С окрајка историје

ПЕСНИК НА МУШИЦИ НИШАНА

Како је Владислав Петковић Дис видео кланицу највећег дотадашњег рата

Крајем августа 1914. године Девети пук другог позива српске војске налазио се на положајима на Дунаву, од Пожаревца до Костолца и Градишта. На другој обали стајали су аустроугарски пукови. После тек окончане Церске битке, у којој су претрпели стравичан пораз, Аустроугари нису журили да пређу. Повремено би долазило до чарки и пушкарања, уз повремена извиђања. И то је било све. Као да се спремало нешто много веће.
   Другопозивци се нису бунили због затишја. Били су то људи од четрдесетак година, нетом мобилисани по околини. Велика већина није ни имала униформе, већ су били у свом народном оделу: дугим белим панталонама и мрком гуњу. На главама огромне шиљате шубаре од овчије коже. И ни за живу главу да их скину, чак ни по летњим жегама. Слику наоружаног народа употпуњавале су шарене торбице које су носили на леђима. Због дугачких бркова и шпицастих плавих брада подофицири и официри наденули су им име „наши Французи”.
    Управо међу тим наоружаним народом обрео се и један необичан човек. Чак и у таквој шареноликој маси скретао је пажњу. па и подозрење сељака ненавикнутих на такве призоре. Висок и пре испијен него витак. Црнпурасто мршаво лице било је са свих страна обрасло. Кудрава коса прекривала је чело, а доњи део лица црна брада. Иза наочара назирао се тужан поглед. И тај незнанац тражио је команданта батаљона у пуку.

Братски сусрет

   Мало је недостајало да га оптуже за шпијунажу. Спровели су га у штаб, спремни да га испитују. Утом се појавио и командант батаљона, Радослав Петковић. Војници су у чуду гледали како се онај брадоња и њихов командант гледају неколико секунди, а онда један другом падају у загрљај. Командант им је објаснио да је незнанац његов рођени брат. Песник Владислав Петковић, познатији као Дис.
    Био је потпуна супротност брату, официру, крупном човеку. Још давних дана одбијен на регрутацији због неразвијених груди. Ипак, када је Србија горела, решио је да посети брата и види како заиста изгледа фронт. То место које је називао „завичајем смрти”.
   Официр је позвао посилног. Нешто му је говорио, а овај се брзо изгубио. Ускоро је на вратима штаба стао младић. Питомцу нареднику Станиславу Кракову командант је објаснио да има да проведе његовог брата кроз ровове, да му омогући да види живот на фронту. Рат уживо!

Шајкачу на главу!

   Неколико деценија касније, у својим успоменама, познати новинар и књижевник Краков сећао се сусрета с песником. Познавао га је још из Београда, макар по чувењу. И знао је откуд они густи бркови и брада који су скривали усне. Дис никада није умео да се насмеје. Сушта супротност брату Радославу, чије су усне увек биле развучене у осмејак.
   Пре него што су кренули у ровове, Дис је ипак морао мало да се уподоби. Уместо шешира широког обода, ставио је војничку шајкачу. И то једва. Објаснили су му да је шешир који врлуда по положајима за оне с друге обале мета којој ће тешко да одоле. А ако погине, како ће команданту на очи? Добио је и једне војничке цокуле. Дисове плитке, окрпљене ципеле никако нису биле подесне за шетњу по рововима.
 

