Живот пише драме

ХИЦИ НА РЕЦИ ЕЛК

Док се грчевито држао за грану, тридесетогодишњак се питао да ли ће се неким чудом спасити

Иако је крајем марта у Алабами рано за пецање, тридесетогодишњем Кејлебу то је био већ трећи излазак на воду. Камионетом је стигао до шумовите обале реке Елк. На забаченом пристаништу није било никога. Са бетонске рампе за спуштање чамаца јасно се видео мост удаљен тридесетак метара.

Кејлеб је намеравао да кајаком крене узводно, прође испод моста, пронађе ушће и место за пецање. Требало је да се врати кући до заласка сунца.

Обилне падавине подигле су водостај реке протекле недеље, знатно појачавши струју. Пецарош је причврстио мали мотор на кајак, а онда је схватио да је заборавио да понесе бочне пловке. Обично их је постављао с обе стране да би пловило било стабилније.

Са својих 110 килограма, пажљиво се спустио у кајак, упалио мотор и одгурнуо се од обале. Кренуо је према супротној обали, а онда су га усковитлане струје изненада преусмериле. Успео је да исправи кајак и поново заплови узводно. Али, у трен ока, струја га је преврнула ударивши пуном снагом!

Ледена река одузела му је дах. Изронио је и угледао кајак како плута преврнут наопачке. Запливао је ка њему, али му је одећа натопљена водом постала тешка као олово, а гумене чизме напуниле су се водом. Појас за спасавање, који га је држао на површини, подигао му се до врата и тешко му притиснуо грло.

Збацио је чизме и снажно замахнуо ногама, пребацио руке преко кајака и пробао да га преврне. Без успеха. Схватио је да узалуд троши снагу – мудрије је да доплива до копна. Међутим, знао је да неће моћи да се успне уз стрму и клизаву обалу. Једина нада била му је бетонска рампа с које је испловио, удаљена четрдесетак метара. Струја га је већ однела далеко...

Појас му је и даље отежавао дисање. Раскопчао га је, стргао са себе, а матица га је истог часа силовито понела. Вртлози су га запљускивали и пунили му уста леденом водом, док су му руке и ноге увелико мрзнуле. До рампе сигурно неће стићи!

Тада је, на двадесетак метара од обале, видео дугу грану надвијену тик до рампе. Скупио је снагу и ухватио грану, која се под његовом тежином савила све до воде. Већ исцрпљен, сетио се да за појасом увек носи пиштољ када иде у риболов – ако наиђе на змије и којоте. Извукао га је и погледао ка мосту. Дрхтећи од хладноће, чекао је да се појави неко возило.

Многи би назвали чудом то што се четрдесетогодишњи Џон истог јутра затекао баш овде. Чим је изашао из аутомобила, зачуо је снажан пуцањ. Док је кренуо по своје оружје, тишину је пресекао и други хитац. Џон је најпре помислио да неко рекреативно пуца у мете, али је трећи пуцањ отклонио сваку сумњу: то је позив упомоћ!

„Хеј”, викнуо је. „Ко је тамо? Јесте ли добро?”

„Нисам! Смрзавам се, једва се држим”, одговорио је Кејлеб.

„Извући ћу вас, издржите”, узвратио је Џон.

Потрчао је до свог аута и ужурбано потражио уже. Нашао је само затезни каиш дугачак око два метра, велику кесу за смеће и ролну лепљиве траке – довољно материјала да направи пловак. У међувремену је позвао полицију и напоменуо је да ће и сам ући у воду, те да спасиоци буду спремни за два дављеника.

Пришао је деблу које се надвијало над водом, дубоко удахнуо и скочио. У једној руци је изнад главе држао пловак. Хладна вода му је пресекла дах, али је брзо допливао до Кејлеба, који утрнулим прстима није могао ни да ухвати пловак. Некако је пребацио руке преко Џонових рамена и кренули су ка обали.

Очајник је пливао свом снагом, али глава му је под тежином стално тонула. Изможден, једва је хватао ваздух. Срећом, одједном је осетио налет снаге: стигао је до дрвета чије је корење вирило из блатњаве обале. Вода је била предубока да би стао на ноге, па је ослонио Кејлеба на клизави испуст и провукао му руке кроз петље које је образовало корење.

Обојица су тако лежала неко време, повраћајући од напора и воде. Утом је стигао шериф, спустио се низ стрму обалу и добацио Џону затезну траку из кола. Џон ју је обмотао око Кејлебових груди и причврстио за омчу на каишу. Дављеник је већ губио свест.

Наредних десет минута, шериф га је вукао одозго, док га је Џон гурао одоздо. Али на стрмој и блатњавој обали није било ослонца, а босоноги Џон није имао на шта да стане. Тресао се од хладноће, а шаке и стопала су му постепено трнули. Кејлеб је непрестано клизио низ насип, заплићући се у корење.

Џон се опет спустио низ обалу и ступио у ледену воду. Подметнуо је десно раме испод Кејлебових кукова, укопао се у блато и викнуо: „Је’н, два, три, дижи!”

Погурао је Кејлеба нагоре, док је шериф вукао уже.

Дављениково клонуло тело подигло се за неколико центиметара. Џон је поново дао знак за подизање. Миц по миц, Кејлеб се нашао на сувом. Лежао је непомичнои једва отварао уста.

Хитна помоћ га је недуго затим превезла у болницу. Телесна температура пала му је на 26 степени Целзијусових – близу трећег, смртоносног ступња хипотермије. У води је провео готово сат и по.

Џон је тек предвече, док је с породицом седео крај логорске ватре, осетио да му се топлота враћа у тело. Отишао је до аутомобила, извадио штапове и припремио осталу опрему за сутрашњи риболов. На крају крајева, дошао је ту да пеца.