Oперација „Викинг”

КРВАВИ ПУТ ИЗНАД ПОЛАРНОГ КРУГА

Овог јуна навршава се 75 година откако је у Норвешку стигао први транспорт југословенских заробљеника са задатком да граде путеве и пруге на северу ове земље. Међу њима, највише је било Срба. Био је то пут у логоре истребљења.

Европа је у ратном вихору. Мала Краљевина Норвешка, на крајњем северу Европе, у Првом светском рату успела је да очува независност, у Другом није била те среће. Немачка војска се, без објаве рата, искрцала 9. априла 1940. године у луци Нарвик. После седам дана жестоког отпора, Норвешка је окупирана, а краљевска породица и влада одлазе у Лондон у избеглиштво. Власт у земљи преузима профашистички политичар Видкун Квислинг.
   После објаве рата са СССР, нацистичка Немачка је, осим страха од англоамеричких напада, предвиђала и напад Совјета преко Финске, па је то био разлог више да има трупе на северу Норвешке. Невоља је била у томе што у тим пределима није било путева ни железничких пруга за пребацивање људства и опреме, а поморске и ваздушне путеве држала је Британија.
   Због тога је Врховна команда Вермахта, немачке војске, у марту 1942. године донела одлуку да се из концентрационих логора широм Европе одвоје млади, снажни мушкарци и пошаљу на рад у Норвешку, да тамо граде путеве и пруге.

У непознато

   Одлучено је да се из логора Сајмиште, Бањица, Ниш – Црвени Крст, Градишка, Шабац, Јасеновац око 10.000 затвореника пошаље у Норвешку. Упутство Врховне команде било је да се на ове логоре примене „услови најтежег терора”. Операција се одвијала под шифром „Викинг”.
   Због епидемија и тешкоћа око превоза, са подручја Југославије, у четири наврата, послато је двапут мање, укупно 4.268 затвореника. Они су из других логора стизали у логор на Сајмишту, па су из Земуна бродовима путовали до Беча, возом у теретним вагонима до Штетина (пољски Шчећин), па опет теретним бродовима до норвешких лука. Само им је речено да иду на рад и многи су тај пут сматрали спасом од смрти у логорима. Нису знали куда иду све док нису стигли у Норвешку, за коју многи нису никада ни чули. 
   Путовање је трајало око два месеца, а пут теретним бродовима уз атлантску обалу Норвешке и опасан, јер је британска ратна флота потапала немачке бродове. За време пута једва да су добијали храну и воду за пиће, били су нагурани тако да су једва могли да стоје и обављали су нужду у простору у коме су путовали.
   У првом транспорту, који је у луке Нарвик, Берген и Тронхејм, стигао у другој половини јуна 1942. године, било је 2.613 особа. Смештени су у логоре Карашок, Ботн, Бејсфјорд, Корген и Осен. Карашок је био најсевернији логор изнад Поларног круга, у коме су температуре биле и испод –40 степени.
   Норвешки грађани, очевици искрцавања у луци Нарвик 24. јуна, били су ужаснути оним што су видели. Под јаком стражом кретала се поворка скелета, измучених, готово голих и босих људи, од којих су неке носили или придржавали другови, јер нису били у стању да ходају. Стражари су ред одржавали дрвеним моткама са гвозденим шиљком на врху. Од пристаништа до логора у Бејсфјорду требало је да препешаче још осам километара.
   Други транспорт са 857 људи стигао је у луку Тронхејм октобра 1942. године и био смештен у пет логора у Северној Норвешкој.
   Путници оба ова транспорта вођени су као политички ухапшеници и били под непосредном командом СС јединица и Специјалних јединица организације ТОТ, док су они пристигли марта 1943. године трећим транспортом и распоређени у логоре Ботн, Корген и Ејзанд, били под командом Вермахта и сматрани ратним заробљеницима.
   Четврта група од 145 затвореника је стигла у Осло априла 1943. године и смештена је у логоре Рјукан и Пореструн. Ова група радила је помоћне послове за фабрику тешке воде, неопходне Немачкој за производњу атомске бомбе и хемијске фабрике.

