Задаци за 21. век

ИМА ЛИ КОГА?

Без обзира на сва теоретисања и потраге за ванземаљцима, постоје само две могућности – или смо сами или нисмо.

Развојем науке и сазнањем шта су звезде нисмо престали да гледамо у небо, само смо сада много више узбуђени епском лепотом призора, а маштање о боговима заменили смо маштањем о ванземаљцима. С том разликом да су некада људи који су причали о сусретима са Боговима били радо примани у друштво, а данас људи који причају да су се сусрели са ванземаљцима обично завршавају на психијатријском прегледу.
   Али само у нашој галаксији, Млечном путу, постоје милијарде звезда. Тешко је рећи тачно колико. Процена је негде између 200 и 400 милијарди. А сматрало се да постоји око 100 милијарди галаксија, па се и тај број сада помера на 200 милијарди и никако не можемо да знамо да је ту крај. Неке процене кажу да у свемиру постоји око 1022 до 1024 звезда, а то значи да за свако зрнце песка на Земљи постоји барем 1.000 звезда тамо негде горе.
   Откуд нама право да мислимо да смо сами и једини у свемиру? Вероватноћа наше јединствености у свој тој огромности свемира је најмања, занемарујућа. Смешно је и помислити да је само наша мала планета Земља створила живот.

Енрико Ферми

   Енрико Ферми, италијански физичар и добитник Нобелове награде, седео је једно вече са пријатељима, посматрао звезде и расправљао о ванземаљцима. Прича каже да се то десило 1950 године, вероватно у Чикагу, где је Ферми предавао физику на универзитету.
   Небо је те вечери сигурно било чисто и пуно звезда, па је у тој групи људи, међу којима су били велики умови тог доба, изазвало исто страхопоштовање као и њиховим давним прецима хиљадама година уназад.
   Али ови људи знали су много више од својих предака. Нису говорили о боговима, него о интелигентном животу који сигурно постоји тамо негде међу тим тачкицама на небу. Нису доводили у питање његово постојање, него су покушавали, на основу свог знања, да процене колико га има.
   А онда је Енрико Ферми поставио своје чувено питање.
  „Па добро, где су онда?” рекао је.
   И тако створио сада чувени Фермијев парадокс.
   Да ли је рекао „Па добро, где су?” или „Где су сви?” или само „Где су?” или нешто друго слично томе, није важно – чињеница је да је запитао све присутне, а и себе самог, где су сви ти ванземаљци, зашто их не видимо и не чујемо, зашто нам се никада нису јавили.
   Заиста, чак и ако претпоставимо да су само планете сличне Земљи, које круже око звезде сличне Сунцу, могле да створе живот, број је опет невероватно велики. Најопрезније претпоставке кажу да у видљивом Свемиру имамо око 500 милијарди милијарди, 500 са 18 нула, звезда сличних Сунцу и најмање 10018 планета сличних Земљи. Ако је само 1 одсто тих планета створило живот и само 1 одсто од њих створило интелигентни живот, долазимо до 10 милиона милијарди интелигентних цивилизација.
   Ако се вратимо само на нашу галаксију, наш Млечни пут, истом, веома опрезном математиком, уз најниже процене, долазимо до најмање сто хиљада интелигентних цивилизација.
   Још од открића радија људи покушавају да нађу било какав знак ванземаљског живота, а SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence – Потрага за ванземаљском интелигенцијом) установа је која је већ годинама посвећена слушању сигнала у нашем сазвежђу. Ако чак и само мали део њих шаље радио-сигнале или ласерске зраке или било шта слично, моћне SETI антене требале би да чују те сигнале.
   Али нису. Ниједан. Никада.
   По свим претпоставкама, прорачунима, логици, требало би да су ту, али нема их нигде. Зато је једноставно питање „Где су?” парадокс.

