Случајни изуми

УПС, ВИДИ, ШИБИЦА!

Најчешће се до великих открића долази уз много муке, труда и понављања огледа, а понекад се то догоди срећном омашком...

Једна древна персијска бајка говори о три принца из Серендипа (данашње Шри Ланке) које је краљ Гијафер отерао од куће и послао да лутају по белом свету. Учинио је то из очинске љубави, како би младићи научили оно што ниједан учитељ не може да им исприча и дочара.
   Док су се тако потуцали од немила до недрага, принчеви су стално западали у невоље и наилазили на оно што нису ни тражили: биљке, животиње, драго камење, необичне предмете... Али из сваког искуства би извукли неку мудру поуку.
   На основу ове приче је британски писац Хорас Валпол 1754. године сковао реч serendipitу, који данас означава свако случајно откриће. Веровали или не, многи предмети које свакодневно користимо настали су управо тако – због ситне непажње или срећном омашком.

Опа, кокице!

   Док је 1945. године радио на магнетрону (уређају који одашиље микроталасе за потребе радара), амерички војни инжењер Перси Спенсер приметио је да му се отопила чоколадица коју је држао у џепу. Неко би се изнервирао због флекавих панталона, али Спенсеру је ова незгода заголицала машту. Шта ако би неку другу намирницу изложио микроталасима? Рецимо, зрна кукуруза. Па, наравно, кокице! Две године касније направио је прву микроталасну пећницу, али она није била тако мала и практична као ове данашње. Била је висока готово два метра и тешка 340 килограма!
   Можда није много помогао својим колегама из војске, али ће му људи широм света бити вечно захвални.

Није ово тако лоше

   Док је седео у ресторану, швајцарски хемичар Жак Бранденбергер приметио је мрље од вина на столњаку. Није му се допао овај призор, па је решио да направи тканину која не упија течност. Узео је обичну кухињску крпу и прекрио је танким слојем регенерисане целулозе (вискозе). Тканина коју је добио била је сувише крута за шивење, али се зато провидна фолија с лакоћом одвајала од подлоге. Сместа је одустао од замисли о непромочивом столњаку и бацио се на усавршавање тананог слоја целулозе, којим би се прекривало све редом, не само столњаци.
   Свој изум, који се појавио у продаји 1919. године, назвао је целофан.

Чудновати зраци

   Немачки физичар Вилхем Рендген 1895. године вршио је огледе с катодама, стакленим цевима испуњеним гасом које засветле као неонка кад кроз њих прође електрицитет. Иако је цев заклањало дебело платно, зраци су продрли све до картона на другом крају просторије. Тако је Рендген нехотице установио да светлосне честице пролазе кроз чврсте предмете, можда чак и осветљавају оно што не видимо голим оком.
    Пошто ни њему самом није било јасно како ти зраци раде, означио их је као „Иксˮ, словом којим се бележи непозната вредност у математици.

Па ти после буди уредан

   Шта мислите, како је људима било без шибица док још нису постојали уређаји на струју? Морали су да крешу камен о камен и чекају да се разгори ватра само да би скували ручак. Све се то променило 1826. године захваљујући једном енглеском апотекару и његовом прљавом штапићу. 
    Радећи у лабораторији, Џон Вокер је приметио стврднуту грудвицу на крају штапића којим је мешао хемикалије. Кад је покушао да је оструже о ивицу камина, имао је шта да види: варнице! Није га толико узбудило сазнање да се дрвце запалило (знао је да ради са запаљивим једињењима), већ да је кресање о грубу површину изазвало варничење. Убрзо је у својој апотеци почео да продаје палидрвца заједно с комадом брусног папира, али су те прве шибице гореле веома брзо и неравномерно. У Француској и Немачкој су их забранили зато што су изазивале опасност од пожара.

Освежење на штапићу

   Ко каже да само искусни научници могу да смисле нешто што ће се свидети целом свету? Френк Еперсон имао је само једанаест година кад је заборавио чашу са соком на размућивање на трему своје куће у Окланду (САД). То не би био значајан догађај да у чаши није оставио и штапић којим је мешао напитак. Преко ноћи се температура спустила испод нуле, сок се замрзнуо, а Еперсон је, лизнувши ту ледену лизалицу коју је затекао ујутру, видео да и није тако лоша.
    Ипак је сачекао још много година пре него што је своју замисао спровео у дело. Воћне сладоледе на штапићу почео је да продаје 1922. године, а касније је и добио патент за свој изум.
   Да није било једног дечака који зна какве слаткише његови вршњаци воле, можда данас не би било толико деце око фрижидера за сладолед.

Бука за добро расположење

   Према кинеском предању, ватромет је настао сасвим случајно када је пре више од хиљаду година један неименовани кувар помешао сумпор, угаљ и шалитру (со од које се прави барут). Данас се нико више не пита какво је јело покушавао да припреми од ових нејестивих састојака. Битно је само да су, кад их је ставио на ватру, експлодирали уз страховит прасак. Убрзо су Кинези овом прашкастом смешом почели да пуне шупље стабљике бамбуса и пале их на свечаностима за срећу.