НАОЧАРЕ И ЈЕДНА ДРАХМА

   Владислав Петковић Дис рођен је у Заблаћу код Чачка 10. марта 1880. године. Учитељевао је по мањим местима, да би се коначно обрео у Београду. Бранислав Нушић му је помогао да се запосли као кантарџија на трошарини. Два пута је отпуштан из службе, па је живео од разних слабо плаћених послова. Овај песник очаја своју прву збирку „Утопљене душе” штампа о сопственом трошку 1911. године. Нико није хтео да објави песме које је Јован Скерлић назвао неуком имитацијом. Збирка „Ми чекамо цара” изашла је 1913. године.
   И даље непрепознат, песник одлази у рат. Прелази Албанију, одлази у Француску. Пише такозване „Недовршене песме”. Желео је да буде што ближе жени и деци, који су остали у Србији, па се укрцао на пароброд „Италија”, који је пловио до Крфа. Немачка подморница торпедовала је брод у Јонском мору 30. маја 1917. године. Неколико дана касније рибари су нашли тело Владислава Петковића Диса. У оделу су нађене наочари и једна драхма. Како налажу правила живота на мору, тело је враћено у дубине.
   Није прошло дуго, а Дис је коначно признат за једног од највећих српских песника.

   Дис и Краков су се добро слагали. Песник је волео да иде с наредником, чинило му се да га он најбоље разуме. Насупрот томе, војници су га гледали подсмешљиво, као потпуно невојничку појаву. Као некога коме ту једноставно није место, међу мрким сељацима под оружјем. А овај на то уопште није обраћао пажњу. Кракову је узрујано говорио о животу и смрти, који су за њега били од исте грађе.
   Једног дана су наредник и песник шетали поред ровова дуж обале. Било је то код Костолца. Аустријанци нервозни. Непрекидно су праштали митраљески рафали, повремено би поред шетача прозујало понеко зрно. Нису обраћали пажњу. Када су шрапнели почели да парају небо, повукли су се у заклон пољске батерије. Дис је говорио да зато воли рат. Смрт ту није ни хладна ни мрачна, него долази у апотеози.
   Док је песник причао, одједном се зачула команда:
  – Пали!
   Командир батерије решио је да прекине то пушкарање, а можда и да забави госта, па још и песника. Плотуном. Краков се сећао блеска из топовских цеви. И како је одблесак пао на Дисове наочаре. Угледао је како његове увек тужне и грозничаве очи блистају као звезде.

Кад Вардарци марширају

   Свега недељу-две касније, песник је ипак мобилисан. И то као обвезник чиновничког реда. Потом се неко досетио да би био кориснији као ратни извештач Врховне команде, него као још један чиновник у војној администрацији. Упућен је команди Браничевског одреда, са седиштем у Пожаревцу. Тамо је већ била и његова жена Христина с децом Горданом и Мутимиром. Кућа у Београду је срушена, морали су да беже. Владислав је одмах упућен на дунавски сектор фронта, у близину Смедерева.
   За једног ратног извештача, тачно на време. Наиме, другог дана Митровдана, 27. октобра, аустроугарска 6. ландштурм бригада, под командом генерала Аугуста Мразека, започела је десант на обалу Дунава код Смедерева. Заказала је обавештајна служба на том делу фронта, па су Аустроугари успели да изненаде браниоце.
   Заметнуо се љути бој, а ћесарови војници су крвљу дебело плаћали сваки педаљ освојене земље. Ипак, положаји су падали један за другим. Очекивало се да и Смедерево брзо падне, па је становништво већ кренуло у бежанију. Када је пао положај Молеров шанац, на другој линији одбране, деловало је да је све готово. Ипак, потпуковник Светомир Цвијовић, командант смедеревског одсека одбране, у помоћ је послао један батаљон из резерве, који је тек у трећем јуришу повратио Молеров шанац. Пристигао је и један батаљон Вардараца, који су у форсираном маршу прешли 32 километара за пет сати и такорећи одмах ступили у битку. И то у противнапад. Аустроугари су одбачени на почетне положаје на обали, па убрзо и преко реке.
   Дис се нашао на фронту два дана касније. Сасвим довољно да детаљно опише бојиште. Извештај је изашао у „Ратном дневнику”, званичном гласилу ратног пресбироа. Број 115, од 16. новембра 1914. године, донео је текст под насловом „Бој код Смедерева”. И потпис „Дис”. А како је песник видео бојиште?

