С окрајка наше повести
ЗЛАТНА ЛУБЕНИЦА ИЗДАЈЕ
„Бежите куд који! Зар за Милоја да се бијемо?”, наредио је војвода Петар Добрњац војницима кад је видео како се Чегар претвара у пакао
Пoчетком маја 1908. године српски војвода Милоје Петровић, Карађорђев човек од поверења, потајно се састао са Турцима да би од њих примио на поклон – једну лубеницу. Био је то необичан плод, тежи од свих које је дотад имао у рукама. Али, то војводу није зачудило: знао је да је, уместо својом природном садржином, до врха напуњен златницима!
Заузврат, Турци су од њега затражили обећање да ће остати по страни у окршају који је ускоро требало да се деси код села Каменице крај Ниша. Милоје није оклевао. Лубеница је била тако тешка да је пристао лака срца.
Трагична вест
Ово није било прво неверство бећарског војводе. Још три године раније добио је од Карађорђа задатак да војводама Јакову Ненадовићу и Луки Лазаревићу пренесе наређење да се придруже Стојану Чупићу у нападу на Шабац. Милоје је „заборавио” да ово учини. Чупић је напао сам, због чега је погинуло 1200 устаника.
Када је чуо за ово, Карађорђе је одлучио да одмах обеси Милоја, али су га сарадници одвратили од тога. Тако је издајнички војвода остао читав, само да би Србији нанео још више штете – баш исте године када су Турци прекинули савез са Француском и тако се ослободили дипломатских обавеза према њеном пријатељу Русији. Пошто им је Русија већ одавно била трн у оку, одлучили су да се сада с њом обрачунају и поврате изгубљене области у Влашкој, Молдавији и Србији.
Ова одлука пала је у најнезгоднијем тренутку за Србију. Карађорђе је управо кренуо у поход ка Црној Гори да би се спојио с њеном војском и у исти мах ослободио поробљени живаљ у успутним подручјима. Све је кренуло добро. Устанички вођ је управо освојио Нови Пазар, када је примио трагичну вест да су војводе Милоје Петровић и Петар Добрњац, које је оставио да нападну Ниш, због неслоге доживели страховит пораз!
У исто време прочула се и нејасна прича о некаквој лубеници.
Сила која је кренула на Србију била је огромна. Осим главне војске од 3000 људи, била су ту и турска појачања из Албаније, Македоније и јужне Бугарске – укупно око 50.000 људи. Велики везир се добро спремио за напад, верујући да ће Руси притећи у помоћ Србима. Међутим, како Руси прстом нису мрднули, везир је помислио да ће зачас прегазити устанике. Ипак, ствар није ишла лако. Срби су давали толико жесток отпор да су Турци одлучили да се послуже другим средствима. Тако су се сетили Милоја Петровића.
Две издајице
До разговора с Турцима још није дошло када је Милоје, по Карађорђевом налогу, кренуо да освоји Ниш. Ту је дошао у сукоб са својим помоћником Петром Добрњцем, који је тврдио је град одлично брањен и да га не треба напасти. Милоје је одустао, не слутећи да је Петров извештај погрешан. Била је то, у ствари, права прилика да се Ниш заузме, јер се у њему крила само шачица Турака.
А пошто је одустао од првобитног плана, Милоје је одлучио да турски напад дочека код Каменице, те се овде ушанчио с 2000 пешака и пет топова. Нешто испред њега, на брду Чегар, ископан је још један шанац. У њему су били Стеван Синђелић, 3000 устаника и четири топа.
Трагедију би можда сасвим избегли да Милоје Петровић управо тих дана није примио турски поклон. Сада су на челу српског табора стајале две издајице, не знајући један за другога: он и Добрњац. Потоњи се није задовољио тиме што је осујетио напад на Ниш, већ је 17. маја и побегао са бојишта, наводно да би притекао у помоћ Хајдук-Вељку, који се код Гургусовца (данашњег Књажевца) борио против Турака из Видина.
Тако је припремљена позорница за ужас на Чегру, а Турци, који су већ десет дана узалуд покушавали да потисну Србе, сазнали су преко својих ухода да је Добрњац отишао. Сигурни у Милојеву оданост, навалили су 18. маја свом снагом на истурени шанац који је бранио Синђелић. Нису ни слутили да ће их овај окршај скупо стајати: браниоци Чегра зарекли су се да ће сви погинути пре него што пропусте непријатеља.
Први јуриш храбро је одбијен. Сутрадан су турска коњица и пешадија кренуле у одсудну битку. Синђелићеви борци испалили су плотун и покосили прве редове непријатеља. Али, за други плотун није било времена. Турци су се преко лешева својих другова сјурили у шанац.