Логори смрти

   Норвешки суд је 1947. године утврдио за логоре југословенских интернираца у Норвешкој следеће: ради се, несумњиво, о чистим логорима уништења, створеним у циљу систематског истребљења затвореника. Од укупно 30 логора за заробљенике из Југославије, 13 је било смештено на север Норвешке, 13 је било у средњој Норвешкој, а четири у јужној и југозападној. Радили су на изградњи путева кроз северну Норвешку, такозваног „Крвавог пута” изнад Поларног круга, на изградњи железничке пруге, бункера и обалских војних постројења.
   Живот је у свим логорима под командом СС јединица био сличан, али је један од најсуровијих свакако био логор Бејсфјорд, у коме су наши заробљеници провели само четири месеца. За то време је од 900 затвореника преживело само 152!
   Село Бејсфјорд било је малено, са двадесетак кућа, а до њега није било колског пута. Могло је да се дође пешице или чамцем из Нарвика. Логор се налазио на једној заравни близу села, тако да су мештани гледали мучења логораша. Радили су на вађењу шљунка и песка из реке, и то полуголи, по 12 часова и на температурама од минус двадесетак степени, а стражари су се смењивали сваких пола сата.
   Хигијена, на коју се обраћала посебна пажња, састојала се у обавезном купању у често леденој води оближњих језера. Код кога су нађене ваши, убијан је на лицу места. Обавезно бријање такође је било мучење – један жилет за месец дана на 40 затвореника. Храна је била веома оскудна: два оброка дневно, и то 250 грама хлеба, вода или чај, 20 грама маргарина, а недељом кувани кромпир, 50 грама сира и мармелада. Болесни су издвајани у посебну бараку-амбуланту и, као неспособни за рад, убијани.
   Осим СС команде, стражари су били и млади Норвежани, профашистички опредељени хирди који су, за добру плату, били спремни да злостављају затворенике још жешће од Немаца. У њиховој забави „бејсфјордски крос”, логораши су, по повратку са рада, исцрпљени до изнемоглости, морали шест пута да оптрче круг логора. Онај ко падне, био је тучен или убијен.
   Друга забава било је „бацање штапа”. Стражар је бацао штап у забрањену зону ван ограде логора и терао логораша да оде по њега. То је била смртна пресуда – или да оде по штап и буде убијен с леђа „у покушају бекства”, или да не послуша и буде убијен с лица „због тога што није послушао наређење”. Стражари су били награђивани за убијање затвореника. За сваког убијеног добијали су по 15 дана одсуства!

Мучења

   Бејсфјордски масакр догодио се 17. и 18. јула 1942. године. Тада је у амбуланти било 287 затвореника неспособних за рад. Већина је имала дизентерију јер је пијаћа вода била неисправна, али су Немци објавили да сумњају на тифус.
   Неколико дана пре масакра логораши су копали канал, мислећи да копају за водовод. У ствари, копали су раке. Из бараке амбуланте извођени су појединачно и одмах убијани и тако су падали у ископане канале. Када су остали, схвативши шта их чека, одбили да изађу, Немци су запалили бараку. Сви су страдали.
   Способни за рад изведени су из логора другим путем. Укрцани су у бродове и путовали су два дана без хране и воде. Жеђ их је морила и јер су пре поласка на пут добили за јело слани бакалар. Из бродова су угурани у камионе који су, уместо цираде, имали кров од бодљикаве жице, постављен тако ниско, да су се људи већ при уласку повређивали.
   Последњи део пута до логора Евре Јернван у Бјернфjелну морали су да прођу пешице, јер се налазио у планинама. За логораше није било барака, па су три седмице спавали на голој земљи и без крова над главом, док нису стигле бараке из Финске. Радили су на градњи пута према Шведској, једног од пет крвавих путева.

ПРИЈАТЕЉСТВО

   Друштво југословенско-норвешког пријатељства, данас Норвешко друштво Србија, основано је 1969. године у Нишу. Многе општине двеју земаља су побратимљене, као што су Горњи Милановац и Вефсн, и Кикинда и Нарвик. Сваке године у јуну делегација из Србије одлази да посети гробове сународника који су тамо страдали.
   У Горњем Милановцу, на Брду мира, постоји спомен-комплекс у коме се налази „Српска кућа”, брвнара као она коју су мештани саградили на брду Стјерн за бегунце, и споменик заробљеницима, дело Ж. Максимовића. На споменику су уклесани стихови преживелог логораша, песника Душана Азањца:

Не. Над гробљем нашим нико нек не тужи

уз хук лавине, ту где студен влада

нека само вихор изнад мртвих кружи

у поларној ноћи што суморно пада.