После битке

   „Лепо јутро. Час по час дохвати нам лице јесењи ветар, који је долазио с банатских равница и залазио у шумарке и превоје смедеревске. Одавно јашемо. Пред нама се губи и помаља Дунав, велики, равнодушни Дунав. Нестају и помаљају се равнице под безбрижним небом. С времена на време застајемо и гледамо радознало у рукавац и острво. Свуда је мир. Под сугестијом догађаја она, њихова, непријатељска страна подсећа ме на поплаву воде, која је нанела велике несреће и повукла се у своје обале. Како је и овде и тамо данас сасвим друкчије него пре два дана. И никаквих знакова још, који говоре и борби и о трагедији, коју су играле две војске 12 сати. Главни јунаци су и сувише осетљиво одиграли своју улогу и, уморни, сада спавају под бусењем и травом. Под бусењем и травом, на дну Дунава. Остали, које је судбина овог пута поштедела вечнога сна, остали су да се спремају за нову радњу. Докле?
   Ево нас на војишту. Ево и знакова, који још и сада говоре о ономе, што је ту скоро било. Ту су комади крваве земље, крвави завоји, масе испражњених чаура. Успуст сусретамо шубару, качкету, као одсечену главу. По богатој околини смедеревској, по њиховим виноградима, ја сам видео остварен онај народни усклик:
   – Много ли ће пустих останути капа!
   И те капе нико не узима...
   Дојахасмо и до Молеровог Шанца. Ту смо се мало одморили. Видео сам оно место, на коме је погинуо аустријски потпуковник у часу, када је издавао заповести. Смрт га је затекла отворених уста и у место војника, у место његових потчињених, она је примила његове наредбе. Видео сам одатле цело војиште, али без борбе. Па, ипак, мени се учинило, да прижељкујем у оно пола сата на Молеровом Шанцу датум наше победе, дан нашег потпуног успеха, 27. октобар.

РАТНИК И НОВИНАР

   Станислав Краков рођен је 28. марта 1895. године у Крагујевцу. Отац Александар био је пореклом Пољак. Већ у седмом разреду гимназије отишао је у четнике, да ратује у Првом балканском рату. У Другом је и рањен. Уписао је Војну академију, а био је један од чувених 1.300 каплара. Учествовао је у многим биткама, био један од првих који су ступили на врх Кајмакчалана. Рањаван је укупно 17 пута, а пензионисан 1921. године.
   Тада је почео да ради као новинар у „Времену”. Од 1932. године био је и главни уредник тог листа, потом и директор. Директоровао је и у Радио Београду од 1940. до 1941. године.
   Написао је романе „Кроз буру” (1921) и „Крила” (1922), путопис „Кроз Јужну Србију” (1926), публицистичка дела „Пламен четништва” (1930), „Престолонаследник Петар” ( 1933) и „Генерал Милан Недић” (1963–1968).
   Режирао је филм „Голгота Србије” 1938. године.
   За време Другог светског рата подржавао је владу Милана Недића, који му је био ујак. Био је уредник „Новог времена” и „Обнове”. После рата осуђен је у новој Југославији, а живео је углавном у Паризу. Како је сам наводио:
   – Добио сам осамнаест одликовања, од којих су пола ратна, и три смртне пресуде!
   Умро је 15. децембра 1968. године у Сен Жилијену, у Француској