Три врсте цивилизације – Кардашева скала

   Кардашева скала служи за мерење технолошког напретка цивилизације и дели их у три широке групе према количини енергије коју користе.
   Тип 1 – цивилизација која може да користи сву енергију своје планете. Ми још нисмо достигли ни овај ниво, али смо близу. Претпостављамо да смо негде на ниво 0,7 од цивилизације типа 1.
   Тип 2 – цивилизација која је у стању да користи сву енергију своје звезде. Ми још уопште не схватамо како је то могуће.
   Тип 3 – цивилизација која може да користи енергију целе своје галаксије.
   Теоретски физичари претпостављају да ћемо тип 1 достићи за неколико стотина година, тип 2 за неколико хиљада година, а тип 3 за милион година.
   Наше Сунце је сразмерно младо у поређењу са старошћу свемира. Има много старијих звезде и много старијих планета сличних Земљи, што би требало да значи и да су цивилизације на њима далеко напредније од нас. Наша Земља стара је око 4,5 милијарде година. Замислите сличну планету која је стара шест, седам или чак осам милијарди година. Где је сада цивилизација старија од нас милијарду година? Када би људима од пре хиљаду година показали нашу данашњу технологију, били би запањени и вероватно би нас сматрали чаробњацима и вештицама. А то је само хиљаду година разлике. Милион година старија цивилизација посматрала би нас као ми шимпанзе и гориле. А милијарду година старија – па, за њих смо вероватно као мрави. Када грађевинари граде неку зграду, без имало размишљања сруше мравињак који смета. И не помисле на његове становнике.
   Потпуно је нормално да замислимо да је цивилизација милијарду, две или три милијарде година старија од нас, успела да савлада међузвездана путовања, па чак и колонизује целу галаксију. Једноставна колонизација галаксије, барем онако како је ми замишљамо, могла би да изгледа овако – направи се један свемирски брод који може да путује до суседне планете, на којој се онда направе два свемирска брода и пошаљу даље да раде исту ствар на две друге планете. Чак и ако ти бродови путују много спорије од брзине светлости, за једну туру било би довољно око 500 година. На тај начин, прилично успорен начин, за целу нашу галаксију било би довољно око четири милиона година. А то није ништа у поређењу са милијардом или две или три.
   Ако је само 1 одсто од могућих цивилизација у Млечном путу достигло ниво типа 3, то би било хиљаду таквих цивилизација. С обзиром на моћ коју имају, њихово присуство требало би да је и те како приметно.
   А ипак – нисмо видели ништа, нисмо чули ништа и нико нас није посетио.
   Бар ми тако мислимо.
   Постоје три могућа објашњења зашто још нисмо ни чули ни видели ванземаљце: ми смо сами; још нема цивилизација типа 2 и 3 и нико још није достигао такав развој да су могућа међузвездана путовања; постоје цивилизације типа 2 и 3, али постоје и логични разлози зашто их до сада нисмо срели.

Ми смо сами

   Ако верујемо у то да смо сами у васиони, а математика каже да није тако, онда мора да је нешто друго у питању.
   То „нешто друго” назива се „Велики филтер”.
   Теорија Великог филтера каже да негде у неком тренутку од постанка живота до достизања цивилизације типа 2 или 3, постоји нешто, неки зид, који ниједан или готово ниједан облик живота не може да пређе. Та препрека је Велики филтер и само можда случајно једна или две цивилизације могу да је пређу.
   Ако је ово тачно – где смо ми у односу на Велики филтер? Да ли је иза нас, или испред нас?
   Можда је иза нас и успешно смо га прошли и зато смо сами у свемиру. Ово помало подсећа на размишљање људи у средњем веку када је Земља била средиште свемира – ставља нас на веома посебно место. Ипак, ма како мала вероватноћа била, постоји могућност. Један професор математике овако је објашњавао вероватноћу – „На пешчаној плажи дугој сто километара постоји само једно црно зрнце песка. Вероватноћа да га нађете је нула, али могућност ипак постоји.”
   Ако је ово истина и ако јесмо посебни – када смо то постали? У којем тренутку смо прошли Велики филтер?
   Могао би да буде на самом почетку – можда је невероватно тешко да се живот уопште створи. Ово има смисла зато што је Земљи требало око милијарду година да се то деси. Ако је то тачно – онда у свемиру уопште нема другог живота осим нас.
   Можда је Велики филтер на преласку прокариотских ћелија без једра у еукариотске једноћелијске или вишећелијске организме. Од постанка првих прокариота на Земљи до појаве еукариота, прошло је две милијарде година. Ако је ово тачно – свемир је препун бактерија и ничег више.
   Можда је настанак интелигенције тај Велики филтер, а можда и нешто друго, али ако смо га већ прошли, онда ова прва два случаја изгледају највише прихватљива – настанак живота и настанак вишећелијских организама.
   Ако на Марсу нађемо било какве еукариоте, то ће аутоматски избацити ове две опције као могућност, пошто би то значило да такви случајеви нису довољно ретки.
   А можда је Велики филтер испред нас. То би значило да се живот нормално развија на многим планетама, али га нешто спречава да оде довољно далеко у развоју. Могући Велики филтер је нека природна катастрофа као удар астероида и само је питање тренутка када ће живот на Земљи бити избрисан. А можда све цивилизације заврше тако што у једном тренутку, када достигну одређени технолошки ниво, униште саме себе.
   Уколико је теорија о Великом филтеру тачна, онда би проналазак било каквог облика живота на Марсу за нас био баш лоша вест. То би вероватно значило да је Велики филтер испред нас и да нас тек чека.

