За читање и уживање - Владимир Набоков

ОЛУЈА

На углу једне сасвим обичне улице у западном Берлину, испод свода липа у цвату, изненада ме је окружио оштар мирис. Праменови магле су се подизали у ноћно небо, а кад су сакрили и последњу звезду, ветар, тај слепи фантом, јурнуо је низ пусту улицу скривајући лице иза рукава. Златна посуда за бријање која је висила изнад гвоздене ролетне бербернице заљуљала се у беживотној помрчини као клатно.

Стигао сам кући и открио да ме ветар чека у соби: ударао је у прозорска стакла, али се брзо повукао кад сам затворио врата иза себе. Доле испод прозора било је уско двориште, у којем су између грмова јоргована сваког дана блештале кошуље раширене на избледелим конопцима за сушење веша.

Понекад су из дворишта допирали гласови: меланхолични узвици скупљача старих ствари и откупљивача празних боца, понекад јецање осакаћене виолине, а једном, једна дебела жена плаве косе стала је насред дворишта и запевала тако лепо да су све спремачице провириле напоље извијајући голе вратове. Онда, кад је завршила, наступио је тренутак несвакидашње тишине; чуло се само како моја станодавка, једна зарозана удовица, јеца и дува нос у ходнику.

У дворишту се сад ширила загушујућа тама, а онда се ослепели ветар, који је дотад беспомоћно клизио у дубину, поново подигао, повративши изненада вид, и појурио увис; у ћилибарским отворима на црном зиду с друге стране дворишта, силуете руку и рашчупаних глава журно су ловиле непослушне прозоре и гласно их и чврсто затварале. Светла су се угасила.

Покренула се лавина муклог звука грмљавине у даљини и закотрљала преко тамнољубичастог неба. Онда се све смирило, као кад је она просјакиња завршила песму, притискајући шаке уз своје повелике груди.

У тој тишини сам заспао, исцрпљен срећним догађајима, срећом коју писањем не могу описати, а снови су ми били испуњени тобом.

Пробудио сам се јер је ноћ почела да се руши. Дивљи бледи сјај пролетао је небом као одсјај паока неког џиновског точка. Удар за ударом потресао је небо. Киша је пљуштала обилно и гласно. Опијен тим плавичастим потресима и дубоком и оштром језом, пришао сам мокром прозору и удахнуо неземаљски ваздух, од ког ми је срце зазвонило као стакло.

Све ближе и све величанственије, пророкове двоколице тутњале су преко облака. Светло лудила и јасних визија приказивало је ноћни свет, металне косине кровова, грмове јоргована у бекству. Громовник, белокоси џин са страшном брадом, коју му је ветар забацио преко рамена, обавијен залепршалим наборима заслепљујуће хаљине, стајао је у ватреној кочији нагињући се назад и упињући се да заузда огромне, као чад црне коње блештавих љубичастих грива.

Коњи су се отели, прскали су око себе варнице искричаве пене, двоколице су се заносиле, а усплахирени пророк је узалуд затезао узде. Лице му се грчило од удара ветра и напрезања; ковитлац који му је ухватио наборе хаљине оголио му је једно снажно колено; коњи су махали блештавим гривама и јурили све брже, доле, низ облаке.

А онда су громовита копита додирнула сјајне кровове, двоколица се накривила, Илија се затетурао, а коњи, побеснели од додира смртног метала, нагло су променили правац и поново јурнули ка небу. Пророк је испао напоље. Један точак је отпао. С прозора сам видео како се огроман круг точка котрља низ кров, застаје на самој ивици и онда скаче у мрак, док су коњи, вукући за собом преврнуту двоколицу, јурили горе изнад највиших облака; тутњава се смирила, а олујна светла су нестала у сивим безданима.

Пошто је пао на кров, Громовник се с муком придигао. Сандале су му се клизале; једном ногом је докачио и разбио стакло на кровном прозору, а онда замумлао и пружио руку да се придржи за димњак. Полако се освртао и тражио нешто намрштеним погледом вероватно точак који је спао са златне осовине. Погледао је увис, стежући шаком рашчупану браду, и љутито замахао главом – изгледа да му се то не догађа први пут – а онда је полако почео да се спушта, шепајући једва приметно.