Али, ако некад браћи воља буде

да посете пале сред студи и мрака,

нек понесу макар прегршт родне груде

и развеју изнад наших белих рака.

   Норвешка кућа у Горњем Милановцу сазидана је 1987. године у знак пријатељства две земље, у којој се, у септембру ове године, спрема отварање посебне изложбе о нашим заробљеницима.
   Пројекат „Нердал”, којим општине Вафсн и Хемнес желе да повест градње „Крвавог пута” сачувају од заборава, биће приказан јавности 23. јуна у Коргену.

  

    Прве податке о стрељанима у Бејсфјорду грађани очевици послали су члану норвешког покрета отпора, учитељу и публицисти Осмунду Рерслету, који је успео да их проследи посланику Краљевине Норвешке у Шведској, па је она доспела до норвешке владе у Лондону. Ова је већ у септембру 1942. године у етар пустила вест преко Радио Лондона. Почињала је речима:
   „Из Норвешке стижу вести о нељудским грозотама са немачке стране према српским заробљеницима...”
   Не само норвешки лист који излази у Лондону, већ и шведска штампа, обавештавају свет о злочинима над српским заробљеницима у Норвешкој. „Њујорк тајмс” објављује и три слике које је непознати Норвежанин послао Рерслету: превоз до Бјернфjела, логор и заједничку гробницу. На немачко упозорење Шведској, штампа одговара да ниједан лист није изнео било какву неистину, а да је „понашање Немаца према српским заробљеницима у оштрој супротности са нордијским осећајем правде.”
   Југословенска влада у избеглиштву августа 1942. године шаље ноту свим савезничким владама, са молбом да се Међународном Црвеном крсту обезбеди посета логорима у Норвешкој. Дозвола је добијена годину дана касније.
   Да ли је на немачку Врховну команду утицало писање америчке и енглеске штампе, или је разлог био пораз код Стаљинграда, тек, она ублажава систем најтежег терора према југословенским логорашима од краја октобра 1942. године, а команду над свим логорима у Норвешкој, од марта 1943. године преузима војска. Заробљеници имају статус ратних заробљеника, тако да поједине логоре посећују лекари Црвеног крста, а од међународних организација примају пакете с храном и лекове.
   У првим данима доласка у Норвешку није било могуће било какво самоорганизовање логораша, неопходно за одржавање голог живота и борбу против безнађа и страха. Немци су у сваку групу убацивали одређен број криминалаца из југословенских затвора и користили их као привилеговане помагаче логорских управа.
   Осим њих, и с Хрватима су се другачије опходили, а они који су се одмах определили за сарадњу са Немцима на рукаву су носили белу траку као знак препознавања. Привилеговани су постајали собне старешине (капои), кувари, а они који су знали немачки – тумачи.
   Преживели логораш Словенац причао је како су се злочинци и издајници понашали горе од Немаца. Тукли су, мучили и ноћу убијали логораше, давећи их, гурајући им главе у кибле са мокраћом. То се најчешће радило са болеснима. Стефан Телишман, месар и боксер из Загреба, убијен је октобра 1942. године у логору Корген у северној Норвешкој. Убио га је норвешки стражар уз одобрење норвешког предрадника, када су чули да је у Бејнсфјорду удавио неколико десетина логораша.

Бригаде спаса

    Прво организовање логораша почели су чланови Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и они који су имали искуство са радом у илегали. У логорима у северној Норвешкој, где су услови живота били најгори, имали су назив „Организација повезаних другова”. Главни задатак била је борба против преступника, поштена подела хране која се добијала споља, помоћ болеснима и изнемоглима, почевши од помагања при ходању, па до „бригаде спаса”, када су отпорнији уместо болесних и изнемоглих улазили у ледену воду за купање.
   Никакав вид обавештавања није био могућ у логорима под командом СС јединица. Културна делатност почела је тек када је Вермахт преузео команду. Тада су уприличени аналфабетски течајеви, приређиване драмске представе, окупљени хорови, а у логору Естронг чак Логорски универзитет са предавањима из науке, историје, филозофије, географије. У логору на Поларном кругу излазио је лист „Логорска зора”; писан је руком у осам примерака.

