За читање и уживање -

Александар Грин

Фул испуза из колибе на сунце. Грозница га је привремено напустила, али је био туп од слабости. Очи му засузише од светла; осећао се беспомоћније од буве која је управо пала на површину рибњака. Очигледно се давила, али никако није успевала да потоне; вода је сувише густа за њено танушно тело. Као да човек покушава да плива кроз жидак желатин.

Његова и колиба његовог сапутника Билбое, бегунца из затвора, стајала је на стрмој обали овећег рибњака. На супротном брегу, у тамном жбуњу, видели су се остаци зидова, гомиле цигала и земље, некакве рушевине. Шума се простирала до саме воде, прекривајући обале дрвећем, лишћем и латицама цвећа. Само је средиште рибњака одражавало златно сунчево око, провидно и чисто; из малог пламтећег круга, сенка мрачних стабала преврнутих под водом ширила се до обала. Алге су још више затамниле приобалну воду. Рибњак дубок, вода хладна и мирна.

Бува која се давила коначно је ножицама пробила воду.

– Билбоа није ловац – помисли Фул – мало је вероватно да ће донети храну, а ја сам страшно гладан, мука ми је. Ах, кад бих само имао мало снаге!

Нагнувши главу преко литице високе један аршин, Фул се погледом врати буви. Она се постепено, батргајући се, удаљавала од обале, а бегунац је напрезао очи да је прати. У правцу у којем је гледао, морске алге су биле светлије и ређе; у њима су, као у шипражју, рибе трепериле и светлуцале. Једна од њих, стојећи непомично на самом корену алги, привуче Фулову пажњу неприродном кривином својих леђа, која су се сијала попут бакра.

Његове снажне, оштре очи, које су усредсређено испитивале сићушну бувљу тачку, свикле су се на игру светлости и сенке и лако су разазнале у сада провидној води, упркос дубини од три хвата, ивицу масивне златне зделе, која је толико личила на увијена рибља леђа.

Посудица је лежала укосо: доња половина је утонула у блато, док је горња, уздижући се, светлуцала заслепљујућим сјајем, као до усијања ужарено стакло. Фул стави руку на срце, а оно снажно закуца, бацивши му крв у образе.

С дубоким чуђењем, које се, изгледа, претварало у страх, Фул је гледао резбарију на злату што је израњало из подводног сумрака све док се није уверио да несумњиво види драгоцени предмет. Наставио је да се осврће даље и увидео: докле год продире поглед, дотле су, на боку, међу танком језерском травом, раштркане златне шоље, вазе с танким грлом, чиније фантастичних облика; њихове златне варнице дишу и теку попут звезданог потока; рибе се јуре међу њима, црни ракови се гегају, а пужеви, подижући своје слепе рогове, пузе по њиховим ивицама посутим камењем, једва видљивим у води, поређаним у замршеном узорку.

Фул растргну крагну на кошуљи. Устаде и пружи дрхтаве руке према провидној ризници блага.

Знојавом, зажареном, слабом, заврте му се у глави; он се затетура и поче да се свлачи, да цепа дугмад не размишљајући ни да ли ће његово слабо тело издржати тај дубоки зарон.

– Хоћеш да се окупаш? – однекуд запита Билбоа, пробијајући се кроз жбуње. У једној руци је држао стражареву пушку коју су зграбили у бунилу бекства, а другом је вукао малу дивљу свињу привезану за штап. – Кад сам био богат и слободан, и ја сам се купао сваки дан пре доручка. Ево мало свежих шницли.

– Билбоа – викну Фул – шта би помислио кад бих ти ја сад рекао да ћемо моћи да купимо милион најфинијих одрезака?! А?

Осуђеник испусти пушку. Сапутникове замрачене очи изненада га узбунише; стежући руке и дишући промукло као човек на умору, Фул је усхићено стајао пред њим.

– Гледај – рече Фул заповеднички и натера Билбоу да седне поред њега у плићак. – Гледај! Овде има неколико кила злата. Прво, погледај онај црни лист крај поломљене трске. Скрени погледом за деведесет степени улево, према плутајућој травчици. Затим шест центиметара напред, па доле, под углом од четрдесет пет степени. Тамо нешто сија. То је тањир од пола киле злата за твоје шницле.

