Ловац као ловина

КОБ БЕЛОГ ЛАВА

Он спада у најређе и најнеобичније афричке велике мачке – што је и узрок његове пропасти

Упркос увреженом мишљењу, бели лавови нису посебна подврста лавова, али нису ни албино животиње. Њихова веома светла длака последица је ретке генске мутације – за њу је одговоран рецесивни ген, што значи да младунче мора да наследи одговарајућу варијанту гена од оба родитеља.

Највише их има у Јужноафричкој Републици, нарочито у приватном резервату „Тимбавати” и суседном Националном парку „Кругер”. Први пут су званично примећени 1938. године, а светску пажњу привукли су тек седамдесетих, када су нађена три бела младунца. О њима је опширно писао јужноафрички природњак Крис Макбрајд у књизи „Бели лавови Тимбаватија” 1977. године.

Бела длака код великих мачака веома је ретка. Штавише, у другој половини 20. века, многи бели (али и обични) носиоци рецесивног гена уклањани су из дивљине и пребацивани у зоолошке вртове, истраживачке центре и националне паркове.

У природи су бели лавови поново запажени 2006. године, а до 2019. бела младунчад се окотила у поменутом резервату, што потврђује да је рецесивни ген опстао код јединки у дивљини.
Међутим, њихов број је остао веома мали. Од тадашњих 17 младунаца преживела су само три, при чему су на смртност, осим природних чинилаца, утицали и криволов, комерцијални узгој и друге крупне животињске врсте.

Истраживања показују да бели лавови живе заједно с онима „обичног” крзна и учествују у уобичајеном животу чопора, не испољавајући никакву нетрпељивост према јединкама друге боје. Њихова малобројност и упечатљив изглед, међутим, чине их посебно привлачним за људе, што је вероватно највећа претња њиховом опстанку.

Лов на ове животиње и те како је распрострањен, али не у дивљини, где су установљени колико-толико добри механизми заштите, него у оквирима озлоглашеног „лова у ограђеном простору”. Наиме, младунци на фармама прво служе да привуку туристе, а када одрасту и постану опасни за боравак међу људима, пребацују се у ограђене просторе у којима их богати ловци без напора одстрељују. Они су најскупља и најтраженија мета, а лов на њих кошта много више од лова на обичне лавове.
На крају, Међународна унија за заштиту природе класификује беле лавове као обичне афричке лавове – што они и јесу – па имају статус рањиве, а не угрожене врсте. Зато не постоји посебан закон који би их штитио од узгајивача и обесних богаташа жељних необичних трофеја. На тај начин, њихова посебност постала је њихов усуд.