Дошло је до правог покоља. Севали су јатагани и ножеви, ударало се кундацима, гушило и пробадало. Синђелић и његови јунаци давали су све од себе, али како да се одбране од лавине? Добрњац је отишао, Милоје се, упркос протестима својих војника, није померио са положаја код Каменице. Једино је устаницима у помоћ притекао Пауљ Матејић, који је управљао малим помоћним одредом недалеко одатле, на Теменом Врху. Но, већина његових људи изгинула је и само се с неколицином вратио у свој шанац.
Синђелић је увидео да им нема спаса и да ће сви изгинути. Изненада извадивши пиштољ и опаливши у слагалиште барута, повикао је:
„Кад је тако, неће нас добити ни мртве! Натераћемо их да запамте своју победу!”
Одјекнула је страховита експлозија. Синђелићеви јунаци, бројни Турци, све је одлетело у ваздух уз ужасне крике. Шанац се напунио лешевима. Само три-четири Србина извукли су главе.
Милоје Петровић је из свог шанца мирно посматрао ову катастрофу, а тако и Добрњац, који се вратио на пола пута до Гургусовца, напрасно одлучивши да не помогне Хајдук-Вељку. За све то време, његови војници нису испалили ниједан метак.
„Избављајте се и бежите куд који!”, наредио им је Петар, видевши како се Чегар претвара у пакао. „Зар за Милоја да се бијемо?”
А Милоје, одгледавши Синђелићево чудо од јунаштва, заповедио је својима да испразне и остале шанчеве и да се склоне у Делиград. У највећем нереду и расулу, његова војска је напустила бојиште, оставивши топове и муницију. Још 1500 војника погинуло је током овог срамног повлачења.
Признао на самрти
Када је Добрњац чуо да се Карађорђе убрзаним маршем враћа у Србију, није смео да га сачека у Делиграду, већ је побегао најпре у Београд, па у Панчево и најзад у Влашку. Али, догодило се оно чему се најмање надао: Карађорђе га је помиловао и дозволио му да се врати у Србију. Тада још није знао да је издајник, мислећи да је код Чегра онако поступио из простог кукавичлука.
Ипак, неверни Петар није умео да цени своју срећу. Чим се вратио у Србиjу, пoчео је поново да ради на своју руку, те га је 1811. године Устанички совјет отерао назад у Влашку. Тамо је дуго боловао и умро у Јашију 1828. године. Пред смрт је признао окупљеним Србима да је издао свој народ код Каменице и да је крив за крваву погибију Синђелићевих јунака.
Милоје Петровић није тако лако прошао. На скупштини у Хасан-пашиној Паланци (данас Смедеревска Паланка), која је одржана одмах после потискивања Турака, Совјет га је рашчинио и прогнао у Остружницу код Београда, где је живео у некој врсти кућног притвора. Ипак, и одатле је успео да шурује с Турцима, па је, кад се за то сазнало, побегао у Аустрију. Међутим, био је то погрешан корак: Аустријанци су га ухватили и затворили у Петроварадинску тврђаву.
Чим је чуо где је Милоје, Карађорђе је затражио изручење, обећавши да ће заузврат предати неке немачке и аустријске разбојнике. Команда у Петроварадину оберучке је прихватила ову понуду, па се Милоје обрео у Шапцу, где је погубљен. Његова глава је касније изложена пред једном београдском црквом, на опште гнушање и поругу.
Тако су завршили издајници. Њихово неверство угасило је око 3500 живота и умало поново довело у ропство тек ослобођену Србију. Осим тога, њима иде у заслугу и то што је Србија добила један стравичан историјски споменик – Ћеле-кулу.
Језиво сведочанство
Бесни због Пирове нобеде на Чегру, Турци су одлучили да се освете. Нишки паша објавио је да ће платити 25 гроша свакоме ко му донесе једну српску лобању. Лакоми Турци дали су се у лов на српске главе, а у недостатку ових подметали су и турске! Тачно 952 главе употребио је турски поглавар да сазида кулу којом је хтео да уплаши непокорне Србе.
Од тог времена многи путници-намерници стајали су пред овим језивим здањем, које јасније прича о српској историји од писане речи. Када је славни француски песник Алфонс де Ламартин посетио Ниш, ту, крај Цариградског друма, записао је речи које се данас могу прочитати испод његовог споменика у Карађорђевом парку у Београду:
„Волео бих да се борим уз овај народ који се рађа за плодну Слободу”
Коментари (0)