Из живота у литературу

ТРИ ЉУБАВИ ДОСТОЈЕВСКОГ

Велики траг у животу и делу великог писца оставиле су Марија, Аполинарија и Ана…

Четворогодишњи боравак у затвору умногоме је променио Фјодора Михаиловича Достојевског. Кад је 1854. године коначно доспео на слободу, служио је као поручник у Семипалатинску, данашњем Казахстану. Одбацио је своје раније нихилистичке ставове и окренуо се хришћанству. Тешка робија оставила је последице, и Фјодор Михаилович је као никада до тада осећао потребу за топлином и саосећањем. Женским, пре свега.
   Управо тада се у његовом животу појавила Марија Дмитријевна Исајева. На несрећу, била је удата за неког ситног чиновника, а са њим имала и сина. Како је дотични службеник био прилично болешљив, убрзо се упокојио, а Достојевски је запросио Исајеву. Како је писац био прилично скромног имовног стања, Марија га је стављала на грдне муке. У писмима му је тражила савет за кога старијег и имућнијег човека би могла да се уда. И поред свега, венчали су се. Марија је Достојевског доживљавала више као брата него као мужа. Ипак, Фјодор ју је волео, „због свих осећања која је Марија побудила у њему, због свега што је било везано за њу, због свих патњи које му је нанела”. Толико, да му је послужила као узор за лик Наташе у роману „Понижени и увређени”. Жена која воли, али и неподношљиво мучи вољену особу. Марија је умрла 1864. године.

Оно што није могао да нађе код Марије нашао је код младе Аполинарије Суслове. Упознали су се на једној књижевној вечери. Он 42, она 22 године. Није била баш кротка и нежна. Више привлачна, али врло незгодне нарави. А Достојевски није могао да јој пружи оно што је њој требало. Притом, био је и ожењен Маријом. Аполинарија га је зато често остављала и бивала с другим мушкарцима, што је овог доводило до лудила. У међувремену, Марија је умрла, а онда му Аполинарија наноси вероватно највећи бол у животу, како је говорио. Одбила је да се уда за њега. До краја живота би уздрхтао када би неко у његовом присуству изговорио њено име.
   Наравно да таква љубав није могла а да не остави трага у романима. Готово у сваком има ње. Или макар неког дела ње. Дуња из „Злочина и казне”, страствена и неуравнотежена Настасја Филиповна из „Идиота”, а њен најупечатљивији одраз била је Полина, главни лик романа „Коцкар”.

Баш док је писао „Коцкара” помагала му је Ана Григорјевна Сниткина, и то као стенографкиња. Била је 25 година млађа од писца, који у почетку није могао ни име да јој запамти. Ипак, рад на роману толико их је зближио да су  убрзо по завршетку рукописа, 1867. године, ступили у брак, и до краја живота остали верни једно другом. Занимљиво је да је за главну јунакињу романа Достојевски изабрао препознатљив лик Аполинарије којој је додао неке особине покојне супруге Марије, а диктирао га је будућој супрузи Ани.
   У браку с Аном Григорјевном Достојевски је коначно стао на чврсто тло. Стекао је стабилност која му је толико недостајала. С друге стране, Ана је била најсрећнија кад би јој велики писац своје романе диктирао право у перо. После годину дана брака Фјодор и Ана добили су кћи. Међутим, срећа је била кратког века, мала Соња је умрла. Нешто касније, умро је и трогодишњи син, Алексеј.
   Ана је морала да трпи и коцкарску страст Достојевског. Губио је далеко више него што га је хтела срећа. Ипак, када је коначно чврсто обећао да се више неће коцкати, одржао је реч. И то је био само мали део невоља које су Ану снашле за 14 година брака. Никада се није жалила, и била је свом душом одана мужу. Све до његове смрти 1881. године.