Живот пише драме

ЦЕНА ГОЛОГ ОПСТАНКА

Потрага за златом у забаченој пећини на југоистоку Азије
претворила се у вишедневну борбу за преживљавање

Покрај села Лонг Тјенг у јужноазијској држави Лаос налази се пећина која, како мештани верују, крије злато. Сатима је удаљена од градова, а до ње воде само дивљи и непроходни путеви на удару монсунских киша. Ипак, становништво притиснуто сиромаштвом често рудари овуда не би ли штогод зарадило. Глад и немаштина јаче су од страха.

Пошто је једанпут већ био нашао мало злата, двадесеттрогодишњи берберин Ми одлучио је да поново окуша срећу с пријатељима. Пет младића се тако, 20. маја, запутило у пећину са светиљкама на заштитним шлемовима.

Док су се провлачили кроз мрачне и уске тунеле, почела је киша. Падала је испрва лагано, а онда се претворила у пљусак којем се није назирао крај. Бујице су неумитно надирале у подземне канале, наносећи земљу и затрпавајући једини излаз. За само неколико сати, пећина се преобразила у смртоносну замку.

Када су забринуте породице после неколико дана пријавиле нестанак ове петорице, испоставило се да они нису једини заточеници лаоске шпиље. Штавише, истога дана, још два мушкарца кренула су у пећину другим путем с истим циљем.

Одмах је припремљена потрага. Поред овдашњих служби, пристигли су и спасиоци из белог света: Аустралије, Финске, Француске, Јапана, са Тајланда. Неуморно су испумпавали воду, али сталне кише и даље су отежавале улазак, а пећински зидови били су на корак од урушавања. Заробљеним младићима живот је висио о концу. Спасиоци су проучавали мапе и тражили најповољнији приступ, док су се рониоци спремали за поход кроз мутну воду.

Седам дана су младићи провели у потпуном мраку, без хране, пијући воду која капље са сталактита. Промрзли, спавали су приљубљени једни уз друге да би се спасили хипотермије. Дуге сате су проводили у сну и молитви, трудећи се да сачувају снагу и присебност.

Када су спасилачке екипе напокон дошле до унесрећене и изгладнеле петорице, најпре су извукли оног који је очигледно био у најтежем стању. Преосталој четворици оставили су храну и ћебад док се сутрадан не врате по њих.

Међутим, изјутра, када су се исцрпљени младићи пробудили, приметили су да је водостај у пећини опао. Гоњени лудим нагоном за преживљавањем, сами су кренули ка излазу. Један за другим, пузали су кроз канале, једва широке да се одрастао човек провуче, а онда ронили кроз дубоку ледену воду накупљену у дворанама. Тако су прешли 260 метара подземног лавиринта.

Сат и по касније, изронили су на светлост дана и нашли се пред запањеним спасиоцима, породицама и мештанима. Ми је овај тренутак описао као поновно рођење. На питање да ли би икада поново ушао у пећину, кратко је рекао: „Ни мртав”.

Ред је дошао на спасавање друге изгубљене двојице. Спасиоци су наставили да истовремено испумпавају воду и копају споља како би брже отицала. У прашуми је откривено и ново окно за улазак у пећину.

Без обзира на све покушаје, природа је била неумољива. Нови обилни пљускови подигли су ниво воде на само 30 центиметара од таванице, онемогућивши рад спасилаца. Поражени, обуставили су потрагу због превелике опасности. На кључним тачкама су ипак оставили пакете с храном и водом – за случај да се нестали домогну ваздуха и пробију до њих.

Сиромаштво и жеља за бољим условима живота натерали су ове људе у гротло пећине. Петорица су добила другу прилику за живот, док се породице и мештани и даље уздају у чудо за преосталу двојицу.