За читање и уживање - Бранислав Нушић

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ КАО ЧИНОВНИК

Мало се зна о Војиславу као чиновнику. Биографи нису о томе ништа бележили, не придајући ствари важности исто као што ни покојни Војислав својој служби држави није придавао важности. Међутим, Војислав је имао читаву своју чиновничку каријеру.

Војислав је унео у живот овакве школске квалификације. Основну је школу свршио у Палилули, код Милана Стојковића, учитеља, а затим је учио, тада палилулску, а доцније ІІ београдску гимназију. Први разред понављао је три пута, три пуне године.

Свршио је најзад три разреда, а четврти почео и напустио школу. Слушао је касније и две године Велике школе, као ванредни слушалац права.

Први пут је добио државну службу 14. јануара 1889. године, и то добио за дијурнисту Министарства иностраних дела; с тим живи у Солуну и учи турски и арнаутски језик. И Војислав се одиста одселио у Солун, те неколико месеци одсуствовао из нашега друштва, али се убрзо и вратио. Досадило му.

– А шта би са турским и арнаутским језиком? – питали смо га.

– Почео сам – вели – да учим турски, па кад ми учитељ рече да ми треба најмање пет година да научим тај језик, дигао сам руке. Да сам ја хтео бити још пет година ђак, остао би’ у гимназији!

– А арнаутски?

– Арнаутски језик не постоји. Знам да постоји народ, знам да тај народ има и своју историју али, арнаутски језик нисам могао нигде да пронађем иако сам га тражио и по књижарама и по антикварницама.

Идуће, 1890. године, Војислав оде у Турн-Северин, у Румунију, за учитеља основне школе тамошње српске колоније. Од свих пријављених кандидата, њега је српска општина у Турну најпре изабрала. Пробавио је тамо пуну годину дана.

Писао ми је тада и о својим учитељским успесима. Вели у писму: „Деца ми у школи необично напредују, веома нагло расту. И могу ти рећи да су врло бистра, штета што немају прилике да науче бар читати и писати!”

По доласку из Турне, Војислав је добио први указ. Године 1892, 20. августа, постављен је за писара І класе Министарства унутрашњих дела, што је био само пролаз за унапређење, јер је два месеца затим, указом од 10. октобра 1892. године, унапређен за шефа IV класе продаје дувана при Управи Монопола дувана.

– Нећу да останем – говорио је – ја немам ни гроша у цепу да купим дувана, а овамо сам шеф за продају дувана!

Он није остао одиста, али не са тога разлога. Идуће године, 25. маја, он је дао оставку, која му је и уважена и одмах сутрадан, 26. маја, постављен је за писара прве класе консулата у Приштини, где сам му ја био шеф. Он је тога ради и дао оставку на већи положај да би био постављен на мањи, само зато да би могао бити са мном у Приштини.

Интересантан је био тај однос шефа и потчињеног, који је тад постојао између мене и Војислава. Војислав је тај однос са највећом коректношћу одржавао. Када би били сами у канцеларији, били смо своји и водили смо интимне разговоре, као и раније код „Дарданела”, али, чим би ко ушао к мени, па ма то била и послуга, Војислав би се усправио као свећа и стајао преда мном понизно, титулишући ме са „Господине консуле” и неодајући се ничим, ни покретом ни речју.

Једном однесем у његову канцеларију хрпу бележака о apнаутским зулумима на Косову, да их среди и изради извештај за Министарство, напомињући му да је ствар хитна. После два дана обиђем га у канцеларији да видим ради ли и затечем га одиста у послу. Али кад завирих у папир који је пред њиме, на моје велико запрепашћење видех стихове.

– Побогу, Војиславе, па не пишеш ваљда извештај Министарству у стиховима?

– Знаш – диже Војислав главу – да завршим ово. Почео сам, па да завршим!

Била је то Војислављева песма „Амор на селу”. И арнаутски зулуми почекали су да се допева амор на селу.

Али, ако том приликом није написао акт у стиховима, мало затим учинио је и то. Зашли смо били у четврто тромесечје, а Министарство нешто заостало са пошиљком новца. Рекао сам Војиславу нека нађе у архиви какав ранији акт којим се ургира пошиљка новца, па по том шаблону нека напише.

Он дође кроз по сата к мени носећи концепат:

– Не волим да пишем по шаблону него сам, ето, на своју руку написао!

Узмем концепат и погледам. Стихови.

– Па то у стиховима? – згранух се ја.

– Веруј узе ме убеђивати Војислав – да ћемо пре добити новац ако тако напишемо, јер, ако пошљемо обичан шаблонски акт, неће га нико ни прочитати, а ово ће извесно сви читати.

Разлози су одиста били врло убедљиви и ми посласмо Министарству акт који је гласио:

У смислу свега што следује даље

Акт вам се овај с препоруком шаље;

Да поступите тачно и у свему,

По наредбама казаним у њему.

Тако, извол’те још истога часа,

Ако је од куд при руци вам каса

(Кључеве, знамо, носите о врату

Јер то смо видели кад дајете плату),

Извол’те, дакле, с патриотским смислом,

Послати новац под ранијим числом,

Јер молби нашој придружује гласе

Наш партијалник и наш дневник касе.