Узбуђено сам се отргао од прозорског окна, на брзину навукао кућну хаљину и стрчао низ степенице право у двориште. Олуја је прошла, али још је помало падала киша. Незаборавно бледило се ширило небом на истоку.

У дворишту, које је одозго изгледало безнадежно мрачно, није било ничега осим нежне измаглице која се већ разилазила. На средини травњака потамнелог од кише стајао је мршав и погрбљен старац у мокрим хаљинама, мрмљао себи у браду и освртао се. Кад ме је угледао, затрептао је љутито и проговорио:

– Јеси ли то ти, Јелисеју?

Поклонио сам му се. Пророк је цокнуо језиком и почешао смеђу челу.

– Изгубио сам точак. Хоћеш ли да ми га пронађеш?

Владимир Набоков (1899–1977) био је руско-амерички романописац, песник, есејиста и преводилац. Првих девет романа написао је на матерњем, руском језику док је живео у Берлину, али је светску славу стекао по пресељењу у САД. Његова дела красе врло сложени заплети и ликови, игре речима, анаграми и смеле метафоре. У најпознатије и најуспелијe романе критика убраја „Позив на погубљење” (1936), „Лолита” (1955), „Пњин” (1962), „Ада или страст” (1969), „Прозирне ствари” (1972). Поред књижевности, бавио се и ентомологијом и шахом.

Киша је већ стала. Огромни пламени облаци су се скупљали изнад кровова. Грмови, ограда, сјајна кућица за псе, све је лебдело у поспаном плавичастом ваздуху. Дуго смо завиривали у сваки ћошак. Старац је мумлао, придизао отежале скуте хаљине, шљапкао по барицама у сандалама, а с врха великог кошчатог носа висила му је светла кап.

Када сам померио једну грану јоргована, на гомили ђубрета и поломљеног стакла угледао сам танак гвоздени точак који је сигурно отпао с неких дечјих колица. Старац је иза мојих леђа уздахнуо дубоко и с олакшањем. Журно, чак жустро, одгурнуо ме је у страну и зграбио зарђали точак. Весело је намигнуо и рекао:

– Значи, ту се откотрљао.

Погледао ме је и намрштио се толико да су му се обрве спојиле, а онда, као да се нечег сетио, рекао громким гласом:

– Окрени се, Јелисеју!

Послушао сам га, чак сам и зажмурио. Стајао сам тако минут или дуже, а онда више нисам могао да савладам своју радозналост.

У дворишту није било никога осим старог шугавог пса оседеле њушке који је из кућице гледао увис, баш као човек, уплашеним смеђим очима. И ја сам погледао нагоре. Илија се узверао на кров, а на леђима му је сијао гвозден обруч. Изнад црних димњака светлео је наранџаст облак, као наранџаста планина, а иза њега још један, па још један. Преплашени пас и ја заједно смо гледали како пророк, који се у међувремену попео на сам врх крова, мирно и без журбе ступа на облак и наставља да се пење тешким корацима преко разливене нежне ватре...

Сунце је обасјало точак, који је истог тренутка нарастао и претворио се у злато, а и Илија је сад изгледао као да је одевен у пламен. Стапао се с рајским облацима, ходао у све веће висине и нестао у величанственој клисури неба.

Тек тада се матори пас огласио грубим јутарњим лавежом. Мали таласи су се ширили светлом површином кишне барице. Лаки поветарац је заљуљао мушкатле на балконима. Два-три прозора су се пробудила из сна.

Истрчао сам на улицу у мокрим папучама и изношеној кућној хаљини да претекнем први поспани трамвај. Придижући скуте хаљине и смејући се самоме себи, трчао сам и замишљао како ћу за неколико тренутака бити у твојој кући и како ћу започети причу о необичном догађају на ноћном небу и срдитом старом пророку који ми је пао у двориште.

С енглеског превео Ђорђе Томић

Из књиге „Сабране приче Владимира Набокова I” (2018) у издању „Дерете”