „алатку” која би могла да унапреди истраживање Паркинсонове болести, одлучили су да запишу све битно што се дешавало од тренутка кад је први пут осетила необичан мирис свог супруга, како бу наука боље разумела њен дар и успела, једног дана, да код људи открије болест пре него што се појаве било какви знакови.
    Лесово стање се до тада знатно погоршало, али је ипак смогао снаге да у последњим недељама живота бар по пола сата сваког дана проведе пишући заједно с Џој. Обоје су имали потребу да оставе писани траг како би медицина боље разумела шта се дешава с људима који имају ову опаку болест.