За читање и уживање - Олга Токарчук

ПУТНИК

Један човек који је за време дугог прекоокеанског ноћног лета седео поред мене испричао ми је своје страхове из детињства. Имао је увек исти кошмар, па је вриштао и панично дозивао своје родитеље.
Све се дешавало током дугих вечери – тихо су се спуштале кад још није било телевизијских екрана (у најбољу руку, чуо се шум радија или шушкање очевих новина) – то време погодује чудним мислима. Тај човек се сећао да га је, упркос умиривању родитеља, страх спопадао већ пред вечеру.

Тада су му биле три, четири године. Живео је у мрачној кући на ободу паланке, његов отац је био директор школе, бескомпромисан, чак пакостан, а мајка је радила у апотеци, вечито у облаку јода и камфора. Имао је и старију сестру, али, за разлику од родитеља, она није покушавала да му помогне. Напротив – већ од поднева би с нескривеном и њему несхватљивом радошћу почињала да га подсећа на то да ноћ само што није. Кад одрасли нису били у близини, хранила га је причама о вампирима, мртвима који устају из гробова и свакојаким створењима из пакла.

Но, зачудо, њене приче га уопште нису плашиле: није знао за страх од уобичајено страшног, то га уопште није ужасавало, као да је место за страх у њему већ било заузето, све могућности плашње исцрпљене. Слушао је њен узбуђени глас и драматични шапат којим је покушавала да га застраши; слушао ју је и ништа није осећао, знајући да су њене приче ништавне спрам појаве коју је виђао сваке ноћи док је лежао у кревету.

Као већ зрео човек, могао је својој сестри да захвали за то пелцовање причама, зато што га је учинила отпорним на све страхове укорењене у свету, тако да је у неку руку израстао у неустрашивог човека.

Узрок страха био је неизрецив. Није умео да га назове. Кад би му родитељи банули у собу да виде шта се дешава, шта то сања, говорио је само: „он”, „неко”, или „тај”. Уверен у свемоћ емпиријских доказа, отац би упалио светло, показивао ћошак иза ормара или простор поред врата, понављајући: „Видиш да овде нема никога, нема ничега”.

Мајка је радила другачије: привила би га уз себе, обавијала својим антисептичким апотекарским мирисом и шапутала: „Ту сам, не бој се, ништа се неће десити”.

Али он је био премлад да би га зло ужасавало. У суштини, ни о злу ни о добру још ништа није знао. Премлад је био да би стрепео за свој живот. Уосталом, постоје и горе ствари од смрти, од вампирског сисања крви, од вукодлачког касапљења. Деца то најбоље знају: саму смрт још и можеш да преживиш. Најгоре је оно што се понавља ритмично, уједначено, предвидљиво, неизбежно и беспомоћно, оно на шта немаш утицаја, а што те стеже својим клештима и односи са собом.

Олга Токарчук (1962), пољска књижевница и психолог, написала је осам романа, пет збирки приповедака, две књиге есеја и једну песничку. Добила је Нобелову награду за књижевност 2018. године, а њена дела до сада су преведена на 37 језика. Предаје креативно писање на Јагелонском универзитету у Кракову.

У својој соби је, дакле, негде између ормара и прозора, видео тамну људску прилику. Тамо је стајала и није се мицала. У црној мрљи (која је сигурно била лице) искрила се мала црвена тачка врх цигарете. Ово лице се помаљало из мрака с времена на време, кад би се жар цигарете распламсао. Отуда су бледе, уморне очи пиљиле у дете, с неким прекором. Прогрушала чекиња на образима, лице избраздано, танке усне ко саливене за увлачење дима.

Стајао је тако непомично, док је убледело од страха дете изводило своје убрзане одбрамбене ритуале – скривало главу под јорган, стезало металне оквире кревета и безгласно рецитовало молитву Анђелу чувару, којој га је научила бака. Али ни то није помагало. Молитва је прерастала у врисак и родитељи су дотрчавали у помоћ.

И тако је то трајало неко време, довољно дуго да у детету посеје неповерење у ноћ. Али пошто је сумрак увек смењивало свитање и широкогрудо разгрешавало сваког мрачног створа, дете је расло и заборављало. Дан је само крупњао, доносио са собом све више изненађења. Родитељима је лакнуло и ускоро су и заборавили на дечје страхове који су мучили њиховог сина. Спокојно су старили; с пролећа би редовно проветравали све собе.

Човек је од детета израстао у мушкарца и био је све убеђенији у то да, ако штогод и потиче из дечјег доба, не завређује већу пажњу. Зоре и поднева брисали су сумраке и помрчине из његовог сећања.

Тек недавно – тако ми је испричао – пошто је неосетно већ закорачио у шездесету и једне вечери се уморан вратио кући, открила му се цела истина. Пред спавање је пожелео да запали цигарету, па је стао испред прозора, чије је стакло мрак претворио у увеличавајуће огледало. Блесак шибице је начас пробио мрак, а потом је жар у трену осветлио нечије лице. Из мрака се и даље помаљала иста прилика: високо бледо чело, тмасте мрље очију, рецка усана и прогрушала брада. Одмах га је препознао, није се од онда променио.

Прорадила је навика: већ је узимао ваздух да врисне, али сад више није имао кога да позове. Родитељи су му одавно умрли; био је сам, а детињи ритуали обеснажени; одавно више није веровао у Анђела чувара. Пошто је у том једном трену схватио кога се тако много плашио, чисто му је лакнуло. Родитељи су донекле били у праву. Спољашњи свет је сигуран.

„Човек кога видиш не постоји зато што ти видиш њега, него зато што он тебе гледа”, додао је на крају те чудне приче, а онда смо утонули у сан уљуљкани басовским бректањем мотора.

С пољског превела Милица Марковић

Из књиге „Бизарне приче” (2020) у издању Службеног гласника