Живот пише драме

НЕСАЛОМИВА НАДА

Чак ни када су је спасиоци после девет месеци нашли у боливијској прашуми,
мукама једне девојчице ту није био крај

На лето 2013. године, живахна деветогодишњакиња Нада Итраб, бистра и радознала кћерка мароканских досељеника, укрцала се на ноћни аутобус у Барселони. За осам сати требало је да стигне на аеродром у Мадриду, одакле би први пут летела авионом за Санта Круз де ла Сијеру, највећи боливијски град.

С њом је путовао комшија Гровер Моралес, Боливијац у касним тридесетим годинама. Често је помагао Надине родитеље, спремао им храну, поправљао кварове по кући. Понудио се да поведе Наду у Шпанију као награду за њен одличан успех у школи.

Нада је била узбуђена. Када се врати у школу, неће морати да се претвара – као што је то обично радила – да је лето провела на мору. Истовремено, помало се и плашила Моралеса, који је у одсуству њених родитеља умео да прелази границе морала и пристојности.

Мада је одрасла у сиромашном крају, Санта Круз јој је изгледао још запуштеније и сиромашније. Док су чекали други аутобус за Кочабамбу, Моралесов родни крај, он је одједном рекао да нема њеног пасоша и да ће морати дуже да остану док јој не обезбеди нови. Нада је схватила да је преварена. Одвео ју је у једну трошну двоспратницу од цигала. У приземљу је живела жена по имену Кристина, с чијим се двема кћеркама Нада играла.

Моралес је, не испуштајући Наду из вида, за све то време само два пута позвао њене родитеље, пошто јој је претходно разбио телефон. Први пут је успела да каже мајци да је њен пасош нестао, док је у другом разговору очајнички молила да њеној учитељици кажу да је болесна – да је не би избацили из школе због бројних изостанака.

Девојчица је једнога дана чула Моралесов разговор с боливијским полицајцем: захтевао је од њега да се преда. Није знала да су родитељи у међувремену пријавили њен нестанак и да је покренута потрага на два континента. Сутрадан ју је одвео у друго село и дао јој ново име – Евелин. Представио ју је као своју нећаку. Како је имао дар да брзо стекне поверење људи, наговорио је једног земљорадника да их запосли и смести у свој дом.

Док су њени другари у Шпанији почињали нову школску годину, Нада је од јутра до сутра крчила земљу, плевила поља ананаса и секла растиње. Када би Моралес проценио да не ради довољно вредно, тукао ју је каишем. Убеђивао ју је да зарађују новац за њен нови пасош.

Суботом ју је водио на верске службе месијанског покрета с Анда. Једном је, посебно дотеран, стао на бину док је свештеник у белој одори махао кадионицом. После обреда, Нада га је упитала шта је то значило.

„Сада си моја жена”, рекао јој је хладнокрвно. Од тада је постао још суровији, љубоморнији и насилнији.

Крајем 2013. године, након четири месеца, Нада и Моралес су се вратили у Кочабамбу. Каталонска полиција је увелико било покренула међународну истрагу. Поручник Хосе Мигел Идалго нестрпљиво је чекао дозволу за одлазак у Боливију. Открио је да је Моралес пре више година с лажним исправама побегао из Боливије, избегавши суђење због злостављања својих полусестара.

Тек 30. јануара 2014. године, Идалго и његов колега улетели су у Моралесову кућу у Кочабамби. Прекасно! Кристина им је рекла да су Моралес и Нада отишли претходног дана. Одвео ју је, наиме, дубоко у боливијску прашуму, у забачено село Караско, познато по узгоју коке. Полиција тамо није никада залазила...

Моралес је запослио Наду на плантажи. Сањала је да заради за карту за повратак кући. Међутим, бекство је било немогуће: подручје је строго надзирао нарко-картел. Идалго се разочаран вратио у Шпанију, али се у марту десио преокрет. Како је полиција прислушкивала Кристинин телефон, забележила је Моралесов позив. Разговарали су на староседелачком језику кечуа, али се у позадини зачуо девојчицин глас на шпанском.

Први покушај полицајаца да до планинске прашуме дођу копненим путем пропао је јер је мост однела бујица. Преостало им је да преговарају с вођама нарко-картела да им дозволе лет изнад њихове земље. Замолили су их да пронађу Моралеса и ухвате га, а да Наду задрже на сигурном док полиција не стигне.

Војска је обезбедила два хеликоптера. Сутрадан, док су летели изнад густе шуме, боливијски полицајац показао је Идалгу девојчицу са светлоплавом марамом на пољу. Из првог хеликоптера истрчала је полицајка. „Ти си Нада?”, упитала је. Девојчицу месецима нико није ословио тим именом. Када је схватила да је спасена, бризнула је у плач. Коначно је ослобођена заробљеништва и злостављања.

По повратку у Шпанију, јавност је славила њено избављење. Међутим, ту није био крај њеним мукама. Моралес је осуђен на 17 година робије због трговине децом, а Надини родитељи су добили казне од по две године због занемаривања детета. Несрећна девојчица је то време провела по домовима за незбринуту децу. Када се напокон вратила родитељима, опет су је дочекали сиромаштво, страх и неизвесност. Борила се са стрепњом и депресијом – сећања су је прогонила. Излаз је видела у учењу.

А онда ју је, 2022. године, једна новинарка ју је пронашла и подстакла да исприча шта јој се догодило.Нада је испрва оклевала, а онда је почела да пише књигу, решена да охрабри децу која су претрпела злостављање и трговину робљем. Данас студира права и сања да једног дана говори у Уједињеним нацијама.