Србима у спомен

   Широм Норвешке, где су били српски логори, никли су споменици. Први од њих био је споменик код логора Поларни круг. Осмислио га је заробљеник, студент архитектуре Велимир Илић, а откривен је 15. јуна 1945. године.
   На гробљу код места Ботн сахрањено је 1.818 особа, од тога 1.018 непознатих.
   Норвежани су сачували од заборава чак и место на „Крвавом путу” где је убијен изнемогао српски младић чији је брат његовом крвљу на стени нацртао крст. Када је крв избледела, Норвежани су га премазали црвеном бојом и чувају га као спомен на страдања заробљеника.
   У средишту Нарвика налази се Ратни меморијални музеј, у коме је један део посвећен концентрационим логорима у северној Норвешкој, а у Ослу је, у оквиру Спомен-комплекса, 1976. године норвешки краљ свечано открио заједнички споменик свим југословенским заробљеницима.

   Немачки и норвешки извори и документа говоре о српским заробљеницима и логорима; чак се у Државном архиву у Ослу предмет води као „Српски логори”. За то постоје два објашњења: у тим логорима је Срба било 90 одсто, а у то време Југославија као држава није постојала.
   Средином јуна 1942. године у луку Тронхејм упловио је брод са 300 норвешких наставника, који су одбили да држе наставу по фашистичком програму. Црвени крст Тронхејма је њиховом концентрационом логору тајно помагао, као и нашем болесничком логору Ејзанд, који се налазио у близини. Преко „Млечног пута”, уз помоћ Данске и Шведске, снабдевали су их млеком, путером, медом, али и лековима, које чак није имала ни немачка војска. Лекари заробљеници су по норвешкој деци слали спискове потребних лекова, а лекари из оближњег санаторијума су их истим путевима слали; куварице санаторијума припремале су пакете са храном.

Ђаци затвореницима

   Први добротвори наших логораша били су норвешки ђаци. Они су, идући у школу, наилазили на колоне несрећника у одласку и повратку са рада. Деца су се мање од одраслих бојала да приђу ближе колони или градилишту и кроз жицу су убацивали сендвиче које су носили за ужину. У болеснички логор Ејзанд убацивали су хлеб, који су крали у оближњој пекари. Када их је пекар ухватио и сазнао због чега краду, сам им је спремао хлеб да га дају логорашима.
   Две девојчице из Рогнана припремале су пакете са храном, одећом и лековима за затворенике из логора Ботни стављале их под камен на путу којим је колона пролазила, дајући знаке логорашима где су остављени. Један дечак је од куће однео логорашима радио-апарат, да би могли да чују вести Радио Лондона и Радио Москве.
   У једном од логора мајка радника на градилишту, сиромашна сељанка, слала је по сину кофе пуне куваног кромпира, купуса или гриза, да их подели болеснима. Норвешки возачи који су довозили песак на градилишта, убацивали су у њега пакете које су деца доносила од кућа. Сва храна, добијена споља, делила се унутар логора праведно и по реду.
   Норвешка организација отпора фашистима Хјемфронт помагала је заробљеницима у добављању и уносу хране и лекова у логоре. То су радили минери и остали стручњаци, Норвежани, који су радили на градилиштима, иако су им Немци претили да ће оног кога ухвате да помаже Србима такође стрпати у логор. Преко њих су дотуране и вести о стању на фронтовима.

ДОБРОВОЉАЦ

  Једини који је у Норвешку добровољно отишао био је лекар Милорад Селенић, затвореник у логору на Сајмишту, који се пријавио да са првим транспортом иде у Норвешку, јер у свом саставу нису имали лекара. За време боравка у Бечу, спасао је многе тифусаре сигурне смрти, па му је било понуђено да остане као слободњак у Бечу. Изабрао је да настави пут у Норвешку. Иако је имао собу ван логора, скоро све време је проводио са болесницима у амбуланти и покушавао да за најтеже болеснике набави лекове. Разболео се од туберкулозе и једва преживео.

