Забавников историјски Забавник

ПРВИ МАЈ ПРВИ ПУТ У СРБИЈИ

Радници су се 1893. године окупили на месту данашњег Дома омладине у Београду, са све заставама и музиком, а онда је дотрчала и жандармерија...

Првомајске прославе и уранци некако увек почну као помор ситне, а понегде и крупне стоке, роштиљање, а заврше се ваљањем по трави, грозоморним призорима природе пуне ђубрета заосталог од излетника и свечара. Оним првобитним поводом за прославу ретко се ко заиста бави. Синдикати направе неки протест, више ради фолклора него неке озбиљне претње. Сами себи да докажу да ипак постоје. А пре 123 године било је сасвим другачије.
   Покољ у Чикагу 1886. године, где су почев од 1. маја радници организовали масовне демонстрације и штрајкове, одјекнуо је у целом свету. Ти демонстранти први пут су избацили чувену паролу звану „Три осмице” и захтевали осам сати рада, осам сати одмора и осам сати културног уздизања. Одговорено им је мецима и смртним пресудама за коловође. Већ 1889. године, на Првом конгресу Друге интернационале у Паризу, донета је одлука да се сваке године, почев од наредне, спроводе опште демонстрације и штрајкови, а све ради заштите интереса радничке класе. И то баш првог маја, у спомен на оне чикашке мученике.

Недуго затим, такве замисли су се примиле и у Србији. Није да је мањкало разлога, напротив. Лоши услови рада, без радног времена, ниске наднице, газда хоће и да потегне батину кад нечим није задовољан. А углавном није био, разлог се лако нађе. Па на све то млад социјалистички покрет, сада под незваничним вођством Васе Пелагића (1833–1899).
   Одлучено је да и српски радници већ 1893. године прославе раднички празник. И то да га славе демонстрирајући. Захтеви су увек били исти, осмочасовни рад, бољи услови, осигурање радника. А боље место за почетак демонстрација од кафане „Радничка касина”, на месту данашњег Дома омладине у Београду, тешко да је постојало.
   Већ раном зором ка кафани су почели да се сливају радници. У осам сати ујутру, кад је кафана званично отварана, већ је била дупке пуна. Радници су носили црвене траке са паролом „Пролетери свих земаља, уједините се!”, а нашла се ту и понека свеже сашивена застава с истим текстом. Доведена је и нека музичка банда која је претходне ноћи уз тешке муке навежбала „Радничку Марсељезу”.

Неко је командовао постројавање испред кафане и брзо се образовала поворка. Заставе и музика на челу, радници за њима. Једина незгода била је што је неко дојавио властима да се спрема некаква демонстрација, па се пред поворком брзо створио јак шпалир жандармерије. Никоме није било јасно одакле су испали, кад неколико минута раније није било униформе на видику. Вође поворке покушале су да преговарају са официрима, што овима није падало на памет.
   Покушаји су се завршили пре него што су и почели, праћени оним „Одбиј” и „Растурај поворку, да је не бисмо ми растурили”. А ти бајонети на пушкама били су врло убедљиви. Несуђени учесници демонстрација врло брзо су се разишли куд који. Сви или готово сви.
   На окупу је остала група од седамнаест обућарских калфи и шегрта. Њима није падало на памет да се разиђу, него су кренули ка Топчидеру. Како би се уверио да им нешто глупо успут не падне на памет, командир жандара послао је са њима један ешелон, који их је окружио и пратио све до Топчидера. Оној седамнаесторици је у Топчидеру прочитано поздравно писмо Васе Пелагића. Онда је и жандарима досадило да чуче у шуми и слушају неке калфе, па су их разјурили. Довољно су трпели. И то је био крај прве прославе Првог маја у Србији. Роштиљ је дошао касније. Што се тиче радничких захтева „Осам сати рада, осам сати одмора и осам сати културног уздизања”, остало је само да се појаве и прави радници...