Петковдан - 7. август

БУЛДОЖЕР У БУНДИ

На данашњи дан 1989. године умрла је наша позоришна редитељка Мира Траиловић

Oна има аутентични шарм светске даме, радни капацитет једног амалина, комуникацијску фреквенцију моћне радио-станице, информисаност енциклопедије и природну упорност компресора. Говори све важније светске језике, чак и оне које не зна. Има коцкарски смисао за ризик, веома дискретно коригован домаћичком упорношћу – овако је Миру Траиловић описао Борислав Михајловић Михиз, њен дугогодишњи пријатељ и сарадник.

Једна оваква жена, понос југословенског и београдског позоришног живота, морала је да постане светска дама. Рођена 1924. године у породици успешног преводиоца и професорке француског, потомак уставобранитеља, похађала је и средњу музичку и глумачку школу у гимназију, уписивала архитектуру, технологију, историју уметности. Пред крај рата запослила се као спикер на Радио Београду, читајући испрва писма с фронта. Убрзо је постала уредник драмског програма, завршила Високу филмску школу, потом режију на Факултету драмских уметности.

Захваљујући визионарском двојцу – редитељу Бојану Ступици и сценаристи и редитељу Радошу Новаковићу – у дворани „Борбе” са 212 седишта створено је 1956. године позориште које је пронело славу Београда широм света. Мирином режијом „Фауста” почео је позоришни живот „Атељеа 212”. Представе убрзо гостују у иностранству, а на репертоару су Жан Пол Сартр, Ежен Јонеско, те Александар Поповић и Душан Ковачевић. Уосталом, у стварању репертоара помагали су јој Данило Киш, Михиз, Јован Ћирилов, касније и Љубомир Драшкић.

Невероватне 1968. године режирала је мјузикл „Коса”, неколико месеци после премијере на Бродвеју, и оборила свет с ногу. Милош Форман је снимио истоимени филм тек једанаест година касније.

У Београд је довела Семујуела Бекета, Едварда Олбија, Питера Брука, Еуђенија Барбу, Јежија Гротовског, Боба Вилсона, Пину Бауш, „Ла Маму”. Уз Јована Ћирилова основала је међународни позоришни фестивал Битеф, чији је уметнички директор била од 1967. године до смрти. Њена друга земља, Француска, омогућила јој је да постане уметнички директор Међународног позоришног фестивала у Нансију и да режира у париском „Театру нација”.

Јединствена и непоновљива грађанка света сахрањена је у кругу породице и најближих пријатеља, како је и желела: „Немој да ми неко говори на гробу. Устаћу”. Исте јесени, трг поред Бајлонијеве пијаце у Београду добио је њено име.