ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ЧОВЕК НИЈЕ ФОКА

Чим су природњаци заспали у шатору, сенка је почела да се приближава. Животиња коју су прогонили осетила је њихов мирис...

Крајем новембра 2019. године стизале су вести с Чукотке, области на крајњем североистоку Русије. Причало се да су се у неким областима бели медведи толико намножили да нико не може да их заустави. Помињало се село Риркајпиј, где је уочен највећи број животиња. А вести, преувеличане, биле су језиве. Људи не смеју да изађу из кућа, чак се причало да су медведи збрисали село. Јавност је била узнемирена, па су из Анадира упућени Дмитриј Буров и Иван Антонов, природњаци, да испитају ствар.
   Тридесетпетогодишњаци, природњаци, стручњаци за медведе ,пребачени су авионом у пет стотина километара удаљени Риркајпиј. Бојажљиви становници одмах су почели с причама о сусретима с грабљивицама, о томе како су их виђали усред села. Буров и Иванов решили су да то сами провере. Узели су пушке и прошетали се по селу. Нигде медведа, само трагови на неколико места.
   Буров је проценио да су стари макар неколико дана. Ако хоће да нађу медведе, мораће да изађу из села.

Спаковали су опрему на моторне санке. Пола сата касније нашли су се усред ничега. Пут су им пресекли трагови медведа, много свежији. И није била у питању само једна животиња. Препознали су стопе макар пет њих. Наставили су, знатно спорије и опрезније. Знали су да су бели медведи обично тешко препознатљиви усред снега. Не  би било згодно да се нађу неколико метара од бар једног, а да тога нису свесни. Пушке су биле надохват руке, с метком у цеви. Само су их закочили. Ако дође до сусрета, нема времена за размишљање. Тек толико да се откочи оружје и упути куршум.
   Док су пратили трагове, бивало је све хладније. Убрзо се дигао и ветар. Снег их је заслепљивао. Нису желели непотребно да ризикују. Одлучили су да подигну шатор и преноће на отвореном. Није им било први пут, а и имали су сву потребну опрему.

Буров је постављао шатор, Иванов развлачио жицу пет метара даље. На њеним крајевима поставио је слаба експлозивна пуњења. Уобичајена опрезност. Ако нека животиња крене ка шатору, закачиће жицу. Набоји ће да експлодирају, а бука би требало да поплаши и отера уљеза. Ако ништа друго, макар ће имати довољно времена да дограбе пушке и одбране се.
   Ноћ је протекла мирно. Ујутру су прегледали околину. Нигде трагова. Били су сами у пустари. Спаковали су опрему и наставили. И убрзо наишли на још нових трагова. Набасали су и на остатке фоке којом су се медведи погостили. Цркотина се осећала подалеко. Иванов ју је затрпао снегом, за сваки случај. Плашио се да ће мирис да привуче нове звери. Могу да осете смрад лешине и с неколико километара удаљености.
   Поново је дунуо ветар и поново су схватили да нема смисла да покушају да се врате до села. Још једна ноћ на отвореном. Поставили су шатор, развукли жицу. Последњи пут проверили су да ли су пушке напуњене, закочене и надохват руке. Брзо су утонули у сан.
   Иванова је пробудила ломљава. У тренутку је дошао себи. Схватио је да недостаје цело крило шатора, да је конструкција изломљена. На месту где је било платно сада је прљаво-бело крзно. Медвед је нањушио плен, пролетео кроз жице и навалио на шатор. Пуњења су заказала, а шатор се распао под ударцима шапа и оштрих канџи. Имао је тек толико времена да заурла:
   – Медвед!

