Живот пише драме

ЛАЖНА СМРТ ИСТИНИТОГ ПИСЦА

Чинило се да је све у најбољем реду. После преживљеног принудног слетања, Ернест Хемингвеј и његова супруга наредног дана укрцали су се у други авион...

Авион није могао да избегне јато ибиса. Свестан опасности, пилот Рој Марш морао је што пре да донесе одлуку. Довољно је да се у пуној брзини „цесна” очеше о једну од тих птица дугачких готово седамдесет центиметара, па да, у најбољем случају, изгуби контролу над летелицом. Осетио је да га облива зној. Настојећи да избегне судар, нагло је скренуо надоле. Успео је да мимоиђе ибисе, али било је прекасно да поново загосподари „цесном” и мирно настави путовање.
   Знајући да ће морати принудно да слети, питао се само како да то учини и спасе и путнике и себе. Додатну напетост стварао му је мушкарац који га ниједног тренутка није остављао на миру, непрекидно га је запиткивао о пилотској кабини, о пределима које надлећу. Марш је био почаствован, али је истовремено осећао огромну одговорност. Јер, не догађа му се да баш сваког дана вози неког тако славног као што је Ернест Хемингвеј!
    Педесетпетогодишњи амерички писац, вечити пустолов тада већ овенчан Пулицеровом наградом, својој четвртој супрузи Мери за Божић је желео да дарује нешто што ће обоје памтити целога живота. Тако су се обрели у Африци.
    Хемингвеј је касније сведочио да Рој Марш није имао избора. Могао је да слети на пешчани спруд, али би их тамо дочекало шест крокодила, или да се приземљи мало даље, у густом растињу. Друга могућност испоставила се као спасоносна, трновито жбуње као да је приковало „цесну” за земљу, без већих оштећења.

Била је субота, 23. јануар 1954. године. Ту ноћ су морали да проведу у дивљини, надомак водопада Марчисон у Уганди, на истоку Африке. Принудно су слетели у подручје познато као једно од најнедоступнијих у овој земљи – ту царују крокодили, слонови, лавови и друге велике звери. Како то обично бива, баш тај део је најузбудљивији и најизазовнији за пустолове као што је Хемингвеј.
   Како се спуштало вече и Сунце нестајало на хоризонту, крици дивљине постајали су све гласнији. Троје страдалника, с неопходним намирницама, окупило се око логорске ватре коју су у међувремену запалили. Крдо слонова, узнемирено неочекиваним и непозваним гостима, није их остављало на миру. Животиње су кружиле око огњишта и испуштале звуке за које ни брачни пар Хемингвеј ни искусни Марш нису знали шта значе. Да ли су позив на напад или неки само њима препознатљиви језик којим протестују против уљеза?
    Док су ови силом прилика логоровали у беспућима Уганде, за њима је кренула потрага. Чим су у контролном торњу аеродрома у Масинди, где је „цесна” требало да слети и напуни гориво, јавили да је летелица нестала с радара, с писте су полетела два авиона Британског ваздухопловства. Оба пилота су убрзо из ваздуха угледала сребрнкасту „цесну” надомак реке која извире из језера Викторија. Бринуло их је што, иако се чинило да летелица нема већих оштећења, не виде ниједно од троје настрадалих. А да се заиста радило о „цесни” којом је путовао Хемингвеј, потврдила је ознака на авиону: VPKLII.
   Чим су се пилоти вратили у Масинду, вест о могућој несрећи коју Хемингвеј и његова супруга можда нису преживели почела је да се шири брзином муње. Новинари, увек гладни таквих вести, увелико су оштрили пера. Спремали су се некролози, пригодни текстови, прикупљале фотографије.

Срећом, оно што су Хемингвејеви и Рој Марш знали и претходног дана, тристотинак метара од места удеса протицала је река. И да срећа буде већа, сутрадан је наишла група туриста који су бродићем кренули у разгледање водопада Мурчисон. Наравно, пре него што су стигле спасилачке екипе и пре него што је ико од званичника утврдио да ли је славни писац уопште жив, овај се са супругом и пилотом упутио ка Бутјаби, градићу на обалама језера Алберт. Кад су чартером полетели из Кеније с намером да пређу око хиљаду километара до водопада, ни његова списатељска машта вероватно не би предвидела оно што је уследило.
    У Бутјаби су се Хемингвејеви укрцали у други авион за Ентебе. Тамо је било седиште британских снага које су, све до 1962. године, држале Уганду под протекторатом. Иначе, у овом граду налазе се међународни и војни аеродром.
    Тек што се авион одлепио од писте, ватра је избила на једном крилу и летелица је сместа морала да се врати на узлетиште. Иако неустрашив и често несхватљиво храбар, друга несрећа за мање од четрдесет осам сати морала је да уздрма чак и Хемингвеја.
    Малобројни путници поскакали су са седишта покушавајући да се што више приближе излазу. Наравно, нико није могао да изађе док се авион сасвим не умири. Међутим, писац није имао стрпљења да чека – раменом је ударао врата све док није успео да их отвори. Нажалост, пошто је ватра полако захватала све делове летелице, један пламен обрушио се право на њега. У секунди му је опрлио косу и браду.

И пилот и сви путници, с већим или мањим повредама, успели су да се спасу. Наравно, више нико није ни помишљао да Хемингвејевима предложи да се укрцају у трећу летелицу. Од Бутјабе до Ентебеа, у средишњем делу Уганде, Мери и Ернест путовали су колима. Наредних недеља Ернест се дочепао свих могућих новина које су објавиле вест о његовој смрти. Уживао је наглас читајући делове некролога и смејао се силној патетици којом су описивали његов буран живот и дела која је објавио.
   Вест о Хемингвејевој наводној изненадној смрти доспела је и до чланова Нобеловог комитета. Вајкали су се што је тако велики писац отишао на онај свет без најважнијег књижевног одличја. Срећом, нису били у праву. Неки чак верују да је погрешно објављена вест о смртоносној несрећи досолила одлуку да се баш те 1954. године Хемингвеју додели Нобелова награда за књижевност. Наведено је да она доспева у руке великог мајстора стила, изузетног приповедача који је своје велико дело потврдио и последњим романом „Старац и море”. Да све буде као што би само он могао да напише, несрећа коју је преживео догодила се шестсто километара северозападно од планинског врха који је писац оживео у делу „Снегови Килиманџара”.