Живот пише драме

ПАС КОЈИ ЈЕ УЈЕО БОЛЕСТ

Када се пренуо из сна, видео је трагове крви на њушци свог љубимца, а затим и своје крваво стопало.
У болници су га обавестили да је стигао у последњи час, јер има много озбиљнију здравствену тегобу.

Американац Џон Даутет из Мичигена данима није имао мира. Новинари су га обасипали позивима, водитељи радијских емисија чак су га звали усред ноћи да се укључи у програм, а једна филмска екипа појавила му се на кућном прагу, молећи да им корак по корак одглуми шта се десило те августовске вечери 2010. године. Вест је стигла и до Јапана. Човек који није навикао да буде у средишту пажње преко ноћи се прославио, и то зато што је сасвим неочекивано постао жртва свог малог пса. Показало се, међутим, да пас у овом немилом догађају није негативац, већ спасилац.
   Да би се боље разумео поступак теријера Кика, кућног љубимца породице Даутет, ваља напоменути шта је њему претходило. Неколико месеци раније, Џон је осетио да га нешто жига у стопалу. Прегледао је болно место и помислио да му се каменчић завукао испод коже на палцу, јер је баш ту осећао највећу непријатност. Чинило му се сулудим да се због такве ситнице обрати лекару, па је узео ствари у своје руке. Ножићем је отклонио слој коже с палца, мислећи да ће тако спречити инфекцију.
   У наредним данима, међутим, стање се погоршало. И палац и део стопала око њега упалили су се још више. Јако црвенило и све видљивији оток учинили су обување правом муком. Џон је ходао све теже, трудећи се притом да крије болни израз лица од своје супруге Рози, којој није рекао кроз шта пролази. И даље је гајио наду да се ради о мањој незгоди која ће проћи сама од себе.

                

Тврдоглаво се држао овог уверења чак и када више није могао да се обује. Оток је наставио да се шири, а с њим и врло непријатан мирис, који је извирао из жаришта на малом прсту. Џон је био приморан да носи сандале. Срећом, време се пролепшало. Онима који су приметили да му стопало не изгледа здраво брзо је одговарао да је отекло од ударца и ту би се прича обично завршавала. Ипак, било је мало теже прикрити непријатан мирис. Пси, код којих је њух много израженији него код људи, салетали су га на улици и њушкали му ногу. Исто је чинио и његов љубимац Кико, који га је пратио у стопу.
   Рози и даље није знала шта се дешава, а питање је да ли би јој Џон ишта рекао да сама није открила његову тегобу. Десило се то једног дана кад га је посетила у радионици. Џон је лежао испод аутомобила и поправљао га, па му је само део ногу вирио напоље. Тако је болесно стопало дошло у први план. Запрепашћена Рози одмах је навалила да иде у болницу, али супруг ју је смиривао, тврдећи да ће „све ускоро проћи”. Заправо, одлазак код лекара одлагао је јер је после толико дана страховао од онога што ће му стручњаци рећи. Ипак, Рози није одустала све док није обећао да ће отићи на преглед.
   Већ уморан од свакодневних болова, Џон је једне вечери решио да оде до града и мало се опусти. Попио је неколико пива, па га је Рози одвезла кући. Није био свестан да је претерао с пићем све док се није стуштио на кревет. Заспао је чим му је глава пала на јастук.

Одједном га је нешто пренуло из сна. Поред њега је лежао Кико, који је имао обичај да се ушушка уз уснулог газду. Овога пута, међутим, пас га је некако чудно гледао. Џон је видео трагове крви на његовој њушци. Помало узрујан, придигао се и осврнуо. Осетио је да му је нога мокра. Погледао је отекло стопало и видео да лежи у црвеној локви. Тамо где је некад био палац остао је само патрљак!
   Једини закључак био је да га је Кико одгризао и појео док је Џон спавао. Пре него што су се одвезли у болницу, Џон и Рози су безуспешно покушавали да нађу прст.
   Неколико тестова било је довољно да утврди да Џон има дијабетес. Под дејством алкохола ниво шећера у крви порастао је толико да се човек нашао у животној опасности.
   Мада већина људи прасне у смех када им Џон објасни да му је пас одгризао палац, научници за Киково понашање имају озбиљније објашњење. С обзиром на то да пси поседују до 220 милиона мирисних рецептора (према тек педесетак милиона, колико имају људи), ове животиње нањуше све и свашта. Чак њухом откривају болест својих власника, па је врло могуће да је Кико осетио да се у Џоновом организму дешава нешто озбиљно.

Прст који му је одгризао већ је био у изузетно лошем стању. Нерви су били скоро потпуно оштећени – зато Џон није ни осетио угриз. Иако бесан што га је сопствени пас, којег је назвао „људождер”, осакатио, Џон је у болници схватио да му је љубимац заправо спасио живот. Да те вечери није био под надзором стручњака који су му лековима снизили ниво шећера у крви, ко зна да ли би се сутрадан пробудио.
   Хируршким захватом су му отклонили патрљак са стопала. Пре него што су га успавали у операционој сали, Џон је питао медицинску сестру може ли да сачува остатак палца да би га дао Кику као посластицу. Сестра је кратко одговорила да је то најјезивија ствар коју је чула од пацијента.
   Шта се даље дешавало с Киком? Власник је могао да тражи да га успавају услед могућности да се његово агресивно понашање понови. Али Џон је одбио да науди свом псу. Ако ништа друго, дуговао му је захвалност. Служба за заштиту животиња одредила је Кику кућни карантин да би се пратило има ли знакове беснила или неке друге опаке болести. Пошто је све прошло у најбољем реду, љубимац је наставио свој безбрижни живот. И даље му је дозвољено да спава у кревету, само што Џон сада пре одласка на починак обавезно обува папуче ■