Још нема цивилизација типа 2 и 3

   Ако нема цивилизација типа 2 и 3 и нико још није достигао такав развој да би могао да путује од звезде до звезде, то би могло да значи да смо ми можда први. Нисмо једини, али смо први. Интелигентан живот се на Земљи појавио пре него на било којој другој планети и сада ми јуримо ка цивилизацијама типа 2 и 3. Само да прво стигнемо до типа 1.
   Зато никога и не видимо – нико нема могућност да пошаље сигнале нити да чује наше.

Постоје цивилизације типа 2 и 3

   Ово је најзанимљивија могућност. Каже да нисмо ни сами, ни ретки, ни посебни а ни први у било чему – нема ништа необично ни посебно у нашој галаксији, Сунчевом систему, планети, интелигенцији. Недостатак доказа о вишим интелигенцијама није доказ о њиховом непостојању.
   Али у овом случају морају да постоје нека логична објашњења зашто још нисмо ништа ни чули ни видели. Можда су нас ванземаљци већ посетили, али пре него што смо ми били ту. Човек, овакав какав је данас на Земљи, постоји свега неких стотинак хиљада година, а забележена историја иде свега око шест хиљада година уназад. То је као трептај ока у васионским размерама. Можда су нас посетили у време диносауруса. У сваком случају, ако се и десио неки додир са вишом интелигенцијом, наши преци то нису знали да нам пренесу. Или су нам пренели кроз приче о боговима.
   А можда једноставно нисмо занимљиви. Уосталом, како би уопште изгледало општење између нас и бића из цивилизације типа 3? Као разговор нас и комарца вероватно. А како ми разговарамо са комарцем? Тако што га згњечимо. Зато што нам смета.
   Ако су напредна бића старија од нас милијарду и више година, можда им је једноставно досадило да путују и да се јављају било коме. Сама замисао колонизације других планета и путовања постала им је смешна. Са свом том енергијом коју имају могу једноставно да створе савршени свет за себе и не пада им на памет да га напуштају. Хладну и дивљу васиону давно су истражили и сада живе у рају који су створили сами за себе. То би био леп одговор и значио би да напредне цивилизације нису насртљиве и освајачке. Али ако јесу, онда сви знају да није паметно да рекламирају своје постојање и адресу. Осим нас. Стивен Хокинг је упозорио:
   „Ако нас посете ванземаљци, то ће бити као када је Колумбо открио Америку. Нимало добро за домаћине.”
   Чак је и физичар Карл Саган, који је иначе велики поборник замисли да су све напредне цивилизације добронамерне, слање порука у васиону назвао „дубоко глупим и незрелим.”
   Да ли је уопште могуће да у једној галаксији постоји више цивилизација типа 3? Или је само једна надмоћна? Отприлике као људи на Земљи. Ми смо покорили све друге облике живота на нашој планети. Тако и та супернапредна цивилизација уништава или покорава сваку другу када дође до одређене тачке. За њих је свака нова цивилизација вирус или могућа конкуренција у будућности и треба је уништити док је то лако изводиво. Победник је онај ко је био први у галаксији у достизању одређеног нивоа интелигенције. И сада више нико други нема шансе.
   Постоји и много других могућих објашњења зашто никога не чујемо и не видимо, а напредне цивилизације постоје. На пример, јављају нам се, али је наша технологија толико слаба да их не чујемо; ту су и посматрају нас као у зоолошком врту; сувише смо примитивни да их приметимо, а они су око нас, али не могу да нам објасне своје присуство.
   Без обзира на сва теоретисања и потраге за ванземаљцима, постоје само две могућности – или смо сами или нисмо.
   Овде на Земљи ми смо цареви у свом малом свету. Владари велике групе живих бића која су мање паметна од нас. Без конкуренције и без икога да нам суди. Никада нисмо били у неприлици да будемо подређени. Никада се нисмо сусрели са бићима далеко паметнијим од нас као што су бића из цивилизација типа 2 или 3. Како ћемо то да поднесемо ако се сретнемо са њима једног дана?

Број: 3589 2020.
Аутор: Драган Кесић
Илустратор: Растко Ћирић