Живот пише драме

СПАСОНОСНИ ЊУХ

Тринаестогодишњег дечака из Мисурија нико није видео три дана, све док у потрагу није кренула спасилачка јединица

Недеља је за Кодија почела сасвим уобичајено. Тог 27. јула 2025. године кренуо је са млађом браћом код баке Марте, која их је често чувала јер је њихова мајка радила дванаесточасовне смене. Он се увек радовао одласцима код баке пошто је у њеном насељу и имао друштво и могао да ради оно што највише воли – да вози скејтборд.

Око девет часова изјутра кренуо је скејтом до свог другара Сема, на други крај насеља. Обично би са њим провео пола дана и око четири поподне би се вратио кући. Овога пута није га било. Да ствар буде гора, са собом није понео мобилни телефон. Бака је у почетку, иако забринута, била решена да сачека још мало. Мислила је да се можда заиграо и изгубио појам о времену. Међутим, око шест је брига постала неиздржљива. Позвала је Семову породицу да провери да ли је кренуо кући. На њено изненађење, Сем јој је рекао да Коди тог дана уопште није долазио код њега. Мислио је да је отишао негде другде.

Тада је наступила права паника. Бака Марта одмах је позвала канцеларију шерифа округа Сент Франсоа, а затим и своју ћерку Стефани, Кодијеву маму. Пошто није успела да је добије, оставила јој је гласовну поруку: „Одмах ме позови. Нема Кодија!” Када су се најзад чуле, Стефани је била у неверици. Није личило на њеног сина да тек тако нестане. Одмах је одјурила код мајке, где су полицајци већ узимали изјаве и састављали записник. У први мах посумњали су да је побегао од куће, али Стефани је тврдила да је то немогуће. Била је уверена да се догодило нешто много горе – да га је неко отео или да повређен лежи негде поред пута.

Одмах су покренули истрагу. Полицајци из округа дали су се у потрагу службеним возилима. Стефани и њена мајка нису могле да седе скрштених руку, па су се придружиле својим камионетом, док је Џаред, Кодијев очух, крстарио улицама на мотоциклу. Мада су летњи дани дуги, ноћ је пребрзо пала.

Сутрадан, Стефани је позвала своју сестру Бритни, ватрогасца добровољца, и замолила је за помоћ. Она је одмах окупила тим. Готово 50 ватрогасаца и мештана укључило се у потрагу. Неки су чешљали град теренским возилима, други мотоциклима, али од Кодија није било ни трага ни гласа.

Сати су пролазили, а затим и дани. Стефани је већ била луда од бриге. Знала је какве су прогнозе – што више времена пролази, мањи су изгледи да ће пронаћи њено дете, а веће да нађу његово тело. Сигурносне камере снимиле су га тог 27. јула како пролази поред ватрогасног дома, али га након тога ниједна камера у граду није забележила.

У среду, 30. јула, око пола десет ујутру, бака Марта и Кодијев млађи брат Стивен још једном су кренули да чешљају исте путеве. Док су полако ходали и загледали сваки педаљ, Стивен је изненада повикао: „Стани!” – у високој трави код јаруге угледали су Кодијев скејтборд са препознатљивим љубичастим чудовишем. Спустили су се низ клизаву падину, али Кодија нигде није било. Позвали су брзо полицију и рекли им шта су нашли.

Тада више није било двојбе шта је следећи корак – у потрагу је укључена јединица „К-9”, специјализована за трагање уз помоћ паса. У потрагу су најчешће водили немачке и белгијске овчаре, али када је траг стар више од три дана, неопходно је да пас буде изузетно истанчаног њуха – а то је бладхаунд. Поручник Џо Гилам важио је за једног од најбољих дресера и водича паса трагача. Од пет паса који су били на располагању одабрао је Дерила. Овај пас одлично је пратио старије трагове, сналазио се у густом растињу и добро подносио рад по великој врућини.

Од Стефани су тражили нешто што је припадало Кодију, а да највише мирише на њега. Одабрала је најизношеније патике. Када их је Дерил добро оњушио, уследила је команда: „Тражи!” За само неколико минута стигао је до ивице јаруге и јасно показао да је нањушио траг. Затим је нестао низ стрму падину. Јурио је напред, док су његови водичи за њим клизили по влажном терену, натопљеном кишом која је падала претходне ноћи.

Преко радио-везе убрзо су стигле прве вести. Дерил је пронашао мајицу са ликом Харија Потера и црне панталоне. Стефани је потврдила да су Кодијеви, али ово је само унело зебњу. Спасилачки тим и даље се пробијао кроз шуму. Двадесет и један минут од почетка трагања са радија се зачуло: „Чини нам се да га видимо!” Било је неизвесно, сви су се питали да ли је ће га спасити или можда извући тело. Стефани је нервозно викнула: „Идите по њега!”

Ватрогасци и хитна помоћ јурнули су према шуми. После неколико бескрајно дугих минута, преко радио-везе зачуло се Бритнино: „Пронашли смо га!” По тону сестриног гласа, Стефани је одмах знала да је Коди жив. Лежао је на леђима у бари, дехидриран и потпуно исцрпљен. Спасиоци су му давали воду, кап по кап. Иако свестан, није могао да говори. По целом телу имао је посекотине и огреботине од пада низ јаругу, а на леђима ране од вишедневног лежања у истом положају.

Лекари су утврдили прелом лобање, повреду мозга, упалу плућа и бактеријске инфекције. Тако тешко повређен није могао да дозове помоћ нити да се извуче из јаруге. Ипак, нагон за преживљавањем навео га је да скине одећу и сачека помоћ. Да га тог судбоносног дана нису нашли, вероватно би поживео још само неколико сати.

Спасиоци су га сместили на носила и хеликоптером пребацили у дечју болницу у Сент Луису. На одељењу интензивне неге стање му се погоршало, па су га увели у медицински изазвану кому. Породици је преостало само да чека. Данима су дежурали крај његовог кревета, не губећи наду да ће се пробудити.

Једанаест дана касније, то се и догодило. Када се пробудио, мајци је знаковним језиком, којем га је она и научила, показао „волим те”. Две недеље касније опоравио се довољно да поново проговори. Прво је изговорио: „Мама, пије ми се кока-кола из ’Макдоналдса’”. Тада је свима било јасно да му је боље.

Последње чега се сећа тог кобног дана јесте да је прошао поред ватрогасне станице. Претпоставља се да је затим возио још петнаестак минута, све док се није спустио низ брдо до раскрснице, на самој ивици јаруге. Највероватније је изгубио контролу над скејтбордом, полетео са даске и сурвао се низ стрму падину.

После месец дана проведених у болници, у свој дом вратио се крајем августа, а неколико недеља касније кренуо је у школу. Ипак, још се није био потпуно опоравио, имао је неуролошке потешкоће. Повремено би усред разговора потпуно заборавио шта је хтео да каже, а дешавало му се и да накратко изгуби контролу над мишићима. Лекари су проценили да је потребно око годину дана да опет буде онај стари.

Када је у септембру прославио четрнаести рођендан, пожелео је да упозна свог четвороножног хероја. Посетио је казнено-поправну установу у Фармингтону где је смештена и јединица „К-9”. Чим је угледао Дерила, није могао да сакрије узбуђење. „Здраво, друже”, рекао му је нежно, мазећи га по врату и бради.

Пошто је прича доспела у медије, Дерил је постао миљеник широм Америке. Многи су му слали играчке и посластице за псе. А Коди је из овог искуства извукао две важне поуке – да увек носи кацигу када вози скејтборд и да из куће не излази без телефона.