Стоји ли затим да разлоге дамо,

Разлога пуно за горње имамо.

Можемо уз то, изволите знати,

Не само разлог већ и квиту дати.

Ако би штогод дошле оне лоле

Са пуномоћством од Главне контроле,

Па запевали да нам пуца ребро:

А гдје јест злато, а гдје вам је сребро?

Извол’те дакле, да би говор престо,

Послати одмах и буџетски ресто,

Што у четврто тромесечје тече,

Како то лепо један мудрац рече.

А кад једном и то изравнамо,

Ми нове молбе мислимо да дамо

И, написане са крвљу и знојем,

Под поверљивим послаћемо бројем

Да спомен на нас вековима живи

У вашој каси и вашој архиви.

Војислав је имао право. Овај акт је прочитало цело Министарство, почев од министра па до најмањег чиновника и ми смо добили новац пре но сви консулати.

Војислав није ни пуну годину саставио у Приштини. Разболео се и болан је пренесен у Скопље, а затим у Београд. На два дана пред смрт, 19. јануара 1894. године, постављен је за секретара V класе у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства народне привреде. Као такав је и умро 21. јануара 1894. године.

Још једном сам ја био Војислављев претпостављени. То је било још 1885. године у српско-бугарскоме рату. Био сам ја тада каплар у седмоме пуку и борио сам се на Сливници. По закљученоме примирју, наша се војска повукла у градове да ту кантонује и да се реорганише и опреми за случај понављања акције.

Петнаести пук, којему је командант био мајор Радомир Путник, упућен је тада у Јагодину на кантоновање. Тај је пук у прошлим борбама имао великих губитака, те су, ради попуне људства, сви добровољци који су се тада уписивали у Београду, упућени у петнаести пук.

Но за обуку њихову недостајао је томе пуку подофицирски кадар који је нарочито у великом броју изгинуо. Тога ради стиже једнога дана седмоме пуку наредба да се изабере десет „отреситијих” каплара који ће обучавати добровољце и регруте.

И мене су убројали у „отреситије”, те сам тако и ја, с осталима, упућен у Јагодину у петнаести пук. Добио сам вод од двадесет војника да га обучавам и, можете мислити моје изненађење када сам на челу тога вода, као добровољца, спазио Војислава. Тако сам ја морао да обучавам Војислава Илића, који је од мене научио која му је лева, а која десна нога и шта је то дисциплина.

Бранислав Нушић (1864–1938) био је српски дипломата, новинар, чиновник, позоришни радник. Писао је родољубиве, историјске и психолошке драме, фељтоне, приче, путописе, романе и успомене, али је најпознатији као аутор хуморески и комедија. У њима је исмевао примитивизам, скоројевићство, корупцију, бирократизам, политикантство, каријеризам, снобизам. Огромна галерија насилних полицајаца, покварених политичара, послушних чиновника, бескрупулозних трговаца јавља се у козеријама које је писао у новинама под псеудонимом Бен Акиба.

Проводили смо тада један буран бохемско-војнички живот; делили смо све што смо имали – и новац и хлеб и ћебе под којим смо спавали, па чак и љубав. Заједнички смо се заљубили у једну лепу Јагодинку и изјавили смо јој да ће нам само тако драга бити ако нас буде обојицу подједнако волела. Чак смо поделили и власт (мислим, моју капларску власт). Дању, за време обуке, ја сам био претпостављени њему, ја сам командовао, а он је слушао: ноћу, он је био претпостављени мени, он је командовао, а ја сам слушао.

Интересантно је да смо заједно одлежали и три дана војничкога затвора због неке војничке туче у кафани „Код Црвенога петла”. Потукла се цела кафана међу собом, једино Војислав и ја нисмо учествовали у тој тучи, нити нас се тицала и, кад је наишла патрола нашла је да смо нас двојица криви. Тада смо из хапсе писали стихове оној лепој Јагодинки, а ја сам увек испод својих стихова додавао: „Нека вас не заведе то што су Војислављеви стихови бољи и лепши; и у мојим рђавим стиховима има толико исто топле љубави колико и у његовим добрим!”

Војислав је необично полагао на то што је војник и, као такав, увек се бринуо да буде очешљан, очеткан, да му је чиста обућа и да су му дугмад у реду. Да је полагао на то, тврди и та околност што је правио и каријеру у војсци; он је постао резервни потпоручник, док сам ја и даље, отада па све до данас, остао само каплар.

Волели смо га видети у официрскоме оделу, а и њему је било драго кад му се дала прилика да га обуче. Иако неразвијених плећа, ипак оним узношењем главе и рамена и поносом који му се огледао на лицу, чинио је утисак младога ритера. Или, с увек уредно поткресаном брадом и брковима који су се узносили из ње, личио је бар, у најмању руку, на каквог француског колонијалног официра. Војислав је у униформи резервног потпоручника и сахрањен.

Из књиге „Бранислав Нушић о другима” (2026) у издању Фондације „Нушић”