   Логорски тумачи су, великим делом, били заслужни за добре односе логораша са становништвом. Многа тако започета пријатељства одржала су се и до данас.
   Из најсевернијег логора Карашок у Лапонији, где је чак и за време лета температура често падала испод нуле, септембра 1942. године побегла су два логораша. Нашао их је у шуми, промрзле и изгладнеле, један Лапонац и одвео у кућу Кирстен Свиненг, касније назване „Мама Карашок”. Снабдели су их храном, завојима и лапонским крапљама и поведели ка шведској граници. Један од њих је убијен, а други је успео да пребегне.
   Новембра 1942. године у Карашоку се поновио масакр из Бејсфјорда – стрељано је 265 заробљеника из карантина.
   Надзорник радова на градилишту пута Корген–Гранхатен, једног од „крвавих путева”, Норвежанин Ригоз, члан Хејмфронта, а из милоште назван Ујка Ригоз, спасао је бар педесет логораша сигурне смрти, а није се бојао ни да команданту СС јединице каже:
  „Ви сте довели ове људе да раде, а не да их мучите и убијате. Вама, Немцима, је потребан овај пут, а не нама Норвежанима. На овај начин неће бити никада завршен.”
   Када је, фебруара 1943. године, из логора Естрат побегло пет затвореника, крили су се у околним сеоским кућама. Бојећи се да ће их Немци ту наћи, сељани су на рукама однели грађу у скоро непроходно брдо Стјерн и саградили им кућу. Бегунци су ту сачекали погодно време за бег у Шведску. Сељаци су им два пута недељно доносили храну. Та кућа је касније названа „Српска кућа”.

Крај

   Пред крај рата Немци се са финског фронта повлаче у Норвешку. Вили Брант, немачки новинар и антифашиста који је потражио азил у Шведској, био је задужен да спречи Немце да побију заточенике у норвешким логорима. Покушао је да постигне договор са главнокомандујућим Вермахта у Норвешкој, јер је лично Гебелс обећао грофу Бернадоту, председнику Међународног Црвеног крста, да нико од логораша неће бити убијен после капитулације. Али обећањима се није могло веровати.
   Логор Поларни круг налазио се на ненасељеном месту, па заробљеници нису имали додира са Норвежанима. Морали су сами да се организују. Организација повезаних другова упозорила је све логораше да не праве провокације и да не наседају на њих. Осмог маја је у логору је заседао преки суд логораша. Деветорица издајника и доушника који су мучили и убијали остале, осуђена је на смрт и убијена врећицама с песком. Ударна група је 9. маја преузела стражу, а 14. је стигла делегација норвешких војних снага. Затекли су 800 Срба.

СТРЕЉАН У КОЛИЦИМА

   Новинар „Политике” и песник Душан Јерковић стрељан је у логору Ботн септембра 1942. године са још 70 болесника. Био је у коми и у колицима су га одвезли на стрељање.

  

   Већина заробљених у Норвешкој је провела још три месеца по капитулацији Немачке. Само њих 48, који су се налазили у Ослу, успели су, преко СССР, да стигну раније у домовину.
   Прве јединице норвешке војске стижу у Тронхејм, где су пребачени сви преживели српски логораши са севера, 12. јула 1945. године, а тек 21. и 22. августа крећу два транспорта ка домовини. Норвежани им приређују свечан испраћај. У Трелеборгу им се прикључује 60 срећника који су успели да побегну у Шведску. Одатле иду бродом до Немачке. У Либеку, где имају дводневни одмор, посећује их Вили Брант, у униформи норвешког официра, јер је чуо да се међу њима налази Мате Главадановић, преживели новинар хумористичког листа „Ошишани јеж” из Београда. Овај новинар одмах је по повратку написао чланак о животу заробљеника, објављен 25. октобра 1945. године у „Политици”.
   Болесни заробљеници, који су се опорављали у болници Фресен, кренули су санитетским возом 10. новембра.