Говорио је не скидајући поглед с воде. Сва жеђ за неочекиваним и чудесним, негована дугим годинама патње у затвору, оживе у Билбоиној узнемиреној души. Он погледа у правцу који је Фул показао, али и даље не могаше ништа да види.

– Ти бунцаш! – рече.

– Одатле – настави Фул – златне чиније су разбацане на све стране. Ево, на пример, три... Не, четири златне шоље... Једна је улубљена. Ту су тацне, па бокал испреплетен златном змијом, кутија са фигурицом на поклопцу... О, Билбоа, зар не видиш?

Александар Грин (1880–1932), рођен као Александар Степанович Грињевски, био је руски писац познат по кратким причама чија је радња обично смештена у фантастичну земљу Гринландију покрај мора. За четврт века, колико се бавио писањем, објавио је приближно 400 прозних и поетских текстова, од чега је шест романа.

Билбоа не хтеде да одговори одмах. Злато, раштркано без реда, постепено је израњало из сенки; разазнавао је облике и линије, осетио тежину сваке од тих ствари и у машти му се руке већ савише под срећном тежином.

– Аха! – викну Билбоа и поскочи – ово је царски шведски сто! Скупљај!

– Богати смо – рече Фул.

– Преселићемо се на копно.

– И распродаћемо све!

– Билбоа – свечано изусти Фул – ово је више од иметка. Ово је откуп од прошле судбине.

Билбоа, збацивши одећу, потрча и зарони у језерце. Његова леђа, бакарна од опекотина од сунца и прљавштине, блеснуше је у ваздуху као углачан штит; мирна површина воде рашири се у таласастом кругу, а пливачеве ноге, правећи последњи потисак, нестадоше. Задржао се на дну не дуже од минута, али Фул је то доживео као дуго, неодређено време у којем би се и најсталоженији човек расплакао од нестрпљења. Нагнувши се толико да је скоро и сам упао у воду, Фул је љутито ударао ногама, покушавајући да нешто назре у слепим таласима узбуркане баре.

Одбегли затвореник осећао се, као и пре десет година, као господин који захтева све оно чега су га суд и срамота лишили. Породица, кућа у цвећу, расни коњи, удобност, фина платна, књиге и поштован круг познаника вратише му се тајанственим путем овог блага. Сада ће бити лако променити име и вратити се претходном животу, помисли.

Утом Билбоина мокра глава одскочи из дубине на ваздух. На лицу му се читала крајња изможденост од задржавања даха. Гласно удахнувши, он отплива до обале, веслајући једном руком; у другој, коју је држао под водом, светлуцао је слабашан сјај. Фул је посматрао ове неуједначене искре с тешком, неизвесном слутњом; Билбоина ћутња га узнемири.

– И? – тихо упита.

Изнурени пливач зграби литицу слободном руком и процеди:

– Обојица смо сишли с ума. Тамо нема ничега. Злаћане варнице су ми летеле пред очима... Покушавао сам да их дохватим, па сам остао без даха. Онда сам схватио у шта гледам. У твоје окове, које си разбио каменом и бацио овамо пре пет дана! Ево ти их.

Дуги излизани ланци падоше уз звекет пред Фулове ноге, а он се полагано удаљи од њих. Билбоа се ћутке обуче окренут леђима своме другу да му не би видео израз лица.

Чим је неосновано узбуђење напокон спласнуло, Билбоа се, као сваки практичан човек, предаде уобичајеном размишљању о томе колико још дана треба да седи у шуми ради безбедности и шта да чини с дивљом свињом: да испече бут у пепелу или да утроши још пола сата и, на пример, направи шницле.

Фул, којег поново сломи јака грозница, леже на леђа. Помисли како му се, да није било оних рушевина на супротној обали, можда не би причинило злато уместо сопствених окова. Али те разрушене зидине тако убедљиво шапућу о богатству скривеном од радозналих очију!

– Барем се она коначно удавила – рече.

– Ко?

– Бува. Ипак јој је било лакше него мени сада.