   Тог дана од три сата изјутра непријатељ је пребацио на нашу страну код Расадника скоро један батаљон. По ономе, што се убрзо догодило, види се, да је непријатељ тачно знао шта има да ради с оном војском. Одмах, не развијајући се, тај батаљон је упућен на Молеров Шанац. Око 4 часа он је заузет с једним делом наше артиљерије, који је био на њему, а који је при нашем одступању онеспособљен. Једна чета наше пешадије кренула се у помоћ. Командир батерије, мајор Гавро Кољевић, стави јој се на чело, али је одмах погинуо. То је и једини официр наш, који је у тој борби погинуо. Та чета имала је задатак да задржи непријатеља да даље не продире. Она је овај задатак испунила.
   Док се ово догађало, на нашу обалу приставиле су се нове трупе, које је превозила једна лађа са два шлепа, под заштитом артиљерије са острва и од Ковина. Оне су се одмах развијале дуже обале до подножја Павлице, заузимајући брежуљке и винограде, који су као велики цветови украшавали обалу. Заузимајући те положаје секундарног значаја, оне су се трудиле да се дограбе Павлице, која својим положајем доминира.
   С доласком дана ситуација је била потпуно јасна. Непријатељ је престао с пребацивањем нових трупа. На нашој страни опажало се да има на 6.000 његових војника. На свима положајима борба је узела великог маха. Наша пешадија која се ту у знатно мањем броју нашла, напрегла је све своје силе, да завеже непријатеља на заузетим положајима. И, успела је. За све време борбе он се ни на корака није макао даље. И док су наши пешаци водили борбу с храброшћу која је достојна српског војника, дотле су наши команданти почели припрему за један против-напад. Њима је био циљ, да пошто пото пребаце непријатеља на леву обалу Дунава до мрака, да се дакле борба сврши овог дана, па ма с коликим жртвама. Јер, не учини ли се то, непријатељ би могао, користећи се мраком и ангажовањем наших трупа у ноћној борби, извршити нов прелазак и пребацити нове трупе.
   Требало се журити. И журило се. И док су се вршиле припреме за општи јуриш, на целом фронту водиле су се очајне борбе. У један сат би јављено да је наша пешадија поново заузела Молеров Шанац. Дакле и пре јуриша. У пола два један топ је већ почео дејствовати с Молеровог Шанца. У два сата отпочео је општи јуриш који је трајао непун сат и по, до пола четири.
   Успех од овог јуриша био је невероватан због доста мале снаге. Није прошло ни пола сата, а већ се видело како брег по брег умире под навалом наших дичних пешака и песмом наших младих Вардараца. Пушчану ватру по бреговима замењивале су беле мараме. У 3 и четврт сви су положаји били у нашим рукама. У четири сата обала се већ плавила од шињела као да се дубина Дунава испела на обалу.ж
   Ситуација после четири била је оваква: општи успех наш, општи пораз непријатељов. На нашој страни остало је још 2.000 Аустријанаца, али као заробљеници. На положајима је остало њих 700, и то лешева, и 100 рањеника. Међу војницима било је 20 официра, од којих 2 пуковника, 18 нижих официра.
   Лађа, која је одвезла оне који су имали ту срећу да уместо Дунава нађу шлеп, погођена нашим топовским мецима, одмилела је у рукавац као премлаћена звер.
   Осим заробљеника и осим два митраљеза, остала су нам и два шлепа, где је било муниције, бодљикаве жице, телефонске жице, два немонтирана митраљеза, бицикала и... чоколаде. И по овом плену, а и по исказима заробљеника, види се да је овај прелаз био озбиљан, и да је наш успех био потпун само што се битка свршила истог дана, те се непријатељу није дала на расположење ноћ, кој, ко зна, каква би нам изненађења донела.
   Овај успех ми смо платили са око 70 мртвих и 150 рањеника.
  Да напоменем и ово. Сви војници заробљеници били су Чеси, из ландштурма. Они који су се предавали на обали, предавали су се клечећи, у понизном ставу, бацајући пре тога пушке. Они који су нађени по виноградима, били су пијани. Љуљајући се, као да су на води, прилазили су нашим војницима, цепајући при том на слогове ове две речи: 'Живела Србија'.”
   У следећем броју „Ратног дневника” изашао је још један краћи Дисов извештај, под насловом „После боја код Смедерева”. И то је било све од записа ратног дописника Владислава Петковића Диса. Већ следеће године, песник и дописник је кренуо с војском у повлачење, на албанску голготу. У сусрет својој коби. Својим утопљеним душама.