Онда је осетио како се чељусти звери склапају око његове лобање. Медвед га је извлачио из вреће за спавање, као да је крпена лутка. Све што је могао да види била је громада од крзна. Осећао је како се зуби заривају још дубље у лобању.
   Човек је млатарао рукама, покушавао да дограби пушку. Урлао је, једном руком ударао медведа, другом грчевито грабио око себе. Напипао је цев пушке и дограбио је. Стисак на глави је попустио. У тренутку је помислио да је медвед одустао. Онда га је пресекао неиздржив бол. Звер је зарила зубе у његово десно раме.
   Сваким покретом оштри зуби продирали су све дубље у месо. Иванов је схватио шта медвед покушава. Не да га одмах убије, већ да од бола изгуби свест и одвуче га даље од шатора. Стезао је пушку, покушавао да је окрене ка медведу. Када је стисак руке попустио, пушка се нашла у снегу. Звер ју је нагазила. Оружје је под тежином пукло као штапић. Иванов је немоћно гледао. Прозборио је, за себе:
   – Мртав сам, готово је!

Слично је помислио и Буров, када је коначно избауљао из остатака шатора и угледао медведа који му је управо черечио колегу. Видео је крвави снег, а у том тренутку звер је стајала изнад Иванова. Положила је предње ноге на човекове груди и прибијала га уз тло. Буров би се заклео да је чуо звук пуцања ребара. Видео је и како медвед канџама кида неколико слојева одеће с Иванова. Није смео да размишља. Само да нађе пушку.
   Није скидао поглед с медведа. Урлао је, покушавао да му привуче пажњу и Иванову дâ макар мало времена. Тражио је пушку по остацима шатора. Требало му је неколико секунди да напипа цев, закопану испод снега. Убрзо је стајао и нишанио у звер.
   Иванов је био зачуђен што је још жив. Помирио се са судбином, чекао одсудни ударац шапе. Чекао је да канџе пресеку неки велики крвни суд. Било би добро да брзо искрвари, да га звер не мучи више. Осећао је врели, смрдљиви дах на лицу. Гледао је медведа право у очи. Биле су хладне и празне. Скренуо је поглед. Испоставиће се, право ка Бурову који је стајао недалеко одатле. Нишанио је.
   То је осетио и медвед. Окренуо се ка претњи, гледао човека с пушком. Иванов је урлао:
   – Пуцај! Пуцај!
   Буров је оклевао. Плашио се да не погоди пријатеља. Прст је полако повлачио ороз. Потом опустио. Поново повлачио. Недостајало је неколико милиметара до окидања. Медвед као да је осетио непосредну опасност. Зубима је дограбио Иванова за лобању. Подигао се на задње шапе и човека истурио готово као штит. Овај је и даље урлао, молио пријатеља да пуца. Боље да му пресуди метак, него чељусти.

Овај је и даље оклевао. Није имао чист погодак. Медвед је добрим делом био заклоњен. Нациљао је у Иванова. Потом у главу звери. Цев је непрестано шетала. Онда се медвед окренуо, постранце ка Бурову. Овај је само то чекао. Није смео да чека другу прилику. Кажипрст је повукао ороз. Одјекнуо је пуцањ.
   Видео је како тане погађа звер. Медвед је пустио жртву. Тренутак касније, још једном је загризао у Ивановљево раме. Буров је био ближе. Нанишанио је и четири метка сместио медведу у груди. Звер се срушила.
   Буров је потрчао ка колеги. Надао се да није касно. За сваки случај, убацио је нови шаржер у пушку. Плашио се да ће мирис крви да привуче нове звери. Иванов је изгледао језиво. Више мртав него жив, био је прекривен крвљу. Буров га је одвукао до остатака шатора. Проверио је сателитски телефон. На срећу, још је радио. Позвао је помоћ.
   Пола сата касније, Иванов је био на умору. Буров га је превио, али више ништа није могао да уради. Тешио га је, из чисте немоћи. Онда се чуо ротор хеликоптера.
   Убрзо су били на сигурном, у болници. После низа операција, лекари су били оптимисти. Иванов је прошао готово без последица. Ако се изузме неколико повећих ожиљака и изломљена ребра. Како је објаснио:
   – Уобичајено је да медведи ломе лобање фокама. Ја сам ипак мало тврдоглавији.